[Николај]

Атентати на капетана Мирка Смиљанића




Стеван Лазаревић, Драгиша Тракић и Најдан Матејић, младићи из Брзана, током 1941. године налазили су се у Трећој чети Крагујевачког партизанског одреда. По слому комуниста у „Недићевој Србији“ крајем те године, а конкретно, после прве веће борбе тог одреда против Немаца новембра месеца, у Дуленима и Аџиним ливадама, сва тројица дезертирају и враћају се у своје село. Након тога, прелазе Мораву и пријављују се Пилетићевом корпусу на Хомољу.

Писац хронике о Брзану, Р. Јовановић наводи да су у Хомоље побегли због „терора“ Мирка Смиљанића. Ово „објашњење“ је нелогично, јер се у том случају не би вратили на његов терен, и то баш у његову бригаду. Пре ће бити да су отишли на сигурније подручје, где их нико не познаје, у страху од хапшења од стране окупатора и квислиншких снага, што се неким бившим партизанима већ догодило.

Елем, сва тројица у Крајинском корпусу остају до јула 1943. године, када заједно са Драгишом Вујичићем Конзулом, из Петровца на Млави, дезертирају из Пилетићеве јединице, враћају у Брзан и ступају у 3. крагујевачку бригаду.

Знајући за њихову партизанску прошлост, капетан Мирко Смиљанић одлучује да их стави на пробу, која ће неке од ових наивних омладинаца коштати главе. Убеђивао их је, да је потајни присталица комунистичког покрета и да би требало да га повежу са њима, како би сви заједно пребегли на ту страну.

Милош Луковић из Брзана, такође симпатизер комуниста, после рата је сведочио да му је Лазаревић тврдио, како је Смиљанића, који га је послао, „добро проценио“, да је он „добар човек“ и да треба сви да ухвате везу са партизанима. Брзанац Јездимир Првуловић сведочио је да су му исте приче о Смиљанићу потурали Тракић и Вујичић. И Луковић и Првуловић наводе да су их убеђивали у супротно, шта више, Првуловић им је саветовао да га што пре ликвидирају.

Да ли су коначно и сами схватили у шта су се уплели, или их је Првуловић (можда и неко други) убедио у то, тек, донели су одлуку да ливидирају капетана Смиљанића. Светозар Тошић казује да су једном приликом Лазаревић и Тракић допали његовој кући и договорили се да организују убиство Смиљанића и четири његова најближа сарадника. Тошић је изнео претпоставку да се Тракић о овоме изрекао пред погрешном особом, па је тако цела завера дошла до Миркових ушију.

Како год, Стеван Лазаревић и Драгиша Тракић стрељани су 28. августа у грабовичком потоку, између села Кијева и Милошева. За њихову ликвидацију одређена је тројка коју су чинили Александар Милосављевић из Брзана, Вучко Васиљевић из Доњих Комарица и један непознати четник. Наводно су заварани поласком на неки важан задатак, а тројка је имала да отвори ватру на њих када дођу на место предвиђено за ликвидацију. Према једној верзији, у овој групи се налазио и Драгиша Вујичић Конзул, који је успео да побегне са стрељања, што је мало вероватно, јер тешко да би Смиљанић послао свега три четника да стрељају три лица. Зато су реалније тврдње да је Конзул тада био у Кијеву, и да је побегао након сазнања да су његови компањони стрељани. Успео је да се врати у свој завичај.

Дискутабила је и верзија која се провлачила, да је четник Васиљевић одбио да пуца у ове људе, па је и сам једва избегао смртну казну због тога; Смиљанић свакако не би за ликвидаторе одредио несигурне људе.

Ухапшен је затим и Првуловић, када се сазнало да се састајао са атентаторима (по сопственом казивању, он је био и подстрекач). Осуђен је на смрт и поведен на стрељање, на исто место где су ова двојица већ убијена, али је, рањен, успео да умакне. Лечен је у болници у Ћуприји.

Трећи брзански младић, Најдан Матејић, како изгледа, није учествовао у овој завери, због чега га је Смиљанић поштедео. Ипак, из предострожности био је разоружан и наређено му је да не мрда из дворишта куће. Уплашен, крио се двадесет дана испод пласта сламе. Касније је повремено позиван у бригаду, на вежбу. Преживео је рат. 1

С друге стране, нису престајали ни љотићевски покушаји ликвидације команданта 3. крагујевачке бригаде. Са јаким упориштима у Градцу (родно село Марисава Петровића, команданта 2. пука СДК) и Бадњевцу (родно село Васе Јеличића, команданта батаљона код Марисава; иначе, обојица су били комунистички симпатизери пре рата), љотићевци су представљали крајње незгодног противника, који ће коначно и самом Смиљанићу доћи главе.

Крајем новембра 1943. године, група од шест љотићеваца, преобучених у четнике, неопажено долази у Доње Комарице, где је био штаб бригаде. Међутим, Смиљанић се није налазио у селу тога дана. Недуго после овога, преко својих обавештајаца, љотићевци сазнају да се Мирко налази у Кијеву, код свог пријатеља, пензионисаног жандармеријског мајора Драгутина Јанковића.

Љотићевци опкољавају кућу, али Смиљанић успева да се извуче из обруча неповређен, док је стари мајор погинуо на прагу своје куће. 2

Пуковник Јеврем Симић 6. фебруара 1944. године, обавештава ген. Михаиловића, да се капетан Смиљанић „закрвио“ са љотићевцима „негде око Баточине“. 3

То је била последња Смиљанићева борба против љотићеваца, и последња уопште, пре трагичног догађаја у Доњим Комарицама.

1. Р. Јовановић, Хроника Брзана, стр.71-75.
2. Исто, стр. 84-85.
3. Зборник, том 14, књига 3, стр. 303.