[Милослав Самарџић]

У претходном уводном делу доказао сам да су све војнополитичке позиције српског народа у двадесетом веку биле борбено – слободарске, патриотске, не због неких посебних менталитетских и карактерних особености, него због стицања врло сложених општих околности, које су у Југославији углавном погађале православне Србе. У тој, по народ, егзистенцијалној позицији ускочио је идеолошки чинилац под заставом „нове Русије радника и сељака“, који је, одмах се видело, имао не само неку социјалистичку (интернационалистичку) мисију него је користећи се стаљинско ‒коминтерновским антисрпским флоскулама и обманама носио мисију велике Хрватске на српски рачун. Преко тог пројекта велики број Срба хрватизован у деветнестом веку ‒ преко формуле политичког национа, која је била супротна етнојезичком принципу остваривања хрватске славе.
Персонификација под знамењем „Тито“, банула је међу Србе још 1914. године у униформи аустроугарског командира извиђачког одељења у десетој чети загребачке 42 .Вражје дивизије. Био је то врло храбар борац. После рата је командант ове дивизије, одлуком краља Александра био унапређен; после формирања НДХ унапрежен је још више, стављајући се на располагање Павелићу. Када је 1945. био заробљен и када му је запретила опасност да ће бити стрељан, тражио је сусрет са Титом. Тито се није одазвао, наредио је да га одмах стрељају, очигледно јер је желео да уклони сведока својих злочина из 1914.
После заробљавања на галицијском фронту, Броз је био пребачен у Петроград и ту се сусрео са револуционарним кошмаром. Ту је започело његово „револуционарно огледање против Срба“. Од бољшевика је био прихваћен као син од „великосрба угроженог народа“. У Москви је научио главне лекције – како приграбити власт по сваку цену. Поменути генерал Милисав Секулић нашао је у архиву ОЗНЕ докуменат из кога је сазнао да је Броз после изласка из затвора 1932. био упућен у Беч код генералног секретара КПЈ, М. Горкића, и од њега добио новац који је однео у Париз и предао га атентаторима који су се спремали за убиство краља Александра.
Прихваћен од бољшевика, Броз је убачен у разна Коминтернина училишта и био је срећан када је видео да стаљинисти на Југославију гледају као на великосрпску творевину, исто онако како и његови хрватски сепаратисти. Радовао се када је видео да је разбијачки пројекат усвојен 1928. на Дрезденском конгресу КПЈ, српске земље разбијане на више делова.
У Москви је, о хрватски металски радник научио и лекцију о тероризму као путу према револуцији; прво такво огледање показао је подказивањем српских конкурената: проф. Симе Марковића, Филипа Филиповића и Петка Милетића, који су одмах уклоњени. На њихово место доводио је подобне Србе, доктринаре и анационалне особе: М. Ђиласа, А. Ранковића, С. Жујовића, Б. Нешковића и друге. Поставши генерални секретар КПЈ убацио је одмах у њену орбиту пројекат стварања независне хрватске државе на рачун српства, на којој основи је створена и Павелићева НДХ.
Затим је успоставио тајне контакте са овом првом линијом хрватске политике и уклонио потенцијалне српске препреке. Професор Лазар Мацура нашао је италијански документ који показује да је и знаменити Раде Кончар, био по налогу Павелића упућен у Шибеник да организује антииталијанску диверзију. Циљ је био да Срби остану и без тог упоришта. Кончар је од павелићеваца био потказан и убијен.
Настављајући сведочење показаћу и неке Брозове завереничке активности са циљем представљања Михаиловићеве ЈВО као следбенике великосрпске политике, које су имале циљ да га компромитују. Ово радим због тога што су у послератној пропаганди ексцеси ове врсте функционализовани тако да су код Срба историјску свет потискивали идеолошком. Овако изманипулисани људи огледали су се и против мојих књига 1985. и против Меморандума САНУ. Неке од ових Титових обмана биле су пропраћене и тајним егзекуцијама. Била је обновљена српскохрватска национална симетрија, која је била поремећена основна релација ових односа. Четници су све више представљани као узроци и хрватских, муслиманских, македонских, црногорских и албанских невоља.
Посматрао сам како се то дешавало у Босни и Херцеговини шездесетих и седамдесетих година, када и у Црној Гори и Македонији, где је и на највишем научном нивоу био институционализован туђински пројекат њиховог одвајања од српства; пројектован је и пут њиховог преверавања. И на радију и на ТВ Сарајево била је хрватизована спикерска лексика, коју су до тада користили и Срби и муслимани.
Да би се ратна и послератна и послератна национална симетрија уклонила на српску штету у титовску пропаганду истицани су углавном „четнички злочини“ увек без одговарајућег контекста. Наводим неколико примера:
У свим српских уџбеницима посебно место заузимао је „четнички злочин“ у Фочи почетком 1942, а шта се тамо заправо збило? Командант батаљона који је наводно извршио овај злочин, мајор Никола Бојовић, у свом лондонском избеглиштву причао ми је да су његови борци пре овог злочина у околини Фоче наишли и на тела печене српске деце. То је многе довело до лудила. У освети је убијено неколико десетина злочинаца, али не и невиног живља.
У процесу хрватизације Босне и Херцеговине вршени су дрски историјски фалсификати. Од народа је на пример сакривена истина да су се у источној Босни у време фочанског злочина против Срба заједнички борили хитлеровци, усташе, домобрани и партизани, о чему говори њихов главнокомандујући немачки генерал Бадер. На овом подручју тада је оперисала Црна легија Јуре Францетића, данас хрватског јунака без мане и страха, која је побила стотине Срба. Овај хрватски „јунак“ завршио је свој срамни живот под вилама очева убијених.
На овом подручју храбро се борио и мајор Јездимир Дангић, који је допао немачког ропства али је ускоро побегао и нашао се у пољском покрету отпора Бора Комаровског. Ту је са задовољством дочекао долазак Црвене армије. Оно што се потом десило овом човеку говори о Титу као о великом србофобу. Пошто је Дангић пребачен из Варшаве у Москву, а отуда у Сарајево, са надом да ће Тито искористити његову војничку вештину, доживео је смрт управо од Титових сарадника; вероватно због свог ранијег ангажовања у борби против хрватских злочинацаФранцетићеве легије.
После рата је Дангићево име повезивано са откривањем скровишта ђенерала Михаиловића, што није истина, јер у документу америчке војне обавештајне службе, који сам раније доставио овом суду, не помињу се ни Калабић ни Дангић.
Други титовски обмањивачки чин против четника, за разлику од фочанског био је четничко – партизански наводни покољ у селу Вранић у близини липовачке шуме, где се помиње и Калабићево име. И овај догађај је после рата пропагандистички обрађен као доказ о четничком злочинству. Шта се ту заправо десило? Команданту четничког батаљона Спасоју Живановићу – „Зеки“ приписивано је у грех стрељање више недужних сељака, а истина је да је у јесен 1943. једна партизанска група била пребачена преко Саве да се споји са Космајским партизанима, али да је на том путу дошло до сукоба са групом четника Посавске бригаде Авалског корпуса. „Зекин“ батаљон разбио је ову групу, после чега је дванест рањеника сместио у селу Вранић, које је његова тазбина. Рањеници су смештени по кућама партизанских симпатизера, али су у току ноћи сви били поклани, после чега је Зека наредио да се домаћини ових кућа стрељају. Иако су сви борци подржали Живановића, Врховна четничка команда одлучила је да му се после рата одржи суђење, али до тога није дошло. Када се Живановић 1945. вратио из Босне у Барич, његова група је нападнута од стране јаких снага ОЗНЕ и сви су побијени.
Сличан овом случају био је и сукоб у Лазаревцу где су партизани предвођени Божидарком Дамјановић, званом „Кика“, убили девет највиђенијих људи за шта нису никоме одговарали. Кикина група убијала је и четнике по читавом Космају избегавајући сваки сукоб са Немцима. Мајор Никола Калабић, звани „чика Пера“, бранио је села од ових упада.
*
Часни суде,
У овом закључном делу налазим за сходно да бацим један сумарни поглед на данашњу српску ситуацију, јер је она полуокупациона и окупациона, а и за ово стање је највише одговоран хрватски србофоб Тито. Мислим с разлогом јер је и данас сурова српска ситуација последица Титових ратних обмана. Показаћу да је Броз, за разлику од Павелића, који је Србе геноцидно уништавао, своје непријатељство према њима показивао уништавањем њихове и садашњости и будућности. При томе је употребљавао методологију која је надмашивала и алкапонеовску, јер је за разлику од мафијашког боса, који је своје следбенике награђивао милионима долара, Тито то радио награђујући их функцијама, које су представљале „борачки капитал“ добијен ангажовањем против сопстевног рода.
Тога су неки од њих постали свесни тек после наставка Другог светског рата 1991 – 1995. Два првоборца, песник Танасије Младеновић и генерал Велимир Терзић рекли су ми да су титовци најодговорнији за српску трагедију, јер су, верујући му, мислећи да се ради о „руском човеку“ помогли да он оствари великохрватски пројекат на српски рачун. Тако је следећи ватиканске планове, после рата успео да у Македонији и Црној Гори створи конвертитске структуре секуларног карактера и да отвори пут дезинтеграцији СПЦ, уз употребу парасвештенства. После рата је од своје пастве одвојио и дахауске сужње: патријарха Дожића и владику Николаја Великировића. Као што су стаљинисти разбили РПЦ и отворили пут атеизацији народа, Тито је, са Ватиканом иза леђа то радио у српским земљама, а римокатолике није узнемиравао. Радило се о завери: Чим је ушао у Загреб 1945. окупио је триста фратара и рекао да они нису криви, односно да за злочине могу бити криви само појединци, који су веровали Павелићу и његовом покровитељу Хитлеру. За разлику од хрватских римокатолика који су несметано функционисали, Србија и српство после рата су постали атеизирани до степена губитка националног идентитета. Стога нам је данас, у време каквог – таквог окретања извориштима, потребан темељни историјски преокрет, у смислу обнове националне свести. За то је најпре потребно научно одређење нашег Покрета отпора 1941 – 1945, промена односа према његовим предводницима, која би довела до рехабилитације свих оних који су жртве Хитлерове политике, потом и оних који су жртва домаћих експонената те политике. Мислим да сам у сведочењу на процесу Д. Михаиловићу тај пут показао књигом Рехабилитација ђенерала Михаиловића оправдава све српске ратне позиције 1941‒1945.
У данашњем сведочењу идем даље, јер Титову изразито антисрпску улогу стављам у први план, у смислу његове командне одговорности за сва почињена нам зла. У уводном делу ове експертизе одредио сам историјску улогу ђенерала Драже Михаиловића, данас мислим да већу захвалност од њега заслужује Милан Ћ. Недић, чије је витешко порекло битно морално упориште. Генерал је визионарски осетио долазак српске трагедије још у време двадесетседмомартовског преврата, нарочито када је уследила наведена Хитлерова наредба Потхват 25. Пошто је устанак народа против окупатора изазвао сурове репресалије и највиши српски интелектуалци замолили су угледног Недића да се жртвује за народ. Једва је пристао. Пошто он није имао довољно снаге да уклони изазиваче репресалија замолио је свог пријатеља Димитрија Љотића да му притекне у помоћ својим добровољачким батаљонима.
Да захваљујући њиховим акцијама устаничке групације крајем 1941. нису протеране из Србије, Хитлерова претња била би остварена. Постављају се питања: Зар овако Недићево колаборатерство није национално најодговорнија политика? Зар коришћење овакве позиције ради спасења стотина хиљада Срба, избеглих и протераних из НДХ, није највиши морални чин? Зар о генераловом патриотизму не говори и чињеница да је умолио окупаторе да код себе легализује десетине хиљада равногораца који су били остали у Србији после изгона Михаиловићеве групације? Недићев разговор са Хитлером 1943, када је Фирера молио да ублажи окупацони режим према Србима, односно када је уследио Хитлеров одговор да ће то урадити само али ако генерал упути бар један српски одред против Руса. Недићев одговор био је: „То од мене не можете тражити, јер се Срби против Руса никада неће борити.“ Можда ће данас препорођена Русија наћи за сходно да подигне споменик захвалности овом човеку.
У овом делу свог сведочења, саопштићу и своју улогу у рехабилитацији генерала Недића. Омогућио ми је то квалификатив „негативног српског јунака“ због чега сам 1994. Био ангажован као сведок код канадског суда који је разматрао случај Недићевог полицајца Грујичића. Срби у дијаспори тада су били узнемирени јер су Хрвати наводили београдске оцене Недића, Љотића и Михаиловића као колаборационистичке и профашистичке, а у циљу одбране Фрање Туђмана, којег су Срби у дијаспори оптуживали као следбеника Павелићеве политике. Мене су као експерта на суђењу у Торонту, ангажовали тамошњи српски прваци: војвода Момчило Ђујић, Милутин Бајчетић, председник СНО, Видак Ћеловић, синовац добротвора Луке и адвокат Никола Р. Пашић, унук великог српског премијера. Уместо усменог сведочења, доставио сам суду научни елаборат после којег је процес био обустављен, чему је, верујем, допринела моја експертиза.
Часни суде,
Пошто су и случај Калабић, и случај Михаиловић, на одређени начин повезани не само са генералом Недићем него и са његовим помоћником Димитријем Љотићем, налазим за сходно да бацим један нови поглед на историјску улогу председника Збора. Уверен сам да се ни у овом случају не ради о српском фашизму, односно да се ради само о повременој колаборацији са немачким снагама на антикомунистичкој као на антиекстремистичкој позицији. Љотићев „фашизам“ нема везе са изворним, италијанским (Мусолинијевим) социјалним моделом из друге половине двадесетих и почетком тридесетих година прошлог века. Тада је овај модел био популаран јер се појављивао као пројекција друштва без националних. верских и регионалних подела. Касније, после Мусолинијеве спреге са Хитлером, овај модел је деформисан, јер је Мусолини прихватио Хитлера верујући у обнову римске империје као што је Фирер веровао у „нови светски поредак“.
Потоње осуде Љотића за фашизам почивају на хрватско-коминтерновским ујудурмама чији је циљ био да у Љотићу нађу српски пандан свом стварном усташком наци-фашизму. Хрватизована КПЈ била је носилац тих обмана, па је, да би се за њих чуло, организовала честе туче са љотићевцима, нарочито на београдском Правном факултету. Неки данашњи српски интелектуалци ово не виде превиђајући и чињеницу да су Хрвати 1929. и краља Александра оптуживали за „монархофашистичку диктатуру“, иако је краљ тада настојао да уведе ред у држави који су они пореметили.
Љотићева организација Збор била је, по националном саставу углавном српска, али је укључивала и не мали број Југословена – католика. Карактеристичне су две њене особине: њу је прихватио велики број интелектуалаца, укључујући ту и истакнуте српске православне духовнике. Није случајно да је Љотић уживао велико поштовање и Владике Николаја Велимировића.
У послератној пропаганди, љотићевци су помиљани и као помоћници хитлероваца у време крагујевачке трагедије. Тачно је да се ту нашао љотићевац Марисав Петровић, али невољно, не као помоћник у овом злочину. Треба рећи да се ради о човеку који је пре тога Србе вадио из набујале Дрине, где их је бацало „цвијеће хрватског народа“. Тачно је и то да је овај несрећник, на коленима приступао црквеном олтару у српској минхенској цркви, кажњавајући себе што се нашао случајно на месту страшног злочина. У време ове трагедије његова јединица била је ангажована у борби против комунистичких екстремиста, изазивача ове трагедије.
Суду достављам копију Љотићевог писма упућеног Хитлеру 26. децембра 1943, из којег се јасно види да се он у почетку додворавао диктатору, као што су то радили и лидери окупираних европских држава, показујући и неку веру у његов „нови светски поредак“. Али у писму је лидер Збора, на одређени начин укорио немачког Фирера, критиковао га је што је напао недужни руски народ, уместо да се обрачунао са стаљинистима. (Суду уручујем копију овог писма)
Часни суде,
У закључку истичем да је Љотићев колаборационизам био вид српске националне политике; да ни у ком смислу није упоредив ни са оним који је нашем народу наметнут после београдског преврата 2000. године, јер је овај други био и слуганског и идеолошог карактера.
Оцењујући Титову улогу налазим за сходно да је он и уовој завршници рата обавио велики посао за свој хрватски народ. Направио је и једну нову српско-хрватску симетрију: у Блајбургу су убијене многе хиљаде Срба и Словенаца, заједно са великим бројем хрватских злочинаца. Тиме је постигао два циља: уклонио је хрватске кољаче заједно са једаним делом српског горњег слоја. Вероватно је и то било договорено са Ватиканом, будући да су тада „пацовским каналима“ главни предводници НДХ пребацивани на Запад. Симо Дубајић ми је причао да је његова јединица у Корушкој зауставила аутомобил у коме су били неки виши усташки руководиоци, у коме су пронашли један дугачки сандук са великом количином злата, извађеног из вилица јасеновачких мученика. У колима је била и ловачка пушка на којој је писало: „Адолф Хитлер свом верном другу Анту Павелићу“. Тито је ту пушку користио у лову на медведе.