[ПРОСВЕТАР]

.
УЗ ПОМОЋ ВАТИКАНА И СВИХ ХРИШЋАНА САЧУВАТИ КиМ!

Aкo већ овдашњи режим као „богомдану шансу“ спинује могућност укључења Америке у преговоре о решавању питања Косова и Метохије (КиМ) који се тренутно воде у, за српске националне и државне интересе, непријатељском Бриселу, и ако огромна већина грађана Србије, на другој страни, прижељкује укључивање Русије и Кине, онда би свакако требало да се поразмисли и о учешћу Ватикана у том дијалогу, пошто је такву жељу Свете столице недавно најавио и београдски надбискуп Станислав Хочевар (правилно: ХоЧРЕВАР. Прим. ПРОСВЕТАР) – изјавио је Милан Стаматовић, председник Иницијативног одбора Здраве Србије (ЗС), подсећајући да Ватикан не признаје квазидржавну творевину на српској територији, а као један од најважнијих центара хришћанства у свету, сигурно је заинтересован и за статус хришћанског живља, хришћанских верских и културних споменика и имовине свих верских заједница на подручју јужне српске покрајине.

– Јавно изнесен став да и центар Католичке цркве (правилно: КРИМОкатоличке квази "цркве". Прим. ПРОСВЕТАР) треба да се укључи у разговоре о будућности КиМ који је, као занимљиву идеју, из владајуће коалиције препознала само Партија уједињених пензионера (ПУПС), сигурно није само лична иницијатива надбискупа Хочевара (правилно: ХоЧРЕВАР. Прим. ПРОСВЕТАР). Зато апелујемо на власт да коначно преузме одговорност и покуша да промени постојећи, погубни формат преговора, у којима председник Србије искључиво прима инструкције од ЕУ и Вашингтона који нам, мимо свих међународних права, грубо кршећи Резолуцију СБ УН 1244, отимају 17 одсто територије и поклањају шиптарским терористима – каже Стаматовић.

А да је Ватикан, извесно је, заинтересован за партиципирање у овом дијалогу, показује и – подсећа Стаматовић – чињеница да је ватиканска „шатл дипломатија“ већ била укључена управо у отпочињање дијалога о Косову, много пре НАТО агресије, када су преговори о уређењу образовног система на КиМ, у јесен 1996, били резултовали споразумом Милошевић – Ругова, уз посредовање католичке хуманитарне организације „Свети Еуђидио“ из Рима, блиске Ватикану.

– Јер, цео хришћански свет, никада неће заборавити значај српског Видовдана 1389. године на Косову пољу, када су Срби, бранећи своју земљу, бранили и хришћанску веру, зауставивши продор ислама у Европу, због чега су тада, у нашу част, звонила звона чувене катедрале Нотрдам (Богородичне цркве) у Паризу – истиче Стаматовић, закључивши да је сада, после 630 година, исто тако дошао историјски тренутак да, уз помоћ Ватикана и целокупног хришћанства, сачувамо свој српски национални и хришћанско-православни идентитет, али и територијални интегритет и суверенитет ове земље.
ИН4С

Е мој Стаматовићу....ПРИЗИВАШ ЛИСИЦУ У КОКОШИЊАЦ УЗ ПОМОЋ ОВИХ ЕКУМЕНИСТА КАО ШТО ЈЕ ДВОЈАЦ ОВДАШЊИ НАТО-ЧЕТНИК И НАТО-ПОП (врте, врте Хула-хоп)!

А не знаш несрећо како и зашто је последњи Ромејско-Србски Цар Константин Драгаш изгубио Цариград!

Па ево, мала лекција ко има ушеса да чује:

Док је Цар Ромејски Јован VIII преговарао у Фиренци у Италији о поновном уједињењу источне Православне Цркве од Бога отпалом западном јереси латинском Константин Драгаш је служио као његов регент у Цариграду (1437–1440).

Међутим!.

Константин XI Драгаш је био једнако јеретик и страствени бранилац поновног ''уједињења'' са кримокатоличким Римом као да се може ЗЛО са ДОБРИМ ујединити.

На концилу у Фиренци Цар Јован VIII је од стране концила био лукаво, латински, називан "Цар Римљана", укључујући и предговор декрету о поновном уједињењу, ( Laetentur Caeli ) из 1439-е године, и његов Трон је био постављен заједно са Троном римског папе Еугена IX и празним Троном Цара Западног Римског Царства, која ситуација је била привремено sede vacante ( упражњена столиц) док су принчеви-изборници Царства тек ваљали да одлуче о новом Цару Светог Рима.

Концил Фераре је био дакле пресељен у Фиренцу у јануару 1439-е године где је био постигнут видан напредак у формули за поновно окупљање.....хммм....свака сличност са конференцијама у Бриселу је случајна, зар не?

6-ог јула 1439-е године Laetentur Caeli су потписали Цариградски Патријарх Јосиф II и све источне Православне Владике, сви сем једног, Светог Марка Ефеског, који је, супротно ставовима свих других и, попут нашег Владике Артемија данас, остао при становишту да Рим наставља да животари и пребива како у јереси тако и у расколу са Правом и Јединственом Црквом Господа нашего Исуса Христа!

По повратку у Цариград све Владике потписници тзв. Флорентинске Уније суочиле су се са чињеницом да је њихов уговор са Западом (читај ђаволомн) масовно одбачен од стране Монаштва, становништва и свих цивилних власти, са изузетком Царева-унијата Јована VIII и Константина XI Драгаша, који су остали тврдоглаво и тврдоврато у јереси тзв. ''јединства'' са кримо-католицима све до пада (Византијског) Царства Ромејског под Турско Отоманско Царство две деценије касније.

1446-е године турски Султан Мурат II, иако није био толико ратоборан као неки Султани раније, решио је да се активира још једном па је напао Хришћанске источне територије, наводећи као повод неку по њему неоправдану активност Ромејских Царева, и повео војску од 50.000 до 60.000 војника у Грчку да преузме власт од Константина у Мореји.

Константин Драгаш и његов брат Тома су се припремили за неизбежну битку али Султан Мурат је користио бомбардовање, опсадне машинерије и ратне мердевине, пробијајући тако зидине и, 10-ог децембра 1446-е, Муратови јањичари (заточена Хришћанска деца, индоктринирана и претворена у муслиманске робове-ратнике) провалили су се кроз рушевине и бранитељи су се успаничили и побегли.

Константин Драгаш и Тома су једва побегли у Мистру, док је Мурат опустошио обалу и одвео 60.000 заробљеника за турска тржишта робова.
Када је његов брат, Цар Јован VIII Палеолог, умро без детета, избио је спор између Константина Драгаша и његовог брата Димитрија Палеолога око Престола.

Димитрије је добио подршку народа и Свештенства супротстављајући се унији Православне Цркве Христове и кримо-католичке јереси латинске и лажи-цркве.

Међутим!

Царица Јелена, као регент, подржала је Константина Драгаша.

Они су такође позвали,( о ужаса), турског Султана Мурата II да арбитрира око неслагања, јер је тада Источно Царство Ромејско пало толико дубоко да је морало да препусти почаст избора Православног Цара турском Султану!

То је исто као што данас амбасаде Гњилежног Запада бирају (бајаги кришом) Председнике и Владу Србије коју су претходно избомбардовали!

Као да је знао шта ће бити Мурат је одлучио у корист Константина Драгаша, а 6-ог јануара 1449-е Константина је у Цркви у Мистри крунисао локални Владика. Било је то ретко, али не без преседана, да Цар Ромејски бива крунисан у провинцијском граду.

Цариградски Патријарх, у то време Патријарх Георгије III, који се залагао за Унију и сједињење са кримо-католичким Римом, јереси латинском, био је одбачен од већине његових Свештеника и Монаштва а Константин Драгаш је знао да ће примајући Круну од Унијате Георгија само додати уље на постојеће ватре верских раздора у главном граду.

У међувремену Султан Мурат је умро 1451-е године, а наследио га је његов 19-годишњи син Мехмед II, који је био опседнут освајањем Цариграда и убрзо пронашао изговор за опсаду великог града. Сви ратоборни турски Султани били су опсесивно склони освајању Цариграда баш као што су били опседнути идејом да узму оно што су назвали "златна јабука", тј. Беч, или још боље, Рим.

Суочавајући се са непосредном претњом, а у једанаестом сату, Унију са кримо-католицима је званично прогласио Владика Исидор из Кијева (гле случајности) у Аја Софији, великој Цркви у Цариграду (сада џамији), 12-ог децембра 1452-е и каже се да је Исидор ''причестио'' Цара-Унијату Константина XI Драгаша истог дана.

Владике и Цариградски народ су како-тако прогутали и прихватили овај чин као 'привремену одредбу', барем до уклањања отоманске претње, али било је прекасно јер, знамо, не може млада да остане 'привремено' трудна!

Дана 29-ог маја 1453-е године Цариград је пао и Константин Драгаш и његова Унија са јереси латинском је пала с'њим да се никад више не повампири док је света и века!

Амин, Боже дај!