[Николај]

Милославе, уз сво поштовање, ово ти је најслабији текст икад. Много произвољних тумачења и натегнутих закључака. Ево само неколико најважнијих замерки на чланак.

Шарена лажа заснивала се на садржају две јавне ноте објављене поводом ступања Краљевине Југославије у Тројни пакт.
У првој ноти писало је да ће Немачка и Италија “увек поштовати суверенитет и територијални интегритет Југославије“.
У другој ноти писало је да владе Сила осовине “за време рата неће упућивати Југославији захтев да дозволи прелаз или превоз трупа преко југословенске државне територије“.

Ово друго, уопште није била јавна, него тајна нота, а била је тајна јер су Немци сматрали да ће изазавти незадовољство код других чланица Тројног пакта којима таква опција није понуђена. Ипак су је наши објавили у средствима јавног информисања, управо да би избегли сумњу да ће се то од нас захтевати, и тиме Немце ставили пред свршен чин.

С тим у вези, занимљива је још једна нетачна информација о државном удару од 27. марта: убеђење да је и нова влада прихватила Тројни пакт. Дакле, да је пуч изведен низашто – што је бесмислица попут оне да је Хитлер инсистирао на приступању Тројном пакту, не само низашто, већ због споразума који му, наводно, није ни одговарао.

Заправо, нова влада је применила дипломатки речник, као што су то 25. марта учинили и Немци, када су потписали да ће Краљевина Југославија остати суверена и неутрална. Тако је нова влада, у првом ставу саопштења, нагласила да “остаје верна поштовању закључених међународних обавеза, па према томе и Протоколу у Бечу од 25. марта“. Овде се мисли на јавне ноте: потписано је да остајемо суверени и неутрални и остајемо при томе.

Ово је сада неко ново тумачење. Испаде да пуч није изведен да би се раскинуло приступање Тројном пакту, него да би се остало при њему, али само у вези „јавних нота“. Зашто мислите да у реченици „остаје верна поштовању закључених међународних обавеза, па према томе и Протоколу у Бечу од 25. марта“, Симовићева влада мисли само на оно што је потписано јавно, када пучисти тада нису ни знали да је било шта потписано тајно, а поготово садржај тога.

Игра речи крије се и у првом ставу јавног дела Протокола од 25. марта. Немци су се ту обавезали да ће “поштовати“ границе Краљевине Југославије, али не и да ће гарантовати њихову неповредивост. Поштовање граница не обавезује – обавезује гаранција.

Када кажу да ће их поштовати, то значи да гарантују да их они неће мењати, али не гарантују да их неће мењати други.

Што се тиче “Независне Државе Хрватске“, Немци су већ били у тајним преговорима са др Влатком Мачеком. Сем тога, за стављање на трон независне Хрватске спремали су Кватерника, док су Италијани, у исто време, спремали Павелића. Да је опстао Тројни пакт, једина непознаница је датум оснивања НДХ, 10. април или неки дан пре или касније.

И ово је нетачно. Немци су Павелића и његове људе одбијали као италијанске пионе, у које нису имали поверење, све док нису видели да од сарадње са Мачеком нема ништа (а са њим су започели преговоре тек након пуча, када су донели одлуку о разбијању Југославије). Мислим да је у историографији сасвим доказано да су Немци у целу причу око „НДХ“ улетели на брзину, и без много опција у рукама.

Кључне речи у овде су: “У тој фази рата“. Дакле, када је Краљевина била опкољена. У претходној фази рата, 1940. године, шансе су биле веће. Тада је Италија напала Грчку, па је чак бомбардовала Битољ. Краљевина Југославија имала је уговорну обавезу да ступи у рат на страни Грчке, као и додатни мотив, у бомбама баченим на Битољ. Међутим, војни министар, генерал Милан Недић, одбио је да изврши наређење. Уместо тога, предложио је да Југославија већ исте године ступи у Тројни пакт.

Ово је можда најтањи део текста. Чије наређење је то одбио Недић? Пошто би то било фактички објављивање рата Италији, а објава рата је по Уставу у надлежности краља (у конкретном случају намесништва), претпостављам да му је оно дало то наређење. Који су докази за то?

Друго, ако је он одбио то наређење, па је смењен, зашто наредни министар војни није поступио по њему?

Треће, шта је то тачно требало напасти, које циљеве? То би подразумевало да су израђени војни планови за даље одвијање операција. Где су ти планови? Или је остављено једном министру на вољу да напада шта и где хоће по свом нахођењу?

Да не помињем да је Југославија објавила неутралност још 1939. године, и тиме практично напустила Балкански савез, мада је исту прекршила помажући Грке против Италијана (дозвољено им је да на тлу Југославије организују складишта хране и муниције, југословенска влада је тајно испоручивала материјал из магацина у гарнизонима близу грчке границе, и извоз муниције из фабрике Вистад у Грчку, а одбила транзит немачке помоћи Италији преко своје територије, правдајући то својом неутралношћу).

Уосталом, Италијани су одмах изјавили да је Битољ бомбардован грешком, што није немогуће, с обзиром да се на томе све завршило. Да су хтели тада да уђу у рат против Југославије, предузели би много више од избацивања пар авио-бомби на једно погранично место.

Грчка се одбранила сама, а ускоро су Британци почели да јој шаљу своје дивизије у помоћ. Да је Југославија тада ступила у рат, почело би стварање снажних формација Западних савезника на Балкану.
Југословенска војска би прочистила своје редове од непоузданих елемената – пре свега од Хрвата – мобилисала би се на време, увежбала, наоружала и битно повећала борбену готовост.

Потпуно произвољна тврдња. Имамо и другачије примере – Французима ништа није помогао британски Експедициони корпус, иако су имали јачу војску од наше, а и сама Британија је била ближе. Не знам како би се прочистили од Хрвата у војсци у време док су им потпредседник владе и пола министара Хрвати.

Слободан Јовановић пише да су тајни преговори о потписивању Тројног пакта почели још од смењивања генерала Милана Недића.

Значи, наредили му да нападне Италијане, сменили га јер то није учинио, па повели преговоре о приступању Тројном пакту?

Слободан Јовановић не улази у детаље око овог питања, али, свакако је мислио и на факат да је кнез Павле 1938. године извршио неку врсту државног преврата. Сменио је премијера, иначе шефа коалиције која је победила на изборима 1935. и 1937, др Милана Стојадиновића, па га је потом прогнао из земље. Прогнао је и краљицу мајку Марију, 1938. у Лондон. Био је лош старатељ малолетном престолонаследнику Петру, па је чак спремао измену устава, како би постао краљ.

Писао сам већ да то не може да се назове државним превратом/ударом нити томе слично. Влада Милана Стојадиновића је пала јер су му министри поднели оставку (на наговор кнеза Павла, тачно; али ипак су својом вољом престали да врше министарску функцију). Дакле, нема никакве повреде Устава и закона у том случају.

Такође, приче, а заправо клевета, о Павловом покушају свргавања Петра са трона, па чак и о покушају његовог убиства потичу само из мемоара двојице људи који су га највише мрзели – Стојадиновића, који је био киван због овог претходно описаног, и патријарха Г. Дожића, Стојадиновићевог пријатеља (Стојадиновић ургирао за његово постављење на место патријарха, са образложењем да су Црногорци изгубили краљевску династију, па је ред да бар дођу на чело Цркве).

Дакле, све се своди на реч двојице пристрасних сведока. Никаквих других доказа за ову тезу апсолутно нема.