[ПРОСВЕТАР]

То што народи данас Нову Годину и Божић славе у различите дане, последица је околности да употребљавају различите календаре.

Независно од тога што су писар на папском двору Дионисије Филокалус, који је 354. године први избројао године после Христовог рођења, и нешто касније скитски монах Дионисије Ексигус († око 550) годину Христовог рођења израчунали са грешком од 2-7 година одн. што су Христово рођење датирали касније него што се збило, зачуђује чињеница да су се чак и земље које не припадају хришћанском предању придружиле христоцентричном бројању година, док Хришћани не могу да се договоре око заједничког календара.

Разлог за ово размимоиллажње је околност да календар није искључиво ствар математике и астрономије него и фактор културолошког и конфесионалног идентитета.

Историја култура различитих народа показује да су се они, рачунајући време, увек оријентисали према догађајима који су за њих били од посебног значаја. Тако нпр. календар Римљана почиње „ab urbe condita“ – од оснивања Рима (753. пре Христа), Грци се оријентишу према Олимпијским играма (почетак игара 776. пре Христа), Јевреји почев од 10. века пре Христа после раздобља након кога је - 3761. године пре Христа - створен свет, муслимани од Мухамедовог пресељења (хеџре) из Меке у Медину, а други народи се равнају према годинама владавине датог поглавара.

Модеран начин рачунања времена увoди се са уласком римског војсковође Гаја Јулија Цезара у Египат 48. године пре Христа, када се суочио са сунчаним календаром Египћана, док су се све друге културе оријентисале према месецу – упореди нпр. хвалоспев псалмопојца Творцу:

„Створио си мјесец да показује времена“ (Пс 104, 19).

46. године пре Христа Цезар је уз помоћ египћанских астронома предвођених Сосигеном из Александрије стари римски календар, који се оријентисао према месецу, заменио сунчевим календаром који носи његово име - Јулијански календар.

Према ондашњем прорачуну једна сунчева година (трајање једног обиласка Земље око Сунца) дуго је у просеку 365,25 дана (обртаја Земље око њене осе). У складу са оваквим темпом три године трају по 365 дана, а свака четврта (преступна) година има 366 дана.

Пошто је овај прорачун у односу на стварно астрономско трајање сунчеве године (365,2422 дана) дужи за 11 минута и 14 секунди (=0,0078 дана), почетак пролећа по јулијанском календару је сваке године за ту количину времена био ближи зими тако да је након 128 година у односу на астрономску реалност каснио један дан.

Покушаји да се ова грешка исправи – као нпр. предложена реформа календара византијског научника Нићифора Грегоре († после 1359) – нису успели пре свега због отпора народних маса као последице емоција.

То је пошло за руком тек на самоиницијативу папе Григорија XIII (1572-1585) који је уз помоћ језуите Кристофа Клавија († 1612) из Бамберга спровео календарску реформу укинувши по кратком поступку дотадашњу разлику од 10 дана прогласом да четвртку, 4. октобра 1582., следи петак, 15. октобра.

Григоријански календар (ново рачунање времена), назван по њему, данас је на снази широм света а грешку Јулијанског календара (старог рачунања времена) исправио је редукујући број преступних година (године чија су последња два броја дељива са 4).

У временском раздобљу од 400 година отпадају 3 преступне године: то су године којима се завршава век а нису дељиве са 400. На тај су начин након Григоријеве реформе календара као преступне отпале године 1700, 1800. и 1900. То је онда довело до тога да дискрепанција између два календара у међувремену износи 13 дана, и која ће се у годинама 2100, 2200 и 2300 увећавати за по један дан па ће тако, дугорочно гледано, почетак пролећа по јулијанском календару пасти усред зиме!

Додуше, ни григоријански календар није екзактан већ му је година у просеку дужа за 26 секунди (=0,0003 дана) што значи да ће после 3333 годинe једна преступна морати бити изостављена.

Противљење календарској реформи није, међутим, последица ове безначајне астрономске нетачности него хришћанског раскола.

Протестантска Европа и православни Исток нису се, наиме, могли помирити са тамо неким „папским“ календаром.

Потрајало је скоро два века док григоријански календар није прихваћен у целој Немачкој. Енглеска је нови календар преузела 1752., Румунија и Југославија тек након Првог светског рата, Русија 1918., после бољшевичке Октобарске револуције 1917. која је избила по григоријанском календару у новембру, а Грчка 1923.

Јулијанског календара придржавају се данас још Патријаршија Јерусалима, Москве, Србије и манастири на гори Атосу.

Ове цркве непокретне празнике славе тринаест дана касније него што то предвиђа григоријански календар, што значи да, нпр. Божић пада 25. децембра старог рачунања времена, тј. 7. јануара новог рачунања времена.

Насупрот томе све Православне Цркве – изузев Финске – при израчунавању датума Васкрса, држе се јулијанског календара.

Примена овог мешовитог датумара црквених празника и помена доводи, међутим, с обзиром на узајамну узупченост оба празнична циклуса (покретног и непокртног) до понеког куриозитета.