[ЈВуО-КГ]

Ово је било у Брозовој Југославији забрањеније рећи и од приче о Дражи.

Ти вероватно тј. сигурно познајеш ту ситуацију боље од мене. Постоји једна ситуација, у којој не могу да кажем да ми је било жао Броза,али сам схватио да су ови око њега били много већи олоши од њега самог. Остао је неки стенограм са неке њихове прославе где за столом седе и Броз и Јованка и остали из комуно екипе. Ту је Броз тврдио да га је Дража ословљавао са Друже Тито када су се сретали,што је могуће јер наш командант није био снисходљив човек а и да је хтео могао је да убије овог без проблема. На све то су Јованка и екипа почели да се церекају и да му говоре да измишља,овај је поново тврдио да га је тако ословљавао на шта су се ови поново церекали.Броз је у време те приче већ имао скоро 80 година.

Елем, око догађаја из 26. и 27. марта 1941. године и утицају странаца на те догађаје.

Прва половина XX века представља период великих потреса и врло живе дипломатске и обавештајне активности. Концепција новог светског поретка коју су заговарале Немачка, Италија и Јапан водила је директно у рат. Због опасности од избијања новог оружаног сукоба, период између два светска рата многи аутори означавају раздобљем „тоталне шпијунаже“. Све оно што се дешавало у свету и Европи рефлектовало се и на дешавања у Краљевини Југославији и директно је утицало на њену судбину. Почетком Другог светског рата све државе, а посебно Немачка и Велика Британија, повећале су своју дипломатску и обавештајну делатност у скоро свим деловима света, па тако и на увек нестабилном на Балкану. Геостратегијски положај Краљевине Југославије условио је да се на њеном тлу, како је то обично до тада и био случај, преплићу различити интереси великих сила. То је директно утицало да се активности њихових обавештајних служби усмере према политичкој и војној елити које су се налазиле на челу ове, стратегијски веома значајне, балканске државе.

Највише пажње, а самим тим и активности, било је усмерено на држање Краљевине Југославије у односу на ратна дешавања која су почела, а којима се тада још увек није слутио ни исход ни крај. Интересовање за однос Југославије према рату показивале су велике силе, нарочито Велика Британија, САД, СССР и Немачка. Цео Балкан, а посебно Југославија која је најдуже успевала да одржи своју неутралност у времену тоталних подела, били су полигон на коме се водио такорећи, прави „рат обавештајних служби“, што само потврђује тезу о важности овог подручја.У намерама тих земаља и активностима њихових обавештајних служби треба тражити и многе одговоре на питања која се тичу припреме и организације преврата од 27. марта 1941. године, који је Краљевину Југославију непосредно увео у рат за који она није била спремна и који ће је, показаће се, врло скупо коштати.

Обавештајна служба В.Британије и њена улога у Двадесетседмомартовском пучу

Велика Британија је земља која има веома дугу и развијену традицију обавештајних активности. Претпоставља се да оне датирају још из времена када је 55. године пре нове ере Гај Јулије Цезар започео освајање тих простора. Како је временом Британска империја расла и развијала се, тако је напредовао и развој њене обавештајне делатности. Идеолошким зачетником модерне британске обавештајне службе сматра се Францис Волшингем, који је заслужан за победу британске морнарице над шпанском 1588. године, од када Британија има неприкосновену превласт на мору. У Британији је непосредно пред Други светски рат постојао велики број служби који се бавио обавештајним радом. Захваљујући јаким институцијама које су изграђене управо у тој области, поред осталих квалитета које има, Британија већ дуго времена представља једну врло утицајну силу у међународним односима.(увећао сам део текста јер извесни познаваоци светских служби,који су из Србије, помињу 1909. годину као оснивачку за британску службу,а они мало флексибилнији то везују за Кронвела.Наравно ни једни ни други не знају тачно шта причају).

Британска обавештајна служба Inteligence Serviceје скуп различитих организација које делују у сфери обавештајне делатности. Армија има своју обавештајну службу (MI –Military Inteligence), морнарица своју (NI –Nаval Inteligence), ваздухопловство своју (AFI –Air Force Inteligence), као и Министарство спољних послова своју (SIS –Secret Inteligence Service, познатију под називом MI-6). У том ланцу се такође налази и служба Министарства унутрашњих послова (Security Service, познатија као MI-5), која заправо и није обавештајна, већ служба безбедности. Поред ових, постојале су и друге сличне таjне организације, блиске обавештајној служби. Нажалост, због саме природе организација, о свим тим гранама британске обавештајне службе не зна се баш много.(Нисам сигуран да се не зна око британских служби,биће да можда аутор није знао или није хтео да напише нешто више.)

У оквиру обавештајне службе министарства спољних послова SIS,под вођством мајора Лавренса Гранда, 1938. године основан је одсек „D“(по речи ''destruction''–разарање). Како му је и име казивало, одсек је био агресивна јединица са задатком да саботажама наноси штету непријатељу.Идеја је била да тај новоформирани одсек не делује изван земље, него да у случају немачке инвазије организује субверзије и саботаже на британској територији запосетој од непријатеља. Да би SIS растеретио додатних обавеза, Черчил у јулу 1940. године доноси одлуку о формирању Управе за специјалне операције (SOE –Special Operations Executive). Била је то једна од већих реформи тајне службе у време Другог светског рата. Задатак оснивања SOE поверен је министру за економско ратовање, др Хју Далтону. Првобитна замисао о намени и задацима SOE сводила се на привредну саботажу у непријатељским земљама, као и на саботажу непријатељских извора снабдевања у неутралним подручјима.

Одељење „D“ SIS-а прешло је у надлежност SOE, односно под команду Франка Нелсона, који је убрзо након оснивања Управе за специјалне операције постављен за њеног шефа уместо дотадашњег Далтона.

Британска обавештајна делатност представља посебно поглавље у односима између Велике Британије и Краљевине Југославије. Обавештајна активност Велике Британије дуго је присутна на овом подручју, а посебно долази до изражаја у годинама уочи избијања Другог светског рата. Британска тајна служба Министарства иностраних послова (SIS) једна је од најранијих која се појавила и деловала на овим балканским просторима. Као „главни људи“ у Београду помињу се британски војни аташе потпуковник Чарлс Кларк, А. Х. Макдоналд и Макс Деспард. Они су у пролеће 1940. године своје редовне дужности предали својим заменицима и посветили се, по наређењу са „вишег места“ искључиво прикупљању обавештајних информација и у исто време припреми саботажа и герилских акција.( Када аутор каже да су дуго присутни,вероватно не зна тачну годину ни првог који је стигао као ни то где је стигао. Година је,иначе,1830. а први њихов је стигао у Крагујевац).

У време формирања SOE 1940. године,у Београду је била централа британске обавештајне службе за Балкан и имала је солидно изграђен апарат. У њене нарочито способне агенте убрајали су се Вилијем–Бил Бејли, који је припадао групи инжењера у руднику Трепча и Бил Хадсон, из исте групе, који се посебно бавио питањима везаним за ометање пловидбе италијанских бродова у Далмацији. Кругу поменутих агената припадали су и неки чланови британског посланства у Београду. Међу њима били су и Џулијан Емери заменик аташеа за штампу, Александер Гален, заменик морнаричког аташеа, Џон Бенет и Хју Ситон–Вотсон, син универзитетског професора Ситона–Вотсона, као и Томас Мастерсон, први секретар посланства. Од јануара 1941. године овом агентском кругу припадао је и Џорџ Тејлор, који је био задужен за координацију свих група SOE на целом југо–истоку. И неки новинари су, такође, припадали овом кругу, као Ралф Паркер, дописник „Тајмса“ и Теренс Атертон, издавач једног листа на енглеском језику у Београду.Један део ових агената SOE наставиће своју активност и после догађаја од 27. марта и краткотрајног Априлског рата 1941. године. Неки ће од њих, када дође до оружане борбе против немачких и италијанских окупатора, наступити као официри за везу код партизана и Југословенске војске у отаџбини, која је била под командом ђенерала Драже Михаиловића.

О везама генерала Боре Мирковића са британском обавештајном службом, сведочио је, много година након рата, његов пријатељ, ваздухопловни инжењер и конструктор авиона Станко Марјановић, који је у време непосредно пред почетак Другог светског рата у Југославији, заједно са генералом Мирковићем радио у згради команде ваздухопловства у Земуну. Према његовим тврдњама, лични пријатељ генерала Мирковића био је извесни Жика Крстић, трговац са Дедиња, који је у Београду, у Змај Јовиној улици број 13, имао фирму за набавку наоружања и војне опреме, из иностранства, у првом реду из Велике Британије. Ратни материјал који је преко њега купован, претежно је био намењен за југословенско ратно ваздухопловство. Управо је тај човек, трговац Жика Крстић, био веза генерала Мирковића и британске обавештајне службе, јер је Крстић одржавао честе пословне, али и приватне контакте са пуковником Маплбеком, припадником британског ратног ваздухопловства, који је иначе био и истакнути члан британске обавештајне службе.

Британска обавештајна служба је веома активно била укључена у ширењу пропаганде у Краљевини Југославији, преко које су Британци желели да остваре утицај на јавно мњење у Југославији, политичаре, па и саму владу. У сарадњи са аташеом за штампу британског посланства у Београду, агенти секције „D“ су почетком јануара 1940. године основали телеграфску агенцију „Британова“, чији је задатак био да штампу у Југославији снабдева извештајима о ратним догађајима и преко њих ствара расположење за ствар Британије и њених савезника.

Посао је био добро организован тако да су чак и листови у Хрватској, који су углавном били наклоњени силама Осовине, почели да објављују материјале „Британове“.( ) На челу агенције налазио се Градимир Козомарић, бивши уредник „Времена“. Агенција је имала и своје огранке у Будимпешти, Букурешту, Софији и Атини. Да би што више листова везали за себе, агенти секције „D“ служили су се и новцем. Исплаћивали су знатне суме новца разним издавачима. Један од браће Стокић, који су били издавачи познатог београдског листа „Правда“, поставили су захтев да им се месечно исплаћује 150.000 динара.Поред пропагандне активности преко штампе и других средстава комуникације (радио, филм), Британци су у Југославији нарочиту пажњу обраћали на везу са политичким, у првом реду са опозиционим партијама. У томе су имали и доста успеха, нарочито код партијских вођа у Србији. Поједине странке и политичке организације добијале су чак и новац из фондова тајних служби. Политичари који су сарађивали са британском обавештајном службом били су: Милош Трифуновић из Радикалне странке, Милан Гавриловић и Милош Тупањанин из Земљорадничке странке,Срђан Будисављевић из Самосталне демократске странке, Мирко Косић, Симовићев блиски пријатељ, Милан Грол из Демократске странке, професор Радоје Кнежевић, брат мајора Живана Кнежевића и бивши краљев учитељ француског језика.Колико је био јак утицај британске службе на политичка збивања у Југославији говори и податак да су на седници владе, када је премијер Цветковић присутним члановима објавио услове пакта са Немачком и силама Осовине, три министра поднели оставке. Од те тројице, двојица министара су припадали странкама које су примале новчану помоћ од британске обавештајне службе, Чубриловић и Будисављевић, а трећи, Константиновић, био је под јаким утицајем Тупањанина.Међутим, те оставке нису довеле до пада владе, како се претпостављало, а министри су одмах замењени другима,осим Константиновића који је на наговор кнеза Павла повукао своју оставку.

Британска обавештајна служба инфилтрирала се и у националне асоцијације као што су Организација Четници, Удружење старих ратника, Удружење носилаца ордена белог орла са мачевима, Народна одбрана, који су били остаци српских покрета отпора из Првог светског рата. SOE је одабрала да финансира Народну одбрану, јер је та организација била најактивнија, а њен вођа Илија Трифуновић –Бирчанин, био је председник свих националних удружења и човек са знатним утицајем.Посебна пажња и активност британске обавештајне службе биле су усмерене и на придобијање Српске православне цркве. У том циљу организовани су и разни разговори британске стране са појединим угледним црквеним великодостојницима.С тим у вези, често су спомињани епископи Николај Велимировић и Валеријан Прибићевић. Претпоставља се да су Британци преко Агликанске цркве, на основу јаких духовних, литургијских и пријатељских веза, имали утицај на званичан став Српске православне цркве и иступање патријарха Гаврила Дожића и другог свештенства на страни „демократиje“и „слободног света".

Као што се до сада могло закључити,секција „D“ SIS,која је касније била уграђена у SOE, била је веома активна на овим просторима. Њен центар за Балкан налазио се у Београду. Радом ове секције на Балкану руководио је британски бизнисмен Јулиус Ханау са надимком Цезар, а помоћник му је био Бил Бејли. Они су били ти који су у Југославији припремали диверзије и саботаже већег обима. Највећа акција коју су Британци планирали и упорно покушавали да изведу јесте блокирање Ђердапа, како би се онемогућио превоз румунске нафте воденим путем за Немачку. Ова акција покушавана је и са румунске територије. За акцију је био задужен Јулиус Ханау.(ово смо помињали на квизу)Први покушај, рушења потпорног зида у теснацу Гребен, Ђердапске клисуре, у јесен 1939. године пропао је наводно, зато што је неки „сувише одушевљени“ Југословен упалио једно експлозивно пуњење пре времена. Други покушај је требао да буде рушење брдских стена у Казану, те су у том циљу и почеле припреме, што је међутим открила немачка обавештајна служба. Под притиском немачке владе, а да јој се не би замерила, југословенска влада морала је да откаже гостопримство Јулиусу Ханау, те он у пролеће 1940. године напушта Југославију.

Трећи покушај имао је да се изведе тако што би у Ђердапском теснацу били потопљени шлепови натоварени цементом. У том циљу Британци су кренули уз Дунав од румунског места Браиле са натовареним шлеповима. Али и њих је открила немачка обавештајна служба, па је румунска полиција морала да интервенише. Тако се створио такозвани инцидент у Ђердапу, што је Британцима замерио и сам кнез Павле. Ни после тога, као ни за време окупације, Британци нису одустајали од сличних идеја диверзије у Ђердапу.У Далтоновом писму британском премијеру Черчилу од марта 1941. године види се његова љутња на кнеза Павла због неуспеха акције на Ђердапу: „Сећате се да и Ваш елоквентни апел Кнезу Павлу да се изврши минирање стена у Ђердапу није уродио плодом због неодлучности тог љигавца(ђубриште британско дозвољава себи да некога назива љигавим). Значи, план у вези са Ђердапом не може да се оствари на време захваљујући Кнезу Павлу. Међутим, нада није пропала. За сада могу само то да кажем. На основу алтернативног плана за онеспособљавање Ђердапа треба срушити зид изнад Гребена и шлепове са цементом потопити у канал. Тај план ће моћи да се оствари до 26. марта. Бар је тако Тејлору речено у Југословенском Генералштабу.“

Упоредо са покушајем диверзије на Ђердапу, Британци су настојали да изведу и друге акције. Секција „D“ тесно је сарађивала са одсеком Министарства рата MI®,који се бавио герилским ратом (касније се овај одсек сјединио са одсеком „D“ у SOE).

Позната је акција „словеначких либерала“ када је ова група тајно сипала песак у млазнице за осовине железничких вагона који су ишли за Немачку. Немачка обавештајна служба је и то открила па је и британски капетан Малколм Бур у лето 1940. године морао је напустити Југославију, као неко ко је вероватно организовао ову врсту саботаже. Познато је и да је Хадсон, који је био у групи SOE у Загребу, организовао постављање мина на неком италијанском броду у Сплиту, што је југословенска полиција благовремено открила, а Хадсон је морао да напусти земљу и побегне преко Македоније за Грчку.Од акција које је SOE требала да изведе, за ову тему свакако је најитеренсантнија она по којој је планирано да се 25. марта, по потписивању Пакта са силама Осовине, воз којим се југословенска делегација враћала из Беча дигне у ваздух. Међутим, од те се акције одустало јер би таква акција могла довести до завођења ванредног стања, што би осујетило планове за државни удар.


Део својих активности британска обавештајна служба посветила је илегалном увозу оружја за Југославију. У почетку је оружје пребацивано у дипломатском пртљагу возом преко Француске –Швајцарске –Италије.Крајем 1940. године, када се рат већ приближавао Балкану и када су почеле да се врше озбиљне припреме за пуч против кнеза Павла и његове владе, повећане су и количине британског оружја шверцованог у Југославију. Јануара 1941. године преко југословенско–грчке границе илегално је увезен цео један вагон оружја (експлозиви, детонирајуће каписле, револвери, аутомати и сл.). Један од агената SOE у Београду, Џулијан Емери, у својим мемоарима описује како је Бил Бејли донео динамит из Трепче и сакрио га под кревету његовомстану, затим како су њих двојица, а и други ишли у акције наоружани револверима и сл. Негде од краја новембра британска обавештајна служба почела је да испоручује оружје и Земљорадничкој странци, у првом реду аутоматске пушке и револвере. Део оружја, који је илегално допреман у Југославију био је сакривен у кући Милана Гавриловића, а затим у згради у којој се налазио Главни одбор Земљорадничке странке и у дворишту и врту британске амбасаде у Београду, где су га и пронашли органи немачке окупационе полиције 6. септембра 1941. године.

У којој мери постоји умешаност британске обавештајне службе у догађајима од 27. марта 1941. године најбоље говоре до сада објављени документи из тог периода. У шифрованом телеграму британског посланика у Београду Кембела Форин Офису од 26. јула 1940. године први пут се спомиње постојање могућности за извршење државног удара у Југославији:„Сазнајем да у овој земљи постоје елементи, нарочито у Србији који размишљају о искоришћавању незадовољства због проосовинске политике садашње владе за извршење државног удара и истовремено проглашавање заједничких циљева са Великом Британијом. Ови елементи тврде да могу да рачунају на помоћ патриотских организација као што су ''Народна одбрана'', Православна цркава, значајни делови војске и нарочито сељаци. Каже се да је наводни план ''Народне одбране'', који предвиђа истовремено државни удар и у Бугарској који би извела Аграрна партија, са којом су елементи о којима је реч у тесном контакту, следећи:

(1)Задржавање династије у Југославијиса младим краљем, а уклањање намесника, ако треба и силом.(2)Насилно уклањање краља у Бугарској и закључивање офанзивног и дефанзивног савеза са Југославијом, као први корак ка Југословенско –бугарској федерацији.(3)Хрватима ће бити понуђена места у влади.(4)Напад Југославије на Албанију, покретање револуције тамо као повод да се Италија изазове на рат. Али ова предложена акција неким југословенским патриотама изгледа значајнија него влади Његовог височанства.(5)Декларација о заједничким циљевима са Великом Британијом и покушај да се обезбеди оружана помоћ СССР-а.(6)У случају немачке инвазије, пружити максимални војни отпор и спроводити максималне саботаже.

Очигледно је да план захтева хитно признавање нове владе од стране владе Његовог величанства, понуду савеза и сву војну помоћ која буде могућа. Државни удар би био временски усаглашен са моментом када би влада Његовог величанства имала највише могућности да пружи помоћ са Средњег истока.“

У одговору на овај телеграм који је датиран на 3. август 1940. године каже се између осталог да: „План изгледа превремен, али би касније могао бити од прворазредне важности влади Његовог величанства.“
Међутим, иако се план о државном удару сматрао превременим, британска обавештајна служба није седела скрштених руку. Напротив, настављене су активности на повезивању са могућим извршиоцима преврата и како је постајало све извесније да ће до потписивања пакта између Југославије и сила Осовине доћи, тако је и намера за организацију преврата постајала све израженија.

У једном шифрованом телеграму британског амбасадора у Каиру од 21. марта 1941. године послат Форин Офису стоји:„Следеће од државног секретара.Строго тајно.... (4) Атмосфера у Србији је у сваком случају, таква да би се усмеравањем осећања могла изазвати експлозија, државним ударом или побуном, која би (а) спречила или одгодила потписивање (ако још има времена) или (б) истим методама поништила потпис. ...(8) Фактор времена је од битне важности. (9) Питање подстицања државног удара зависи у великој мери од наших војних интереса.“

Главни звор за текст је Др. Милош Миленковић,а ту су још и Хедер Вилијамс и Живко Аврамовски.Оно што стоји иза реченице, подебљано у загради, допуњавао сам ја. Не знам да ли су неке делове прескакали намерно или из незнања.

Наставићу о Британцима у следећем посту.А и о још некима који су се врзмали по Београду тих дана.