[Шумадинац]

.
ЛЕКЦИЈА ИЗ ИСТОРИЈЕ КОЈУ ЈЕ МИЛУ ОДРЖАО РЕКТОР Цетињске богословије



Ректор Цетињске богословије Гојко Перовић упитао је у отвореном писму председника Црне Горе Мила Ђукановића „шта то има агресивно у вези са светосављем у Црној Гори“.


„Шта је то чиме светосавље поништава црногорски верски и национални идентитет — ако није управо насиље које се врши над самим Светим Савом? Можемо ли се „ослободити“ његовога имена и спомена, а да после тога будемо и налик онима који су нас родили и који су Црну Гору створили?“, наводи ректор Цетињске богословије у писму.


Подсетимо, црногорски председник изјавио је недавно да „агресивно светосавље“ поништава црногорски верски и национални идентитет.

Ова изјава затекла је многе у Црној Гори, упркос чињеници да је јавност одавно упозната са Ђукановићевом намером да се обрачуна са Српском православном црквом.

Један од „затечених“ је управо и ректор Перовић који је тим поводом упутио писмо Ђукановићу које преносимо у целости:

Поштовани г. предсједниче Црне Горе,

На сјеверу државе чији сте предсједник, у граду Бијелом Пољу, налази се древна црква светих апостола Петра и Павла. За њене богослужбене потребе је у 12. вијеку, ондашњи хумски кнез, дао рукописати јеванђеље, које се чува до данас. Овај импозантни писани споменик и драгуљ црногорске културе, зове се Мирослављево јеванђеље, по имену поменутог кнеза наручиоца који је рођени стриц светог Саве Немањића. У Беранама постоји манастир Ђурђеви ступови, кога је саградио брат од стрица светог Саве. А на другој страни црногорског сјевера, планина Дурмитор чува топониме Савин кук и Савина вода, као и народна предања везана за светог Саву (рецимо оно о настанку Црног језера…) којима готово да нема броја.

У средишњем појасу наше државе, налазе се темељи црногорске духовности, манастири Морача, Пива и Острог. Првог је, средином 13. вијека подигао синовац светога Саве, другог су у 16. вијеку подигли херцеговачки митрополити, и будући пећки патријарси (насљедници светосавског трона) Соколовићи, док је трећи никао подвигом светог Василија Острошког, слава му и милост, током 17. вијека. Острошки манастир је украшен можда и најљепшим фрескама светог Саве, а разлог томе је чињеница да је свети Василије рукоположен за херцеговачког епископа у Пећкој патријаршији, и да је лично боравио у Хиландару (светосавској задужбини) о којој је бринуо до краја свога земног живота.

Спуштајући се ка црногорском југу долазимо до престоног Цетиња, гдје је руком протођакона Филипа Радичевића забиљежено да је прва црногорска изведба химне „Ускликнимо с љубављу Светитељу Сави“ учињена 1856. године у присуству књаза Данила и књегиње Даринке. Овим је настављена традиција документована у књигама из штампарије Црнојевића и касније Божидара Вуковића (крај 15. и почетак 16. вијека) да се свети Сава Немањић у црногорским храмовима прије 500 година, прослављао као заповједна слава, односно нарочити црквени празник! У времену књаза Николе подигнуте су двије сеоске цркве у Катунској нахији (једна на Његушима, друга у Ћеклићима) — светом Сави у спомен! (Поређења ради, у истој тој староцрногорској нахији, ни један други светитељ из нашег рода, није имао храм који му је посвећен — изузев оног светог Петра Цетињског на Ловћену, који смо, да нам Бог опрости, срушили!)

Светог Саву као крсну славу, или као прислужбу, светкују бројна братства у Црној Гори (Грахово, Бањани, Пива…), а у конаџијском крају у цетињској општини, људи и данас посте Савину недјељу, пост који траје седам дана, управо од Јовањдана 20. јануара, па до Савиндана 27. јануара.

О култу светог Саве на црногорском приморју постоје бројна и разноврсна свједочанства. О њима нам лијепо пише Стјепан Митров Љубиша. Крај мора је и највећи број храмова њему посвећен, а међу свима су најзначајнији манастир Савина (са малом црквом светог Саве — по којој је цио овај крај у Херцег Новом добио име) и саборни светосавски градски храм у Тивту.

Када је, крајем 19. вијека, књаз Никола, за свој књижевни рад од србијанског краља Александра Обреновића, одликовани орденом св.Саве, црногорски владар се на добијање ордена захвалио ријечима:

Ваше Величанство, драги брате!

Имао сам част примити високо уважено писмо, послато ми по нарочитом посланику г. генералу Миловану Павловићу.

Изрази писма као и поруке које ми је усмено поднио нарочити посланик од стране Вашег краљевског Величанства, сматрам за један драгоцјен доказ више Ваших братских осјећања према мени и моме народу, а у корист народа обију српских држава.

Дубоко дирнут особеном пажњом Вашег Величанства према моме књижевном раду, тим те сте благоизвољели почаствовати ме Вашим краљевским великим крстом реда нашег општег српског светитеља Саве… итд.

Овај Николин одговор, написан је 26. јануара 1896.г. уочи Савиндана. Двије деценије касније, 1912. г. сада већ краљ — Никола ће светом Сави посветити нарочиту пјесму, у којој ће, између осталог, рећи — како је „слободе колијевка, Немањина Црна Гора“.

На крају овог кратког подсјећања на нашу историју и географију питам себе и Вас, господине предсједниче: шта то има агресивно у вези са светосављем у Црној Гори? Шта је то чиме светосавље поништава црногорски вјерски и национални идентитет — ако није управо насиље које се врши над самим светим Савом? Можемо ли се „ослободити“ његовога имена и спомена, а да послије тога будемо и налик онима који су нас родили и који су Црну Гору створили?



Србин Инфо