[Ултрадесничар]

Протођакон др Љубомир Ранковић о светитељу из Лелића. Наше људе треба процењивати и сагледавати очима великих људи, каже уредник “Гласа цркве”

МОЖЕМО ми о својим људима да причамо приче и певамо химне, чему смо као народ склони, али је много важније шта о томе мисле у свету, и не ма ко у свету – каже протођакон др Љубомир Ранковић, уредник “Гласа цркве”, који, за “Новости”, открива нове детаље из живота светитеља из Лелића.

– Наше људе треба процењивати и сагледавати очима великих људи из великог света – указује Ранковић. – Мало је њих у историји овога народа који су добили високу оцену на том плану. Један од највећих је Свети владика Николај Велимировић.

НИКОЛАЈ је, истиче наш саговорник, “једна од најпопуларнијих личности своје епохе, у целоме свету”.

Школовао се у Европи, у Берну је завршио факултет и положио два доктората, из теологије и историје. Похађао је Универзитет у Халеу, где је слушао предавања најугледнијих европских мислилаца и стваралаца, потом завршио Филозофски факултет на Оксфорду, где је докторирао на тему “Филозофија Берклија”. Дисертацију је написао на енглеском, а у Женеви ју је бранио на француском језику.

Био је лични пријатељ енглеског краља Џорџа V и архиепископа Англиканске цркве Рандала.

– Немачка обавештајна служба, која је током Првог светског светског рата у стопу пратила Николаја у Енглеској, записала је дословце: “Енглески краљ Џорџ V и његови министри, као луди, иду по катедралама и дворанама, за Николајем, да га слушају и да се диве духовности његовој. Угледни универзитети у Глазгову и Лондону доделили су му титулу почасног доктора” – прича др Ранковић. – Енглески министар војни Лојд Џорџ рекао је да је “Николај допринео победи савезника колико и једна армија на фронту”. Будући да су га у ту мисију, у англосаксонски свет, упутили српска влада и краљ, често је боравио и у Америци. Био је близак са Михаилом Пупином, дружио се са Џоном Голсвортијем, са Вудроом Вилсоном и бројним америчким високим званичницима и припадницима духовне, културне и научне елите.

ВЛАДИКА је, по речима др Ранковића, посебно био поштован међу Афроамериканцима. Звали су га “црначки месија”. У Бостону га је, једном приликом, у великој катедрали дочекало 5.000 црнаца, носећи у рукама српску заставу и певајући српску химну “Боже правде”!

– Године 1916. на тристогодишњицу Шекспирове смрти, на централној прослави у Лондону, где се скупио цвет светске памети, био је наш Лелићанин са шест нобеловаца, међу којима је био и харизматични Индијац Рабиндранат Тагоре, па Ернест Хемингвеј, француски филозоф Анри Бергсон, Ромен Ролан, Џорџ Сантајана… Николај је одржао упечатљиву беседу о Шекспиру, која је изазвала одушевљење свих присутних, почевши чувеном реченицом: “Ја нисам познавао Шекспира, али је Шекспир познавао мене” и назвао га “човеком са музиком у себи”.



Пред крај живота, најугледнији амерички универзитет Колумбија у Њујорку доделио му је титулу почасног доктора. На скупу Светског савеза цркава у Еванстону владику Николаја дочекало је 5.000 представника свих хришћанских конфесија. Кад је ушао у огромну дворану, сви су клекнули јер је он био човек који је на себи носио живе ране фашизма и комунизма.

ПОЧАСТ

– АМЕРИЧКИ Конгрес је поводом његове смрти изгласао резолуцију којом је изјавио саучешће српском народу – казује др Љубомир Ранковић. – Први ко га је упоредио са Светим Савом био је Михаило Пупин,чију судбину је, нажалост, доживео и владика Николај. Свуда је био више поштован него у свом народу. Нажалост, и до данашњег дана.

новости

О. Љубо зашто прескочи активности епископа Николаја после ПСР ? Зато што и ти не поштујеш Св. владику Николај Жичког.