[ЈВуО-КГ]

Обавештајна служба СССР и њена улога у Двадесетседмомартовском пучу

Након Октобарске револуције 1917. године у оквиру Сверуског централног извршног комитета (ВЦИК) оснива се Комисија за борбу против контрареволуције и саботаже, која убрзо постаје самостална установа (Всеросийская Чрезвычайная Комиссия по борьбе с контрреволюциейи саботажем–ВЧЕКА/ЧЕКА). Била је то мешавина обавештајне и безбедносне службе, а њени основни задаци били су борба против шпијунаже и контрареволуције. Почетком 1922. године укида се ЧЕКА, а њене функције се преносе на новоосновану Државну политичку управу (Государственное политическое управление–ГПУ) у оквиру Народног комесаријата унутрашњих дела (Нарoдный комиссариaт внuтренних дeл–НКВД), који је био само општа служба безбедности. У периоду до Другог светског рата НКВД је служио Стаљину као механизам којим се разрачунавао са својим политичим неистомишљеницима у земљи и иностранству. За време рата, НКВД је имао значаје успехе у борби против немачких шпијуна, сопствених издајника и дезертера из редова Црвене армије. Реорганизацијом НКВД,у годинама након завршетка рата, образован је КГБ(Комитeт госудaрственной безопaсности), као нова служба безбедности која ће обележити хладноратовску епоху. Треба рећи и да се у оквиру оружаних снага совјетске државе, 1921. године, оснива Главна обавештајна управа (Главное разведывательное управление–ГРУ), која је била прва војна обавештајна установа и која је преживела све реформе обавештајног сектора, тако да и данас постоји. У време Другог светског рата, ГРУ је имала добро организовану обавештајну мрежу по целом свету којом је обезбеђивала драгоцене обавештајне податке.

Совјетски Савез је на разне начине покушавао да утиче на дешавања у Краљевини Југославији. То је остваривао преко свог посланства у Београду, преко КПЈ, и преко својих агената обавештајних служби који су деловали на том подручју. Простор Балкана и Југославије био је интересантан и врло важан за Совјете, уосталом као и за све велике силе тада. Иако су министри иностраних послова Немачке и СССР, фон Рибентроп и Молотов, потписали уговор о ненападању, ни једна ни друга страна нису седеле скрштених руку. Чињеница је да Совјетском Савезу није одговарало да Југославија остане неутрална, већ да и она узме своје учешће у рату који је почео да поприма светске размере. Тако би се Немачка везала за Балкан, а СССР би добио на времену да боље опреми и припреми своју армију. Са становишта реализације тих стратешких планова могу се претпоставити и очекивати деловање совјетских обавештајних служби у Краљевини Југославији у времену које је резултирало насилном променом државног врха и политичког курса који до тада није био у складу са совјетским интересима.

У периоду непосредно пред Други светски рат, подстицана су „романтична пансловенска осећања“становништава у Србији, Црној Гори и међу свим Србима уопште. Активније совјетско мешање у југословенску спољну политику било је, од половине 1940. године, везано за три готово синхронизоване чињенице: успостављање југословенско–совјетских дипломатских односа,повраћај Бесарабије и северне Буковине, чиме је СССР фактички постао и балканска држава и све интензивније немачко–британске борбе у југословенском простору усмерене на стављање Југославије у однос зависности једне или друге супарничке силе.

О учешћу тајних служби СССР-а у догађајима везаним за 27. март 1941. године врло мало се зна. Претпоставља се да је најозбиљнију тајну организацију са циљем да се обори режим, оформљену под окриљем дневног листа „Политика“, организовао њен директор и главни и одговорни уредник Владислав Рибникар још 1928. године, после свог повратка са пута из СССР-а.Просторије „Политике“ коришћене су за илегалан рад Комунистичке партије Југославије, као и за рад совјетске шпијунске организације, којом је из Москве руководио генерал–лајтнант Павел Иванович Берзин, званом „Црвени оркестар“. Неколико година касније, готово целу редакцију „Политике“ сачињавају чланови илегалне КПЈ или њени симпатизери.

Име једног од значајнијих агената совјетске обавештајне службе које се најчешће везује за припрему и организацију двадесетседмомартовског пуча јесте Мустафа Голубић.Голубић је у Београду формирао обавештајни центар и организацију која је носила конспиративан назив „Црвени камерни оркестар“.Тај обавештајни центар, у организацијском смислу,није имао никакве везе са КПЈ. Доласком из СССР-а у Београд јула 1940. године Голубић формира балкански информативни центар и преузима дужност шефа совјетске војне обавештајне службе. Одмах по доласку у Београд Голубић је успоставио контакт са Драгишом Васићем, књижевником и адвокатом и једним од потпредседника Српског културног клуба, који је био у честој вези са совјетским послаником у Београду, Плотњиковим, и који је годинама одржавао контакте са совјетским центром за обавештајну службу у Прагу. Постоје тврдње да је преко Драгише Васића и генерал Симовић имао контакте са совјетским послаником Плотњиковим, који је „био упућен у припремање пуча“.Своју радио станицу са којом је одржавао везу са Москвом, Голубић је, према казивању Дедијера, крио код Драгише Васића.

О Мустафи Голубићу своје сећање бележи и Родољуб Чолаковић, али о месту где се налазила радио станица са којом је одражавана веза са Москвом говори другачије: „Тек послије рата дознао сам да је Голубић био организатор обавештајног центра у Београду који је радио за Црвену армију, тачније за њено IV одељење. Послије нашег виђења у Сарајеву вратио се у Београд и наставио свој посао. Живио је под именом Лука Самарџић, пензионисани учитељ, и његови познаници из тог периода, махом Херцеговци, звали су га чика Лука, иако су неки знали ко је он. Становао је код Тихомира Вишњевца и његове жене Смиље, у чијем је стану имао тајну радио –станицу уграђену у радио –апарат.“

Са ким је све Голубић одржавао везе у Београду, углавном није познато, али је извесно да са главним личностима Комунистичке партије Југославије није уопште дошао у додир. Павле Поповић –Црни је мишљења да је Мустафа Голубић био заинтересован за контакт са пучистима и да је у самој припреми пуча имао изузетно важну улогу. „То је и разумљиво, пошто је све изведено тесном сарадњом Интелиџенс сервиса и НКВД испред кога је деловао Мустафа Голубић...“.Владимир Дедијер је нешто опрезнији и каже „...неке чињенице говоре да су совјетски обавештајци (Мустафа Голубић) били у току припрема завере, па чак и да су давали подршку завереницима.“

Међутим, колика је стварна и права улога совјетске обавештајне службе и самог Мустафе Голубића у припремама и реализацији двадесетседмомартовског пуча, тешко је разлучити.

Поред Мустафе Голубића, постоје још нека имена која се доводе у везу са деловањем совјетске обавештајне службе у догађајима везанима за 27.март 1941. године, али о њима постоји врло мало поузданих података. Једно до таквих имена је и Божин Симић, официр, бивши „Црнорукац“, који је двадесетак година живео у емиграцији и који се тек пред Други светски рат вратио у Југославију, за кога се тврди да је био у вези и са Голубићем и са генералом Симовићем. Да је био у вези са Симовићем и да је имао добре везе у Москви потврђује чињеница да је Божин Симић био члан државне делегације која је у ноћи између 5. и 6. априла 1941. године потписала међудржавни уговор у Москви између Краљевине Југославије и СССР.

Принц Томислав Карађорђевић, брат краља Петра II, изнео је једну верзију према којој је Стаљин, око два месеца пре пуча, имао информацију о његовој припреми од стране једне групе официра који су на чело државе желели да доведу просовјетски оријентисане људе. О конкретним корацима које је, након тих сазнања, предузела совјетска страна принц Томислав каже: „Стаљин је одмах активирао Одељење за међународне везе Коминтерне, које се бавило обавештајним радом, и тражио да се појача пратња југословенских политичара и официра. Шефу НКВД Берији наређују да пошаље за Београд специјално обучене официре, обавештајце. На челу те групе био је пуковник Зубов, кога је Стаљин послао у главни град Југославије као свог личног изасланика. Зубов је од Стаљина добио огромну количину новца којом је требало да додатно ''убеди'' заверенике да је њихова идеја о преврату исправна и да имају чиме да финансирају државни удар.“
Пуковник Зубов је, дошавши у Београд, ступио и у контакт са пуковником Драгољубом–Дражом Михаиловићем, како би добио више информација о пучу.О резултатима тих сусрета принц Томислав каже следеће: „Међутим, Дража Михаиловић му је дао доста обесхрабрујуће податке. Он му је рекао да је упознат с том идејом, али да је реч о групи официра авантуриста који су жељни славе и новца и да они не располажу стварном снагом да ураде нешто озбиљније и да се не налазе на правим командним местима с којих је могуће да се изведе државни удар. ...После неуспеле мисије пуковника Зубова и његовог уклањања, Стаљин шаље за Београд Мустафу Голубића.“

Постоје назнаке и да је пуковник Дража Михаиловић ступио у контакт са совјетском обавештајном службом још за време док је био војни изасланик Краљевине Југославије у Бугарској. Наиме,совјетски војни изасланик, генерал Василиј Тимотијевич Сухоруков организовао је удружење војних изасланика балканских земаља, који би заједнички радили на откривању немачких припрема за рат, чији је и пуковник Михаиловић био члан.О томе је много година касније писао и бивши премијер Милан Стојадиновић: „А од страних дипломата најрадије је ишао у совјетско посланство и радо причао о тим посетама, после којих би се по свршеном официјелном делу, увек нашли један уз другог војни изасланици словенских земаља,рачунајући у ове и совјетску Русију.“

Пошто му је отказано гостопримство у Бугарској, вероватно због обавештајних активности и везама са совјетском обавештајном службом, отишао је на исту дужност у Праг,одакле је такође превремено враћен из сличних разлога. Претпоставља се да је совјетска обавештајна служба са њим поново успоставила активну везу крајем 1940. године у Београду, кад је ГРУ хтео да прикупи више информација и евентуално новчано потпомогне извршење пуча. Међутим, о овој вези са совјетском обавештајном службом недостају писани трагови или чвршћи докази који би боље разјаснили прави однос пуковника Михаиловића са њом.

Према неким казивањима савременика тих догађаја, и начелник Совјетског генералштаба је био упознат са припрема за организацију преврата. О томе говоре следећи редови: „...начелник Совјетског генералштаба Шапошников предложио је југословенском војном аташеу у Москви пуковнику Жарку Поповићу да се успостави стална веза између Совјетског генералштаба и генерала Симовића, како би се југословенска влада срушила чим буде потписала пакт. Пуковник Поповић је овај предлог радо прихватио, те је преко њега успостављена веза између Шапошникова и Симовића. Отуд је Симовић рачунао на моралну и материјалну помоћод стране совјетске владе и Совјетског генералштаба.“ Из овога се може закључити да су се Совјети заиста трудили да буду у току свих дешавања у Југославији.

Причу о совјетској обавештајној служби не треба затворити, а да се не сагледа улога КПЈ у тим догађајима. Најпре, на уму треба имати да је своју спољну политику Стаљин углавном спроводио преко Коминтерне. Руководство КПЈ није смело без сагласности Коминтерне да организује ни једну акцију, која је могла макар и мало одступати од Стаљинове генералне политике у међународним односима. Јосип Броз Тито је половином 1940. године консултовао Извршни комитет Коминтерне о целисходности обарања намесничке владе у Југославији и образовању „истинске народне Владе“ (радничко –сељачке владе), која би руководила отпором народа уколико фашистичке земље поделе Југославију и створе државе под немачким или италијанским протекторатом. Руководство КПЈ је притом рачунало на спровођење „диктатуре пролетеријата“. Извршни комитет Коминтерне одбацио је ову идеју КПЈ, сматрајући да она прецењује своје снаге и да предложеном акцијом може изазвати опасност од изоловања партије и створити основ за мешање страних империјалиста.

Као што је већ поменуто, у том периоду на тлу Југославије била је појачана активност и совјетске војно–обавештајне и уопште обавештајне мреже, како оне која је деловала ван КПЈ, тако и оне која је деловала преко појединих чланова КПЈ који су радили за НКВД, што се у то време сматрало највећим степеном поверења и части у редовима југословенских комуниста. Уз финансијску подршку Коминтерне, Јосип Броз је уз помоћ Јосипа Копинича (Вокшин, Ваздух–псеудоними под којима се водио), његове помоћнице –жене Стеле (комунисте родом из Кавале) и адвоката Владимира Велебита, основао загребачки радио–центар као обавештајни пункт за Југославију и друге балканске и средњеевропске земље.

Јосип Броз је везу са Москвом остваривао и курирским путем.Првог човека Комунистичке партије Југославије, Јосипа Броза Тита, пуч је затекао у Загребу и тек је накнадно допутовао у Београд. Као што Јосип Броз није знао о припреми пуча, ништа о томе нису знали ни други прваци Комунистичке партије, о чему сведочи и сам Милован Ђилас, члан Политбироа ЦК КПЈ.

Извор : Др. Милош Миленковић. Његови извори : Милан В. Петковић, Јован Марјановић,Сеад Трхуљ,Васа Казимировић,Иван Миладиновић,Бојан Димитријевић,Никола Н. Томић.