29-08-2013, 06:32 PM
Политика
Са Јејла у осињак
Министарство финансија Републике Србије од сада ће водити дипломац са Јејла, 29-тогодишњи Лазар Крстић. Какве су шансе, и њему и нама?
ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ
Један мој колега са економског факултета ушао је у политику и сада се бави ''гашењем пожара'' по јавним предузећима у родном граду и околним местима, где је његова коалиција на власти. Јер, после сваких избора, на хиљаде предузећа под државном управом дели се попут ратног плена. Она се по правилу не дају на управу менаџерима, већ заслужним партијцима. Онда се, у том првом таласу, у њих запошљавају партијци нижег ранга. То је већ урадила и претходна гарнитура на власти, али њихови ''кадрови'' се не дирају, да не би и они отпустили нове, ако се врате на власт.
Тако фирме редом пропадају и ту ступа на сцену тај мој колега. Шаљу га од једне до друге, да спашава шта се спасти може. Каже да понегде поправи ситуацију, али само делимично и привремено, а негде одмах дигне руке и да отказ. Прво што види у свим јавним предузећима је вишак запослених на непродуктивним местима. И први предлог му је да се број запослених смањи са 400 на 200, са 150 на 75, итд. После би, каже, смањивао још, али без тог почетног преполовљавања (не)радне снаге, нема говора о позитивном билансу.
Разуме се, његов предлог је сваки пут одбијен.
Тај мој колега није дипломирао на Јејлу, већ са мном, у Крагујевцу, и није имао просек 10, већ, што се каже, јаку шестицу.
На Јејлу је дипломирао Лазар Крстић из Ниша. Он је имао одличне оцене још док се школовао у Србији, па је тако најпре доспео у центар за таленте у Петници код Ваљева. Сада има 29 година, напустио је одличан посао у Њујорку и прихватио позив да буде министар финансија у влади Републике Србије.
Касније ћу рећи зашто мислим да би са на том месту боље снашао неки наш економиста са просеком шест и двадесетогодишњим искуством, него неко ко је на Јејлу дипломирао са десетком и нема никаквог искуства. Прецизније, има нешто мало искуства на Западу, али то овде не вреди ништа.
Најпре мало статистике.
''Крагујевачке новине'' су недавно објавиле колико има запослених у локалној управи и јавним предузећима у Крагујевцу: 5.000. Такође су објавиле да је то дупло више него пре девет година, када је коалиција окупљена око Уједињених региона Србије Млађана Динкића сменила са власти Демократску странку и њене партнере. Тада, пре девет година, од тих 2.500 запослених вишак је била половина.
Од крагујевачких јавних предузећа, највише запослених има ''Водовод и канализација'' - 750. Уједно, ту су и највећи губици. Ова фирма је под управом главних УРС-ових партнера у Крагујевцу, Социјалистичке партије Србије.
Поређења ради, водовод и канализација у једном Паризу имају 2.620 запослених.
Радио телевизија Крагујевац има 100 запослених. Последњи пут кад сам дошао до тих информација, Би-Би-Си је имао 200, а Си-еН-еН 400 запослених. Радио телевизија Србије има невероватних 7.000 запослених (наравно, нису сви у Таковској 10, већ и у Кошутњаку и широм Србије).
Иначе, феномен државних медија у Краљевини Југославији готово да није постојао. Тада се преко 95 посто имовине налазило у приватном власништву, па тако и медији. То су наглавачке окренули комунисти, почевши са стопостотним власништвом над средствима информисања. Пао је Берлински зид, прошао је 5. октобар, али овај комунистички манир опстаје, из простог разлога што странкама - оваквим странкама - треба неко ко ће да их хвали, односно да обмањује јавност. На пример, РТВ ''Студио Б'' кошта Београђане 2-3 милиона евра годишње (а Радио-телевизија Крагујевац Крагујевчане око 700.000 евра). Пре неколико година, у Словенији су ухапшени градитељи моста на Ади због примања мита, док у Београду нико није ухапшен због давања мита. Тај мост је коштао као три моста те величине, али ''Студио Б'' није ни зуцнуо о овоме - нити РТС или било ко са кованицом ''јавни сервис'' у називу. У томе је суштина.
У целој Србији има око 650.000 државних чиновника. То би било исто као када би Јапан имао 13 милиона чиновника.
Међутим, њихово издржавање је само врх леденог брега. Бирократија по инерцији смишља разлоге свог постојања и зато је створила тзв. шуму прописа, непознату западном свету (барем док се није појавила Европска унија). Компликована процедура кочи привређивање, што сви знају, и зато свака влада најављује акцију ''сече прописа''. Са том најавом кренула је и актуелна влада, користећи термин ''гиљотина''. Узгред, кренула је и са најавом да ће смањити бирократију. Ни од једног ни од другог није било ништа. Чак је процурела вест да возни парк у власништву бирократије расте још брже, тако да се сада о трошку грађана вози преко 30.000 службених аутомобила.
То није све. Кад нема гиљотине прописа, ни смањења бироктатије, остаје да се повећавају порези и други намети, јер неко све то мора да плати.
На жалост, ни то није последња негативна појава у ланцу. Да би се одбранили од бирократије, шуме прописа, пореза и разних намета, предузимачи све више прелазе на тзв. сиву економију. Како би је осујетила, држава запошљава још више чиновника, који доносе још више прописа, и тако у круг.
Шта у таквој ситуацији може Лазар Крстић?
Он ће вероватно предложити доношење закона о јавним предузећима по узору на америчке. То су аутоматски прописи и за приватни сектор, јер сваки облик својине пред законом мора бити исти.
Они ће то, наравно, одбити. Можете само замислити династију Кркобабића, на пример, када јој неко каже да мора отићи у историју. И још много Кркобабића, јер би требало отпустити негде око 325.000 чиновника, и то за почетак, док се не утврди која радна места су заиста неопходна.
Да се вратим на оног нашег економисту са шестицом, али са искуством.
За разлику од Лазара Крстића, он зна да ће му они рећи све што жели да чује, на такав начин да их не би открио ни најбољи полиграф. Јер, они су себе већ убедили да је истина само оно што њима одговара, тако да, технички гледано, другима само истину и говоре. Својевремено је академик Коста Чавошки овај феномен крстио по Вуку Драшковићу, који се најбрже преметнуо (у октобру 1990. речима је секао и зелени барјак и руку која га носи на српској земљи, а већ у децембру те године се љубио са Сулејманином Угљанином). Највише је требало бившим радикалима - скоро 20 година. А неки су преметнули још као Титови пионири и то их непрекидно држи до данас.
Лазар Крстић ће им, дакле, поверовати, тј. већ им је поверовао, чим је пристао да дође у осињак. Самим тим, изгубиће се на времену. Односно, они ће добити на времену, већ и стога што ће дипломац са Јејла одлично послужити за политички маркетинг.
Према томе, остаје стари закључак: овај систем не може да се реформише, већ мора да се замени другим системом. Јер, овај систем вуче корене од 1945. године. Економија, финансије, или правосуђе ревимо, у овој земљи су последњи пут нормално функционисали 5. априла 1941. године. И са тим датумом треба правити копчу.
То је лако рећи, али како променити систем са 650.000 војника, којима чувају леђа највеће светске силе? И чуваће им све док не обаве задатке. Краткорочно, то је на пример терање косовских Срба на албанске изборе у новембру ове године, тј. коначна предаја Космета Албанији. Дугорочно, имају они још много циљева, попут увлачења Србије у Европску унију и НАТО пакт.
Трунка оптимизма постоји у могућности да се уз Крстића привуку и други млади и образовани људи, из земље и иностранства, па да они постепено доводе ствари у ред. (''Слобода'', Чикаго, 25. август 2013)
Са Јејла у осињак
Министарство финансија Републике Србије од сада ће водити дипломац са Јејла, 29-тогодишњи Лазар Крстић. Какве су шансе, и њему и нама?
ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ
Један мој колега са економског факултета ушао је у политику и сада се бави ''гашењем пожара'' по јавним предузећима у родном граду и околним местима, где је његова коалиција на власти. Јер, после сваких избора, на хиљаде предузећа под државном управом дели се попут ратног плена. Она се по правилу не дају на управу менаџерима, већ заслужним партијцима. Онда се, у том првом таласу, у њих запошљавају партијци нижег ранга. То је већ урадила и претходна гарнитура на власти, али њихови ''кадрови'' се не дирају, да не би и они отпустили нове, ако се врате на власт.
Тако фирме редом пропадају и ту ступа на сцену тај мој колега. Шаљу га од једне до друге, да спашава шта се спасти може. Каже да понегде поправи ситуацију, али само делимично и привремено, а негде одмах дигне руке и да отказ. Прво што види у свим јавним предузећима је вишак запослених на непродуктивним местима. И први предлог му је да се број запослених смањи са 400 на 200, са 150 на 75, итд. После би, каже, смањивао још, али без тог почетног преполовљавања (не)радне снаге, нема говора о позитивном билансу.
Разуме се, његов предлог је сваки пут одбијен.
Тај мој колега није дипломирао на Јејлу, већ са мном, у Крагујевцу, и није имао просек 10, већ, што се каже, јаку шестицу.
На Јејлу је дипломирао Лазар Крстић из Ниша. Он је имао одличне оцене још док се школовао у Србији, па је тако најпре доспео у центар за таленте у Петници код Ваљева. Сада има 29 година, напустио је одличан посао у Њујорку и прихватио позив да буде министар финансија у влади Републике Србије.
Касније ћу рећи зашто мислим да би са на том месту боље снашао неки наш економиста са просеком шест и двадесетогодишњим искуством, него неко ко је на Јејлу дипломирао са десетком и нема никаквог искуства. Прецизније, има нешто мало искуства на Западу, али то овде не вреди ништа.
Најпре мало статистике.
''Крагујевачке новине'' су недавно објавиле колико има запослених у локалној управи и јавним предузећима у Крагујевцу: 5.000. Такође су објавиле да је то дупло више него пре девет година, када је коалиција окупљена око Уједињених региона Србије Млађана Динкића сменила са власти Демократску странку и њене партнере. Тада, пре девет година, од тих 2.500 запослених вишак је била половина.
Од крагујевачких јавних предузећа, највише запослених има ''Водовод и канализација'' - 750. Уједно, ту су и највећи губици. Ова фирма је под управом главних УРС-ових партнера у Крагујевцу, Социјалистичке партије Србије.
Поређења ради, водовод и канализација у једном Паризу имају 2.620 запослених.
Радио телевизија Крагујевац има 100 запослених. Последњи пут кад сам дошао до тих информација, Би-Би-Си је имао 200, а Си-еН-еН 400 запослених. Радио телевизија Србије има невероватних 7.000 запослених (наравно, нису сви у Таковској 10, већ и у Кошутњаку и широм Србије).
Иначе, феномен државних медија у Краљевини Југославији готово да није постојао. Тада се преко 95 посто имовине налазило у приватном власништву, па тако и медији. То су наглавачке окренули комунисти, почевши са стопостотним власништвом над средствима информисања. Пао је Берлински зид, прошао је 5. октобар, али овај комунистички манир опстаје, из простог разлога што странкама - оваквим странкама - треба неко ко ће да их хвали, односно да обмањује јавност. На пример, РТВ ''Студио Б'' кошта Београђане 2-3 милиона евра годишње (а Радио-телевизија Крагујевац Крагујевчане око 700.000 евра). Пре неколико година, у Словенији су ухапшени градитељи моста на Ади због примања мита, док у Београду нико није ухапшен због давања мита. Тај мост је коштао као три моста те величине, али ''Студио Б'' није ни зуцнуо о овоме - нити РТС или било ко са кованицом ''јавни сервис'' у називу. У томе је суштина.
У целој Србији има око 650.000 државних чиновника. То би било исто као када би Јапан имао 13 милиона чиновника.
Међутим, њихово издржавање је само врх леденог брега. Бирократија по инерцији смишља разлоге свог постојања и зато је створила тзв. шуму прописа, непознату западном свету (барем док се није појавила Европска унија). Компликована процедура кочи привређивање, што сви знају, и зато свака влада најављује акцију ''сече прописа''. Са том најавом кренула је и актуелна влада, користећи термин ''гиљотина''. Узгред, кренула је и са најавом да ће смањити бирократију. Ни од једног ни од другог није било ништа. Чак је процурела вест да возни парк у власништву бирократије расте још брже, тако да се сада о трошку грађана вози преко 30.000 службених аутомобила.
То није све. Кад нема гиљотине прописа, ни смањења бироктатије, остаје да се повећавају порези и други намети, јер неко све то мора да плати.
На жалост, ни то није последња негативна појава у ланцу. Да би се одбранили од бирократије, шуме прописа, пореза и разних намета, предузимачи све више прелазе на тзв. сиву економију. Како би је осујетила, држава запошљава још више чиновника, који доносе још више прописа, и тако у круг.
Шта у таквој ситуацији може Лазар Крстић?
Он ће вероватно предложити доношење закона о јавним предузећима по узору на америчке. То су аутоматски прописи и за приватни сектор, јер сваки облик својине пред законом мора бити исти.
Они ће то, наравно, одбити. Можете само замислити династију Кркобабића, на пример, када јој неко каже да мора отићи у историју. И још много Кркобабића, јер би требало отпустити негде око 325.000 чиновника, и то за почетак, док се не утврди која радна места су заиста неопходна.
Да се вратим на оног нашег економисту са шестицом, али са искуством.
За разлику од Лазара Крстића, он зна да ће му они рећи све што жели да чује, на такав начин да их не би открио ни најбољи полиграф. Јер, они су себе већ убедили да је истина само оно што њима одговара, тако да, технички гледано, другима само истину и говоре. Својевремено је академик Коста Чавошки овај феномен крстио по Вуку Драшковићу, који се најбрже преметнуо (у октобру 1990. речима је секао и зелени барјак и руку која га носи на српској земљи, а већ у децембру те године се љубио са Сулејманином Угљанином). Највише је требало бившим радикалима - скоро 20 година. А неки су преметнули још као Титови пионири и то их непрекидно држи до данас.
Лазар Крстић ће им, дакле, поверовати, тј. већ им је поверовао, чим је пристао да дође у осињак. Самим тим, изгубиће се на времену. Односно, они ће добити на времену, већ и стога што ће дипломац са Јејла одлично послужити за политички маркетинг.
Према томе, остаје стари закључак: овај систем не може да се реформише, већ мора да се замени другим системом. Јер, овај систем вуче корене од 1945. године. Економија, финансије, или правосуђе ревимо, у овој земљи су последњи пут нормално функционисали 5. априла 1941. године. И са тим датумом треба правити копчу.
То је лако рећи, али како променити систем са 650.000 војника, којима чувају леђа највеће светске силе? И чуваће им све док не обаве задатке. Краткорочно, то је на пример терање косовских Срба на албанске изборе у новембру ове године, тј. коначна предаја Космета Албанији. Дугорочно, имају они још много циљева, попут увлачења Србије у Европску унију и НАТО пакт.
Трунка оптимизма постоји у могућности да се уз Крстића привуку и други млади и образовани људи, из земље и иностранства, па да они постепено доводе ствари у ред. (''Слобода'', Чикаго, 25. август 2013)