[ЈВуО-КГ]

Извињавам се на неколико граматичких грешака у првом упису, уместо извор написао сам звор и уместо Кромвел написао сам Кронвел.


Наставак о Британцима а у вези теме.

А у другом, од 24. марта 1941. године говори се о решености Британаца да по сваку цену, па и државним ударом, смене легални режим кнеза Павла, пошто је кнез претходне вечери британском посланику у Београду саопштио одлуку југословенске владе да потпише пакт са Немачком:

„Следеће од државног секретара:

1.Став кнеза намесника показује такво безнадно осећање нереалности да се од њега ништа не може очекивати.

2.Сада сте овлашћени да поступите по свом нахођењу примењујући сва средства која су вам на располагању да покренете водеће личности и јавно мњење да схвате стварност и да предузму акцију која би одговарала захтевима ситуације.

3.Имате моје пуно овлашћење за било коју меру коју сматрате да је исправно да је предузмете да бисте помогли промену владе или режима, чак и путем државног удара.

4.Свака влада која би била образована као резултат тих догађаја и спремна да се одупре немачким захтевима имала би нашу пуну подршку. Можете тако обавестити у тајности било ког перспективног вођу у ког имате поверења.“

Припреми и организовању преврата у Југославији британска обавештајна служба приступала је темељно. У случају неуспеха у првом покушају, који је био планиран по потписивању Тројног пакта, од те се идеје свакако не би одустајало. Озбиљност намере Британаца потврђује шифровани телеграм од 25. марта 1941. године упућен Форин Офису од стране британског посланика у Београду: „Организовање алтернативне цивилне владе, наклоњене нашој ствари, за коју је војничка подршка од битне важности, а траже је покретачи с којима смо у контакту, нужно изискује времена. ... Ако не дође до формирања алтернативне владе, одмах после потписивања пакта, морамо наставити да радимо у истом правцу да бисмо искористили следећу повољну прилику.“

Да су Британци били свесни свих потешкоћа и последица које са собом носи преврат може се јасно видети из даљег текста у телеграму:„Чак и када би у Београду била формирана нова влада, наклоњена нама, то би углавном била српска влада, коју не би респектовали у Хрватској и Словенији, уколико су тамо дуго времена деловали Немци, а можда не би ни у ком случају. Хрватске и словеначке политичке вође били су наклоњени споразуму са Немачком. ... Не сме се заборавити да сваки покушај извођења државног удара, па чак и снажно охрабрење с наше стране на отпор против Немачке, могу довести немачку војску у Југославију. ... Немогуће је рећи шта би се десило с нашим пријатељем у случају да дође до државног удара. Народна озлојеђеност због споразума у великој мери је сконцентрисана на њега и тешко је замислити да би било која влада, постављена са циљем да преокрене или да се супротстави његовој политици, пристала да служи под њим. Међутим, она би по свој прилици, била лојална краљу.“

У свом телеграму упућеном из Београда у Лондон 26. марта 1941. године, дан по потписивању Пакта, Џорџ Тејлор пише о томе како је неопходно што пре извршити преврат и у ком правцу теку те припреме:„ЅО 2 треба и даље да ради на припремама за извршење пуча у циљу збацивања садашње Владе, за шта се још прошле недеље својим ауторитетом заложио и наш Посланик преко Тупањанина и Земљорадничке странке. ... Због тога, у међувремену, преко Ваздухопловног аташеа настојимо да успоставимо везу са војним круговима да бисмо утврдили да ли би можда било могуће да се војни пуч брже изведе, под условом да у том случају наши пријатељи пруже подршку новој Влади која би после пуча преузела власт.“(ЅО2 је одељење SOE специјализовано за диверзије и саботаже, док је ЅО1 било одељење за пропаганду, а ЅО3 за планирање)

Састанак британског ваздухопловног аташеа Макдоналда и генерала Симовића, уследио је врло брзо, како је било и планирано. У шифрованом телеграму од 26. марта 1941. године који је ваздухопловни изасланик у Београду упутио Форин Офису, тачније директору обавештајне службе Министарства ваздухопловства каже се следеће:„На мој захтев јутрос ми је уприличен разговор са генералом Симовићем (командантом Југословенског ратног ваздухопловства). Како је овај официр на челу организације која намерава да изведе државни удар, састанак је организован у великој тајности . ... Постоји организација која ради на обарању садашње владе. Генерал верује у њен успех и моли нас да и ми имамо поверења у њу и њега. На пуч нећемо морати да чекамо више од неколико дана. ... Предвиђао је да ће Југославија ући у рат /против Италијана/ у Албанији одмах након пуча и неизбежно против Немачке и Бугарске у року од неколико дана. ... Општи утисак који сам добио из разговора јесте да је генерал сада ступио у акцију, од које га ништа неће одвратити.“

У једном свом извештају који је настао неколико дана касније, 31. марта 1941. године, британски ваздухопловни аташе Макдоналд каже:„Главни организатор државног удара био је генерал Мирковић, начелник штаба команде ваздухопловства, са којим сам био у тесном контакту пре и за време догађаја. Он је мој лични пријатељ већ више од две године. Генерал Либау (?) требало је да обави посао углавном уз помоћ одабраних чланова свог штаба и неких официра Краљеве гарде. Генерал Симовић је пристао да предузме своју нову улогу, али није био упознат са појединостима активности која је претходила државном удару. Врло је мало цивилних лица било повезано са државним ударом, а велика већина припадника армије и ваздухопловства није о томе ништа знала.“

У свом телеграму од 27. марта 1941. године одмах по извршењу пуча, који је мајор Џорџ Тејлор из Београда упутио Лондону види се похвала британским агентима за успешно обављене задатке:„Пуч је изведен под непосредним вођством Симовића и његовог помагача Мирковића уз помоћ Трифуновића и извесног броја официра. Генерали нису били укључени у заверу. Пуч су извели капетани, мајори и потпуковници. ... Мастерсон је изванредно обавио посао и заслужује највећу могућу похвалу. Похвалу заслужује и Бенет који је открио Трифуновића. Исто тако, желео бих да нагласим да треба да захвалимо Ханау што је сецовао на Тупањанина као главног адута.“

Вест о преврату који се у Београду догодио, британског државног секретара за спољне послове, Ентони Идна, затекла је на Малти где се нашао приликом повратка са своје мисије у Средоземљу. Та вест је утицала на његову одлуку да се поново врати у Атину, у нади да ће моћи да посети Београд. Преко Гувернера Малте, британском посланику у Београду упућене су честитке за заслуге за извршен пуч: „Следеће од државног секретара.Најтоплија честитања на Вашем уделу у овом најсрећнијем обрту догађаја. ... Промена владе у Југославији морала је променити немачке планове, па је од прворазредне важности да до крајности искористимо време које је тиме добијено да бисмо усагласили своје планове против свих евентуалности.“

Када су у питању конкретне личности међу српским политичарима које су имале контакте са британском обавештајном службом и које су биле умешане у заверу за припрему и извршење пуча, којим би се на власт у Југославији довела једна пробританска влада, у документима се могу наћиразна имена. О томе говори и једно писмо Александера Галена упућено Билу Бејлију 2. августа 1940. године:„Јован Ђоновић и Илија Трифуновић су посредници преко којих је пренета информација о предложеном пучу. ... Сматра се у оваквим околностима тоталитарне тенденције треба преокренути једним ударцем и да то може да се постигне само државним ударом. Извесни елементи у земљи, нарочито патриотске групе под окриљем Народне одбране и Српске православне цркве изражавају своју спремност у том смислу на истовремену заједничку акцију са Великом Британијом.“

У једном каснијем документу од 28. марта 1941. године, писму које је Хју Далтон упутио председнику британске владе Винстону Черчилу, може се видети признањеиначиннакоји су се британски агенти мешали у политички живот Краљевине Југославије: „Од како сам преузео SOE у Југославији потрошили смо најмање 100.000 фунти стерлинга. Новац је углавном отишао на финансирање Земљорадничке странке и остале видове подмићивања, укључујући и награде за повремене мање саботаже. ... Благодарећи овом новцу, наши агенти су били у могућности да одржавају пријатељске везе са главним Југословенима расположеним против сила Осовине (као што су Тупањанин из Земљорадничке странке и Трифуновић из Народне одбране), а наше агенције за тајну пропаганду непрестано су подстицале народну жељу да се пружи отпор. У ствари, из трећег прилога ће Вам бити јасно да је пуч, у великој мери, Трифуновићево дело, а да је стварну политичку подршку изван старе Владе пружила српска Земљорадничка странка –главни инструмент наше политике, која је (као и Народна одбрана) на нашем платном списку. Поносан сам резултатима које у великој мери сматрам Тејлоровом заслугом и заслугом његових помагача –поручницима Мастерсоном и Бенетом.“

Сасвим је јасно да Британији није одговарала неутралност Југославије, па је зато поред своје званичне политике Велика Британија увелико радила и на развијању и јачању мреже својих агената у Југославији. Сва документа и све оно што је до сада изнето без икакве сумње говори да је британска обавештајна служба знала и била умешана у припреме за извршавање пуча који је имао за циљ смену режима кнеза Павла. О томе је у једном свом дугачком извештају од 27. септембра 1941. године Тервол Гленвир, који је припадао британској агентури у Југославији, између осталог написао: „У ствари, ово је (мисли се на државни удар) и резултат нашег осамнаестомесечног мукотрпног рада.“ Британска обавештајна служба је, показало се, врло лако своје сараднике налазила међу српским опозиционим и пробритански оријентисаним политичарима и официрима.

Да је иницијатива за реализацију државног удара долазила од извесне стране обавештајне службе потврђују и сазнања југословенске тајне војнообавештајне службе, која је почетком 1941. године на основу прикупљених информација извела следећи закључак: „Државни удар у припреми је. Иницијативу за њега посредним путем дала је једна пријатељска тајна служба. Такву иницијативу прихватио је генерал Душан Симовић. На челу групе официра извршиоца државног удара стоји генерал Боривоје Мирковић. Остали чланови идентификовани су раније. Сви млађи официри могу да послуже као пример родољубља и неограничене храбрости, док је код неких виших официра запажена болесна амбиција.“ Иако Угљеша Поповић експлицитно не наводи о којој је страној обавештајној служби реч, јасно је да је реч заправо о британској обавештајној служби.

Извори, докторска дисертација Др. Милоша Миленковића,Хедер Вилијамс,Живко Аврамовски,Угљеша Поповић.

Опет кажем, ајде да сачекамо те громогласно најављене документе из Форин офиса које је наводно добила кнегиња Јелисавета Карађорђевић, а који наводно доказују да су Британци финансирали пуч. До тада, без обзира што је то у српској јавности постало опште мишљење и аксиом, нико још није доказао такву тврдњу.

Договорено. Нисам видео овај упис пре него што сам написао други.Бавићемо се неким другима наредних дана који у то време нису баш били на нивоу Британаца. Ни близу.На обавештајном нивоу,наравно, не мислим на неки културни образац,у том случају Енглези су на зачељу колоне са Немцима.