[ПРОСВЕТАР]

Синоћ гледам неки снимак везивања страних војника за бандере у Босни. Вероватно у време оних НАТО удара на ВРС. И један официр или војник везује неког Немца за бандеру и каже му "Зови Козирјева да те спаси,јебо те он".

Пензионер из Мајамија у Чемерици, Андреј Козирјев, који и дан-дањи пише за америчке новине, није ни Рус ни Шумадинац (попут тебе), но чист чифутин по правом имену Јакуб Фридман, ожењен правом чифутком која је била и мис Израела пре него што се збабила јер сад јој како видимо, нос тежи дружењу са подбратком!

Иначе Јакуб је каријеру започео бајаги као бравар-монтер у московској машинској фабрици ,,Комунар’’, баш као и пегави па свим бојама офарбани Јосип Амброз, иначе чива из Сегедина.

Убише нас "бравари" и нас и браћу Русе!

Паметном доста!

---

Себи убраду:

Ми јошт нијесмо схватили шта се догађа у пубертетским главама млађаних Четника-почетника!

После 70 година се баве Добровољцима а овамо ћаће им остарише у Титовој СФР Шугославији и њих таке изродише, а многе ћаће, стричеви, комшије...и војску Јосипу служаху и петокраке на чело носаху!

Шта'ш....разуми ти то....

Не не требали су сви да побегну па да овде населе Арапе и Шиптаре па да им ти станеш на чело персоналне уније са СССР.

Паааа...овије 95% Новосрба су мање-више баш то и гори, погледај само оног Ђукановића или Шормаза у Скупштини....Ми Србију прођосмо уздуж и попреко својевремено, ама такије Срба не виђасмо!

Чуј Шугославија, рече следбеник Југословенског Народног Покрета Збор.

То што ми поштујемо дела умних Срба без обзира да ли су пре 70 година силом прилика, били у колаборацији са Њемцима (Леукемија) или у колаборацији са њиховим рођацима Енглезима (Рак), не значи да смо некакав "следбеник" тог покртеа из тих времена, а нарочито што се тиче сумануте идеје југословенства.

Такође, ту тему смо ође обрадили једном и више пута, па не осећамо обавезу да понављамо к'о шваба тра-ла-ла исту плочу за сваког успаљеника који се ође појави а мрзи га да се упозна са ставовима старијих и паметнијих дискута, јербо само кликом на наш надимак могу да се погледају целокупне наше мисли на овом форуму.

Уосталом, југословенство ПРЕ Јасеновца, Глине, Јадовна итд. не може се упоређивати са партизанским шугословенством од после тих догађаја!

Боље служити ЈНА него бити Хитлерова пешадија и издајник сопственог народа

Е па није боље!!!

Јер ЈНА је такође ОКУПАТОРСКА ВОЈСКА, била и остала од '44-е па до последњег "стани-крени", тако да је онај који је ту војску служио пола века не издајник него ВЕЛЕ ИЗДАЈНИК!!!

То што вами тамо то не улази у главуџу то је случај за неку другу професију, туна вам ми као ВК водоинсталатер, не можемо помоћи!

Баш тај Димитрије Љотић на кога сте се толико ускопистили, је на време упозоравао да ће Њемци кад-тад отићи као и Турци, али да ће комуно-сатанисти остати!

И ОСТАЛИ СУ ЈЕР НЕМАЈУ ГДЕ ПА СУ СЕ УГЊЕЗДИЛИ У СВАКОГ НОВОСРБА К'О ПАНТЉИЧАРА НЕКА ИЛИ ГУШАВОСТ-ГАДНА БОЛЕСТ!

Сви су служили ЈНА, СВИ ! Мислим на оне који су били способни за то.

Ово није тачно. Знам пример. Додуше цена је била висока, али то не мења на ствари. Дакле, није тачно.

Ми цену платисмо и висока беше, ал'жабу на чело не стависмо!

---

Значи да није било Љотићеваца не би било нашег народа данас?

Пааа...узми плајваз и оловку па израчунај 100 Срба за сваког пиргавог швабу, плус деоба простале Србије између жваљавих шифтара, блгара, Мађара....па ти види!

А овамо дејство по швапским коморџијама па пос'беж'те ноге посраћу вас!

---

Није проблем колаборација, већ шта је ко урадио за народ, тј. какав је однос био према сопственом народу. То Просветар често избегава одговорити.

Шта су Љотићевци учинили за свој народ? Који траг су за собом оставили?

Па оставили су баш то...НАРОД, јер да није њих било да ставе своје груди између Њемаца и 100 за једног, данас тог НАРОДА не би ни било после 4 године такве математике!

НЕЗАБОРАВНА МОЛИТВА

8-ог Октобра, лета Господњег 1944-е

Јесење јутро. Можда последње од лепих. И последње у Отаџбини. Све је спремно. Чека се само команда. А онда у покрет. У неизвесност. Сви још не знају куда ће нас нас наши путеви водити и где ће нас будућност чекати. Но сви знају зашто се иде и сви су спремни да, без колебања, пођу...

Дугачка, змијаста колона, Беспрекоран ред. Озбиљна, препланула лица, већином младићка, понеко скоро детиње. Нема разговора. Мисли, само мисли. И сећања... Тешка. После толико напора, толико жртви, после толиких гробова, све се оставља. Победа је додељена другом. Буни се у нама све, али очајања нема. Нико од нас не верује да је ово последњи обрачун, да је ово коначна одлука.

Колона се спушта улицом Краља Александра. Правац: мост на Сави. Улице којима пролазимо полупразне су. Људи које сусрећемо суморни су, заплашени, ћутљиви. Смена... Долазе они које народ не познаје или које само по злу, по немилосрдности зна.

Зато се са сумором и стрепњом очекују "ослободиоци", нови господари, нова окупација...

Касније, успут, наилазимо на више пролазника. Има међу њима оних који су за послом. Примећује се да једва чекају да се уклоне. Корак им је брз, нервозан. Поглед уперен у једном правцу, испред себе. Не усуђују се да погледају ни лево ни десно. Очекују да се нешто догоди, нешто непријатно, судбоносно. А плећа им погнута.

Други су изашли да злурадо испрате оне које никад нису волели, јер их никада нису разумели.

Изишли су да се добаце погрдом или каменицом. Размилели се пацови који су за цело време борби, добро заклоњени, грицкали по ћошковима и чекали свој час. Не могу да сакрију злурадост. Лешинари, навикнути да полумртвој жртви задају последњи ударац. "Хероји", који наступају када борба престане...

По која увреда лупи јаче, заболи, опече. И јави се жеља да човек узврати. Сада? У овом моменту када Душу таласају успомене, када слутња засипа сликама дана који иду и када срце подрхтава пред патњама народа које га очекују?

Сада, када се све у нама опрашта са свим драгим, када се мислима обилази сваки гроб, када се неизречени поздрави и непроливене сузе скривају у замагљеним очима? Увређености и љутине нестаје. Остаје само бол, бол због слепила које није излечено, због лудости која није преболела...

А они, који су нас упознали, који су нас схватили, забринути су и жалосни. Притрчи по која старица и, марширајући непрестано уз колону, љуби и благосиља туђе дете. И пита докле ћемо и хоћемо ли се вратити. И када?

Од Техничког факултета почиње песма. Снажна, убедљива, наша песма. Говори много. Не казује све. Певају и они којима се плаче. Певају чак и они који поред колоне иду, жене и деца. Пева се побожно и пркосно. Пева се победнички, јер нико не осећа повлачење као пораз.

Пред мостом последњи опроштаји. Многе мајке су успеле да из далеких села дођу довде пешице. Ишле би и даље, на крај света... И очева много... И непознатих, радозналих, пријатеља и непријатеља...

Последњи загрљаји и прве сузе. А онда ступамо на мост. Многи се осврћу. Грле последње сиве контуре Престонице. Топло и чежњиво. А онда поглед блуди даље... још даље... тамо до села и засеока, до родитељског дома.

На мосту стадосмо. Не знам више да ли по команди или спонтано, инстинктивно. Нешто смо очекивали, наслућивали, нешто нам је недостајало.

"Клекни!"

Никад још не чух овакав глас. И нисам препознао глас свога Командира, који сам свакодневно слушао.

Сви смо на коленима. А онда, без команде - јер сви смо знали да смо то ишчекивали, да нам је то недостајало Кузманов дрхтави, јецајући тенор поче:

"Отче наш... !"

Застаје. А онда ништа. Сигурно и њега нешто гуши. Бори се са собом и са сузама. Као и ми... Бескрајна тишина. Дах нам нестаје. Тачније: устручавамо се да дишемо, јер од сваког даха може постати јецај.

"Иже јеси на небесјех..."

Погледи се сами дижу ка небу и сви осећамо присуство Онога коме смо се у борбама обраћали и у чију заштиту нисмо престали веровати...

"Да свјатитсја имја Твоје".

А знамо да ће у нашој земљи од сад псовано бити! Знамо да ће све обесвећено бити!

"Да придјет Царствије Твоје".

Чежњиво дрхти Кузманов глас и чежњиво трепере наша срца. Хтели бисмо да то буде сада, овог момента. И чини нам се да је тако близу, на домаку руке, а ипак тако далеко, тако недостижно...

"Да будет воља Твоја!"

Дође одмах неко олакшање. Дах се врати. И све постаде јасно, све сношљиво. Нема више ни зашто, ни како, ни докле...Пригрлисмо свој Крст с љубављу, јер је то воља Њ е г о в а...

Молитва је завршена. Али још нико не устаје. Не зато што се, можда, чека на команду - она је непотребна - већ зато што су сви погледи управљени ка Престоници, што се сва срца и све мисли опраштају с оним што је тако тешко оставити, ма и за кратко време, ма и за један тренутак.

Нико не жели да помути тај тренутак у коме се душе грче од свирепости растанка и напајају вером у неминовни повратак. Сви се устручавају да прекину последње молитве, које, непрелећући преко усана, директно из Душе излећу ка трону Творца...

А онда, опет спонтано и без команде, прибрани, но озбиљни, у тренутку једном сазрели, кренули смо напред... у туђе земље и мучне дане, са сазнањем да нисмо побеђени и с непоколебљивом вером у повратак.

Протојереј Ставрофор Матеја Матејић, иначе творац "Хиландарске собе" у изгнанству.

Ваљда ће једног дана и ови успаљеници, ЧЕТНИЦИ-ПОЧЕТНИЦИ, схватити зашто Бошко Обрадовић има љотићевску библиотеку, зашто Бокан, зашто Младен Обрадовић, зашто покојни Небојша Крстић и Драгош Калајић....зашто, зашто....

Ето, оставили су ипак нешто и НЕКОГА за собом!

---

ПАВЕЛИЋ је био енглески шпиле!

Кажу да је био и Мусолини. Али нацисти му поклонише неку полу државу.

....Њемци (и Енглези) Павелићу а јопет Енглези (и Њемци) Туђману и његовима!

Хммм....можда је РАК (Енглези) за Србе ипак бољи од ЛЕУКЕМИЈЕ (Њемци)?

Себи убраду:

Ми јошт нијесмо схватили шта се догађа у пубертетским главама млађаних Четника-почетника!

После 70 година се баве Добровољцима а овамо ћаће им остарише у Титовој СФР Шугославији и њих таке изродише, а многе ћаће, стричеви, комшије...и војску Јосипу служаху и петокраке на чело носаху!

Шта'ш....разуми ти то....