[Митић]

"Тито је, дакле, страховао од нове немачке офанзиве у југоисточној Босни и у Санџаку, а веровао је да ће доћи до искрцавања савезничких трупа на Балкан. И једно и друго било би, разумљиво, неповољно и требало је, стога, журити са даљом реализацијом стратегијског плана - са разбијањем четника и продором на исток. Било је зато природно да је све требало подредити остварењу тих циљева и не чинити ништа што би их угрозило. А, то је значило: не предузимати дејства против немачких и домобранских трупа, не узнемиравати их у њиховим гарнизонима и не навлачити их на себе у време кад је све снаге требало - све више и јаче - ангажовати против главних четничких снага, већ знатно растројених и деморалисаних. Како је најближа положајима немачких и домобранских трупа била 1. пролетерска дивизија, то је њеном команданту и наређено да се не ангажује према Горажду".

Мишо Лековић, Мартовски преговори 1943, стр. 167