[ЈВуО-КГ]

Војне школе у КраљевиниСХС/Југославији 1919–1941.

Завршетком Првог светског рата и формирањем заједничке државе јужнословенских народа,отвара се нова епоха и у развоју српског војног школства. У деценијама које ће обележити период између два светска рата, оно функционише у саставу војно школског система Краљевине СХС,од 1929. године Краљевине Југославије. Нова држава, територијом и бројем становника знатно већа у односу на Краљевину Србију, а уз то и поморска земља, са различитим историјским насле-ђем и новим војно-политичким окружењем, наметнула је и нове изазове пред којима се нашла њена политичка и војна елита након прводецембарског акта 1918. године. Заједничка војска, чију је окосницу чинила српска војска из Првог светског рата, углавном недемобилисан кадар са Солунског фронта, затим војни обвезници бивше аустроугарске војске са простора Босне и Херцеговине, Хрватске и Словеније и, у малом броју, кадар црногорске војске, после формирања нове државе добила је нову организацију и формацију. Она се ослањала, првенствено, на следеће чиниоце: на традицију српске војске из претходног периода, различито историјско наслеђе јужнословенских народа који су се нашли у новој држави,значајно увећање државне територије и становника у односу на стање пре рата, географски, односно геополитички положај Краљевине СХС која је својом дугом југозападном границом изашла на море и др. Употреба ваздухопловства као новог вида оружаних снага који је доживео масовну примену у европским армијама већ у Првом светском рату представљаће, заједно са морнарицом,императив у организацији југословенске војске у периоду између два светска рата. Преименовањем ваздухопловства Краљевине Србије у ваздухо-пловство Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца,нова држава је обезбедила темељне основе за даљи развој овог вида својих оружаних снага.Официрски кор Краљевине СХС у време њеног формирања чинило је 3.500 официра српске војске, 2.500 бивших аустроугарских официра и 500 официра црногорске војске. Највише командне дужности у војсци преузели су високи српски официри; морнарица и њено организовање били су у рукама бивших аустроугарских официра, а на челу ваздухопловства био је генерал Узелац, такође бивши аустроугарски официр.До 1923. године у војсци Краљевине СХС није било више некадашњих високих команданата српске војске који су изнели терет Првог светског рата. Неки од њих су умрли (војвода Живојин Мишић, генерали Божидар Јанковић и Бранко Јовановић) или су пензионисани (војвода Степа Степановић, војвода Петар Бојовић, генерали Михаило Рашић, Милош Васић, Живко Павловић и др., као и сва три генерала преузета из бивше царевине, међу којима и генерал Узелац).Један од првих задатака пред којим се нашла нова држава и њена војска односио се на задовољење повећаних потреба за школованим официрским кадром. Током рата и непосредно после његовог завршетка кор активних официра био је десеткован, а у нижим чиновима и преполовљен.У почетку, до демобилизације, као и у појединим кризним ситуацијама (криза у односима са Италијом 1920. године, на пример) позивани су и резервни официри на двомесечну обуку.

Нова мирнодопска и ратна формација захтевале су интензивније школовање нових класа питомаца, како би се ублажио озбиљан недостатак официрског кадра. Тим поводом, већ у октобру 1919. године, у време када целокупна војска још није била враћена у редовно (мирнодопско) стање, у Београду почиње са радом Нижа школа Војне академије уписом нове, 47. класе питомаца на трогодишње школовање. Пријемом младића из сва „три јужнословенска племена“ (Срба, Хрватаи Словенаца), ова школа је добила још један образовно-васпитни задатак, „да зближи младе гене-рације сва три народа и да их учврсти у уверењу као браниоце нове државе“.

Југословенска идеологија и српско-хрватско уједињење од почетка су у државном врху доживљавани као кључна компонента борбене готовости у војсци, у чему је улога војне школе и касарне, као места упознавања и заједничког живљења младих људи из различитих крајева земље, била пресудна. Виша школа Војне академије обновила је рад наредне, 1920. године када су слушаоци 21.класе, који су 1914. године прекинули школовање,уписали другу годину.

Обнављањем рада 1919. године, Војна академија је ушла у ново раздобље у коме се њена организација континуирано прилагођавала новонасталим приликама у земљи и захтевима који су се пред њу постављали.

Први управитељ Војне академије Краљевине СХС (од 10. јуна 1919. до 7. октобра 1920. године) био је ђенерал Живко Павловић, бивши питомац 22.класе Војне академије, њен редовни професор и академик од 25. октобра 1921. године. Са дужности управитеља Војне академије премештен је прво за команданта Јадранске дивизијске области, а одатле, 1922. године за помоћника команданта 1. и 2.армијске области. Са ове дужности је пензионисан.

Нова држава наметнула је и потребу усклађивања законске регулативе о војном школству. У наредним годинама вршене су честе измене и допуне Уредбе и Закона о Војној академији и разних правила, нарочито у сегментима који су се тицали услова за конкурисање и пријем питомаца и официра, затим, организације рада у овој устано-ви, наставе и оцењивања питомаца Ниже и слушалаца Више школе, дужине трајања школовања и др. Ослањајући се, у том смислу, на искуства српског војног школства из претходног периода, нова законска регулатива је првенствено пратила потребе савремене војне организације, пред изазовима новог времена и модерног ратовања.

У Нижој школи Војне академије до 1928. године школовање је завршило 8 класа (закључноса 54. класом 1. априла 1929), односно 2.890 официра, а на школовању почетком 1929. године налазило се још 914 питомаца 55. и 56. класе, те 27. (29 слушалаца) и 28. класе Више школе ВА (17 слушалаца). У периоду од 1919. до 1929. године,број слушалаца који су завршили Вишу школу износио је 242 официра, што генерално указује назнатно слабији одзив кандидата за овај ниво школовања на Војној академији. Томе су, свакако,допринеле ванредне прилике у земљи (нарочито због нерешених територијалних питања са Италијом), стални покрети трупа, држање фронтова све до 1922. године, изузетно оптерећење официра у трупи које им није дозвољавало да се посвете професионалном усавршавању и, наро-чито, слабије материјалне могућности, посебно официра из унутрашњости.

У периоду од 1929. до 1934. године на Војној академији се школовало 6 класа (од 57. до 62), са око 2.040 питомаца Ниже школе и 6 класа (од 29. до 34), са око 350 слушалаца Више школе. Генерално, у периоду од 1929. до октобра 1935. године, школовање у Нижој школи Војне академије завршило је, и по родовима било промовисано, око 3.000 младих официра.

Када је 1919. године почело обнављање офи-цирског кора млађим официрима, национална структура питомаца Војне академије одговарала је углавном националној пропорцији становништва Краљевине СХС. Међутим, наредних година, до 1929. (о чему постоји службена евиденција), приметно је значајно повећање броја питомаца српске националности (укључујући Црногорце и становништво Македоније) у односу на остале националности. Ако се има у виду да национални критеријум формално није утицао на одређивање бодовне листе при упису кандидата на Академију, овакав тренд треба реално тумачити опадањем интересовања осталих југословенских народа за војни позив.

Социјално порекло примљених питомаца углавном је било сеоско, сиромашно, потом, из нижих чиновничких и официрских породица. Ме-ђутим, у свакој класи било је и по неколико синова високих официра и генерала.

Мали број југословенских официра завршавао је Вишу школу у иностранству. Од 1929–1935. године Министарство војно је сваке године расписивало конкурс за слање 2 нижа официра на француску Вишу ратну школу у Паризу, у трајању од две године, настављајући на тај начин, бар симболично, традицију школовања официрског кадра у страним армијама. Осим ретких појединаца, припрема и школовање нових официра, као и више војно образовање, готово у потпуности реализовало се у земљи.

У периоду између два рата, поред Ниже и Више школе Војне академије (са школама родова:Пешадијском официрском школом, Инжињериј-ском официрском школом, Артиљеријском школом гађања, Коњичком официрском школом, Административном школом), радиле су, стално или привремено, и: Интендантска академија, Нижа и Виша војна геодетска школа, Виша ваздухопловна школа, Поморска официрска школа, Поморска војна академија (од 1923), војне и морнаричке тех-ничке школе (за струке), Ваздухопловна војна академија (од 1940), затим, Генералштаб који је организовао припрему за генералштабну струку.

За школовање резервних официра постојале су школе свих родова и струка. Главнина официрског кадра за ратну формацију (оперативну војску,резервне трупе и трупе последње одбране) имала је и даље статус резервиста. Овај део официрског кора попуњаван је на два начина: школовањем младих питомаца у школама резервних официра и пензионисањем активних официра „са преводом у резерву и правом ношења униформе“.Део резервног официрског кора чинило је око 5.000 резервних официра бивше аустроугарске војске који су примљени указом у војску Краљевине СХС и неколико хиљада резервних официра бивше српске војске који по демобилизацији нису активирани.

Формирање нове државе наметнуло је потребу увођења морнарице у организацију југословенске војске. Њен главни потенцијал у почетку су чинили кадрови преузети из бивше аустроугарске морнарице, да би се тек 1922. године стекли услови за школовање ових официра у земљи. Исте године у Дубровнику је основана Поморска официрска школа, у трајању од две године, а први полазници били су свршени питомци (њих 11) Ниже школе Војне академије у Београду који су, у чину потпоручника, упућени на преквалификацију за поморске официре. Из Поморске официрске школе развила се прва југословенска Поморска војна академија, која је 23. октобра 1923. године отпочела са радом у Дубровнику. Ову академију (у којој је школовање трајало три године) до априлског рата 1941. завршило је 17 класа (око 500 питомаца), од којих је 15 класа савладало пуни, а 2 класе, због избијања рата, скраћени програм.

За кадрове у ваздухопловству, све до 1940.године у Краљевини Југославији није постојала посебна војна академија.

Организовањем пилотских школа, апликативних и ваздухопловно-извиђачких школа за обуку активних официра, кандидата за резервне официре и подофицире, најпре су регрутовани кадрови за ваздухопловство, да би се од 1. априла 1940.године њихово школовање наставило на новоформираној, Ваздухопловној војној академији, са седиштем у Панчеву. У прву класу новоформиране академије примљени су питомци из Ниже школе Војне академије после 18 месеци школовања,пошто су претходно оглашени способним за ле-тачку службу, а у другу класу младићи из грађанства са завршеном гимназијом. Ваздухопловна војна академија престала је са радом априла 1941,у време када су пилоти југословенске војске дали непобитне доказе родољубља и јунаштва у одбрани своје домовине и њеног главног града.

Командири водова у Војној академији 1924. године.