[Ђорђе Ивковић]

Зачепљеног носа и са гуменим рукавицама извадили смо из Мекензијеве кибле један бисер.

Mekenzi:

Нетачно. Зоран Ђинђић никада није био комуниста. Већ демократско либерално орјентисан.

Па да видимо шта о овоме каже жута патриЈотска штампа, која јелте не вреди пишљивог боба:

Превод докторске дисертације Зорана Ђинђића, која је под насловом "Карл Маркс и проблеми утемељења социјалне критике" одбрањена 1979. године на Универзитету у Констанзу, СР Немачка. У књизи "Ко је ко у Србији", у биографији Зорана Ђинђића, из наслова дисертације изостављено је име Карла Маркса.
Зоран Ђинђић је дао лажне податке о својој докторској дисертацији коју је одбранио у Немачкој.
Ђинђић је у публикацији "Ко је ко" (издање из 1991. године), навео да је одбранио докторску дисертацију на тему "Проблеми утемељења критичке теорије друштва". Међутим, у својој књизи "Јесен дијалектике" (објављеној 1986. године), Ђинђић наводи да је назив његове дисертације "Карл Маркс и проблеми утемељења социјалне критике".

https://facebookreportermonitor.wordpres...%BE%D0%B3/

Пошто ћемо ове злонамерне инсинуације одбацити са презиром, онда да видимо шта кажу озбиљни научници, са научном апаратуром и фуснотама. Елем:
ЛАТИНКА ПЕРОВИЋ о Ђинђићу збори овако (само неколико краћих извадака):

Са мањом групом истомишљеника, Зоран Ђинђић је помоћу гласачке машине преузео руководство Савеза студената на Филозофском факултету. Њихов циљ није био да понове 1968. годину већ да оду даље.40 Њихова организација одговарала је њиховим циљевима. Они су представљали "тоталну заједницу" и радили су конспиративно. Критика њихових професора, и целог покрета 1968. године, полазила је, по њима, са позиција "радикалног социјализма", док су они, постшездесетосмаши, "у теорији били радикални комунисти", а "у пракси анархисти".41 За Ђинђића је у овом периоду од кључног значаја један студентски скуп који је, почетком јануара 1974. године, одржан у Љубљани. Иницијатор скупа је био Факултетски одбор Савеза студената Филозофског факултета у Љубљани. Позвани су били студенти свих филозофских факултета из Југославије, а присуствовали су само још представници студената филозофских факултета из Загреба и Београда.
Студенте Филозофског факултета из Београда представљали су Зоран Ђинђић и Миодраг Стојановић. За скуп је био припремљен Нацрт резолуције, који "врви од заклињања у социјализам, и самоуправљање, у марксизам и Програм СКЈ, али садржи и 'леву критику' конкретних друштвено-политичких прилика у земљи".42 То, међутим, није била маска.

….
49 Зоран Ђинђић, и Karl Korsch реафирмација револуције у марскизму (дипломски рад). Комисија: Михаило Марковић, ментор, Миладин Животић и Здравко Кучинар. Оцењен: писмени (клаузура): 8 (осам), усмени (домаћи рад): 9 (девет). Из приватне архиве проф. др Здравка Кучинара.
...

Ђинђић је у Немачку стигао као заговорник идеја радикалне левице. У то време, Немачку и целу Европу потресале су терористичке акције Црвених бригада (Rote Arme Fraktion – RAF). Предводници су били Andreas Baader, Ulrike Meinhof i Gudrun Ensslin.Познати као тројка из Stammheima, касније су у том затвору извршили самоубиство. Оријентисани на борбу против државе и, како су они сматрали, њеног репресивног апарата, били су незаобилазна тема у разговорима у интелектуалним круговима, али без ширег одјека.
У току студија у Београду Зоран Ђинђић је дао довољно доказа, а много касније је и говорио, "да је и сам био склон радикалним решењима", и то на основу уверења, да "ако су студенти у неком друштву незадовољни, то друштво не може бити добро".60 Дебата о насиљу учинила га је скептичнијим према организацији Baader-Meihof и њеним методама борбе: "Хабермас [Нап.: Најистакнутији савременији левичарски филозоф]ме је убедио. Тако сам и ја постао критичнији".61 После повратка из војске 1979. године, Ђинђић није више показивао интересовање за РАФ.
...

Али, вратимо се основном мотиву Ђинђићевог одласка у Немачку. Концентрисао се на израду доктората на Универзитету у Констанзу. Ментор му је био професор Аlbrecht Wellmer, Хабермасов ученик, а не Хабермас, како каже једна анегдота. Чак и они познаваоци Зорана Ђинђића који му признају оригиналност у интерпретацији Маркса, сматрају да је докторат радио у журби: довршену форму дао му је тек у припреми његовог издања на српском језику.72
72 Зоран Ђинђић, Јесен дијалектике. К. Маркс и утемељење критичке теорије друштва, Београд, 1987.

И не мудруј Мекензи више, кад немаш чиме.