[Ђорђе Ивковић]

ДИНАРСКИ ЖОХАРИ ТРЕЋЕ ГЕНЕРАЦИЈЕ

Први пут објављено 11. 6.`13 у "Србијанском гласу"

Мали је леп, способан и има тату.

Гузоњин син.

Чаршија је одахнула. ДС Београда је добила новог преś(шј)едника. Кумић Бориса Тадића који се, необично за Црногорце, пришљамчио уз конкурентску шквадру са другог краја Динаре Драгана Ђиласа, док је на резервном положју уз „тадићевце“ остао тата Зеко Божовић. Балша је победио Драгана, али Божовићи ни у ком случају нису могли изгубити.

Београд је и даље затрпан динарским генетским шутом.
Ко је Балша Божовић?

Син Драгослава Зека Божовића, некадашњег гориле и шофера Зорана Ђинђића а касније народног посланика ДС, који је посланичко место "као ђедовину" оставио у аманет сину Балши. У богатој и динамичној биографији пуној погибељних опасности, (нарочито у мрачним лавиринтима српског спорта), током убрзаног пењања друштвеном лествицом, стигао је Зеко до директора фирме "Србија никл" која је добила дозволу за истраживање руде никла у Србији.

“Нема разлога да не будем директор у "Србија никлу"“ – Вели самосвесни Зеко.

Бивши каратиста, горила, шофер и пословни човек који је био на челу СЦ "Ташмајдан", на питање "Блица" како се сада нашао и на челу ове компаније, нашалио се и узвратио питањем: "А зашто да не? Истекао ми је посланички мандат, људи су ми понудили позицију директора“. Што ће јадан, да га нису молили, не би се он наметао.

Знамо каква се тешка борба води око овог најновијег удруженог геолошког подухвата српске власти и опозиције. Зеко се у Србији понаша с љубављу коју су исказивали шпански конквистадори у Јужној Америци или колонијални бизнисмени у Африци.

Сасвим је класичан развојни пут ђетића Балше.

Као волонтер Народне канцеларије председника Републике радио у одељењу за имовинско-правне односе. Студентски представник на Правном факултету Универзитета у Београду од 2005. године. Члан савета Правног факултета од 2005. до 2006. Један је од оснивача "Коалиције младих против насиља" (2009), НВО "Европа нема алтернативу" (2008) и НВО "Праве ствари" (2007).

Полазник школе "Центра модерних вештина" (ЦМВ) на тему "Политичке вештине" (2005). Похађао курс NDI "Effective communication" (мај-септембар 2006). Учесник семинара Центра за демократију на тему "НАТО" (2009). Полазник школе "Политеа" (2009). Полазник годишњег семинара BeFPE 2009/2010. Полазник семинара Фридрих Еберт Фондације — Бањалука (2010).

Дакле развојни пут је типичан за наше новокомпоноване еурофанатичне „метроништаке“ (“урбани мушкарац било које сексуалне оријентације који има снажан смисао за естетику и који троши велику количину времена и новца на свој изглед и начин живота”). Даље истраживање породичног стабла би вас довело до Мила Ђукановића, слично како и у случају сада већ почившег Бата Буторовића Кан-Кана. Ово тек да се наслути обрис сивих еминенција који држе тал новца и политике у Србији.

Нису Божовићи никаква посебност. Можда је најтипичнији пример динстија Капичић – деда заклети партизански кољач „зеленашке“ провенијенције, син узорити кошаркаш и доцније српски спортски угледник, унук филмски глумац у трулој капиталистичкој Америци.
Преокрет може бити неразумљив само под условом да се наивно поверује да у тим људима постоји било какав етички, идеолошки или патриотски кодекс.

Из Црне Горе је са титовком на глави иза совјетских тенкова нахрупило `44 близу педесет хиљада таквих. Са друге стране Динаре, коридором Шесте личке, још више. Настала је општа отимачина.

Црногораца у Београду сада има преко сто хиљада. Ових других нико не зна.

Није проблем у кретању народа. Херметичке заједнице су осуђене на дегенерацију. У осталом, сви смо ми негде од некуд дошли.

Невоља је што је Београд, а тиме и Србија, под окупацијом тог несоја.
Било да је у питању политика, „глумиште“, бизнис, спорт или криминал, свуда су они „највишљи“. Увек где су част, маст и сласт. Учини се човеку да се ради о некој надчовечнској врсти.

Има врло поетских покушаја објашњења овог феномена.

Социолог Тодор Баковић је описао „тврди и контрасни“ карактер Црногораца, који по њему проистиче из супротности афективног живота:

- Природа је Црногорца учинила оптимистом, а историја депресивним песимистом. Зато су код Црногораца љубав и мржња тако блиски и из љубави врло лако плане љутња и опака мржња. Та депресивност понајвише утиче на формирање црногорских етничких норми и критеријума. Особине које Црногорац највише цени су храброст, поштење, мудрост, снага, лепота, духовност, па тек онда гостопримство и дружељубивост. А особине које Црногорац највише мрзи су шпијунаже, издајство, кукавичлук, па потом лаж, крађа, хвалисање и нерад. Шпијунажа му је на првом месту јер она садржи и кукавичлук и издајство. Црногорац не мрзи много крађу, јер је историјски доста дуго морао кроз четовање да храброшћу и лукавством ноћу долази до средстава за живот. Иако је четовање у себи садржало и отимачину, оно је вредносно код Црногораца, третирано као храбро и јуначко дјело, јер је спровођено уз борбе и погибије."

Ма шта ми наприча! Мрзе шпијунажу а то им је главно занимање. Питајте Јова Капу. У Загребу се, гле, све тако оптимистички и депересивни, мрзећи кукавичлук и издају, очас преметну у „Црвене Хрвате“.

Још ћете прочитати да Црногорци воле Београд из „патриотских разлога“. Емотивно су везани за Србију. Како су се провели недавно студенти из Србије у Чању због силних излива братске црногорске љубави, има у новинама.

Све врлине чојства и јунаштва које нам је тако пластично дочарао социолог Тодор Баковић, могу се подвести под две доминантне детерминанте: алавост и мржња. То је неки чивутско-арбанашки менталитет, увежен у Србију са Титом.

Политички примитивизам титоиста остао је његово неуништиво језгро које се издржава као канцер, болест која живи од здравих ћелија око себе. За разлику од левичарства, титоизам уопште нема никакав морални контолни механизам и врлину ревизије, једини могући услов сваког побољшања, било политичког, економског или психолошког. Динарски партизани, као посебна категорија у читавој историји комунизма, вероватно су најгора верзија која је у том комунистичком космосу икад створена.

Да. Алавост и мржња. Нико не пљује у бунар из кога воду пије као потомци динарских партизана, који се сада већ самопроглашавају за „старе Београђане“. Тако ће Тамара Калитерна, уредница у Танјугу до 1995, дакле и за време Милошевића, а онда нагло престројена у „жене у црном“ и колумнисту свих интернет гласила која хране мржњу према Србији, филозофски написати:

„Kao i svakoj kvarljivoj robi i Srbiji je istekao rok trajanja. Vreme je da je bacimo u đubre i zaboravimo.“

Тај канцерогени био-материјал генетски је кодиран да се међусобно препозна и умрежи. Не знам колико пута ми је обрисан коментар на разним странама да је велика вероватноћа да ће пре или касније доћи до „велике коалиције“ СНС-ДС, из баналног разлога јер су Вучић и Ђилас земљаци из западне Босне, са партизанским педигреом. Зато овај нови двојац неће имати ни морални проблем са било којим захтевом Запада, „јер у демократским друштвима категорија издаје не постоји“. Николића очекује положај „почасног председника“, а Коштуница ће и даље бити најстигматизованији политичар у Србији, коме међутим не треба обезбеђење кад иде градом.

Истовремено, Србија пропада.

Привреда уништена. Само, молићемо, није крив Зеко, већ транзиција и СЕК-а.

У Војводини расте сепаратизам. Кад погледате ко су најбучнији фронтмени сепаратизма, видећете да су то људи који су са спрженог камена нашли у Србији и кров и хлеб.

Млађахни Балша ће, унаточ суморне реалности и мрачне будућности, самоуверено изјавити:

"Легитимитет и снагу коју смо добили овим изборима морамо да уложимо у то да повратимо поверење грађана у Демократску странку, да уз одрицања и велике напоре помогнемо Београђанима да живе као грађани европске метрополе."

Не каже метро-Балша, чега мисле да се уз велике напоре одрекну он и његов тата?

Ма кога брига, Србија боље није ни заслужила, кад може такве да трпи!