27-03-2019, 07:18 PM
Са интернета страница Историја Срба:
О војном пучу и демонстрацијама 27. марта 1941. године у српским градовима се у нашој јавности зна јако мало. Велика је срамота што о том догађају данас више има пропаганде него проверљиве истине.
А шта заправо знамо из јавности о тим догађајима? Знамо да су кнез Павле и Драгиша Цветковић потписали пакт са Хитлером и да су због тога Енглези тобоже потплатили официре да изведу пуч и изведу народ на улице у подршци пучу итд. Осим овога, у нашој јавности се ништа више не зна.
Зато у овој објави наводимо тачно ко је организовао пуч, ко га је непосредно помогао и да ли су их Енглези платили да то учине?
Главни организатори пуча од 27. марта су били браћа Кнежевић—мајор Живан Кнежевић, шеф војног кабинета и његов брат Радоје, професор француске књижевности, министар двора и члан Управног одбора Демократске странке (обојица су осуђени од стране Титовог суда 1946. године на стаљинистичком процесу заједно са Дражом Михаиловићем). Живан Кнежевић је главни организатор војног дела пуча, док је Радоје организовао политички део.
У нашој јавности погрешно се пласира дезинформација да су генерали Душан Симовић и Боривоје Мирковић били организатори пуча. Најужа организација пуча је била група млађих официра стационираних у Београду предвођени Живаном Кнежевићем. Пред сам крај припрема за пуч, Симовићу и Мирковићу, прилазе пучисти, на челу са браћом Кнежевић, са понудом да се као генерали прихвате учешћа јер би свакако било боље да се уз млађе официре нађе и неко са генералским чиновима како би пуч што успешније могао да се изведе. Мирковић је, прихвативши се помоћи у политичком делу организовања пуча пред његово само извршење, имао само задатак да обезбеди логистичку подршку и подршку код виших официра и генерала. Док је Симовић је имао озбиљне политичке амбиције, пошто је себе већ замишљао као румунског генерала и Председника Владе Јона Антонескуа и залагао се да он сам састави владу, док је Радоје Кнежевић инсистирао на демократском представљању свих релевантних странака што је на крају и усвојено.
Иначе занимљиво, противно постигнутом договору о извршењу пуча, Симовић није био у команди краљевског ваздухопловства у Земуну, одакле је током ноћи, односно рано ујутру 27. марта требало да се пребаци у Министарство одбране, већ је отишао својој кући на Дедиње. Кукавички се извукао како би, у случају да пуч не успе или настане сукоб пучиста са лојалистима, био у постељи и тиме обезбедио алиби од кривичног гоњења и изговор да није учествовао у пучу.
Ово је најуже језгро државног удара из 27. марта.
Позивамо сву јавност, новинаре и колеге историчаре, да пруже неки доказ (уколико постоји) да је неког од ових људи платила британска обавештајна служба да изведу државни удар.
Сами непосредни организатори и извршиоци пуча, млађи одицири:
- Живан Кнежевић (са братом Радојем који је био политички лидер пуча)
- Павле Катанић
- Никола Косић
- Александар Маринковић
- Војислав Пантелић
- Јосип Саксида (који је на радију прочитао проглас у име Краља Петра)
- Јаков Јововић (начелник штаба Команданта четничких одреда Црне Горе, Боке и Санџака и један од организатора атентата на Анту Павелића у Боенос Аиресу 1957. године)
- Радоје Алексић
- Пантелија Алексић
- Данило Зобеница
- Станимир Мишић
- Властимир Рожђаловски
- Светислав Вохоска
- Лазар Јанић
- Мирољуб Стаменковић
- Велимир Тошковић
- Ћирило Стевановић
- Милош Банковић
- Лазар Ристић
- Вељко Гостиљац
- Светислав Панић
- Драгутин Савић
- Стјепан Буразовић
- Миодраг Лозић
- Душан Бабић
- Милош Павловић
- Радоје Недељковић
- Божидар Костић
- Драгољуб Поповић
- Радивоје Лучић
- Миодраг Ђорђевић
- Василије Матић и
- Александар Перишић.
Тадашњи пуковник Драгољуб Дража Михаиловић је такође од свег срца подржао пучисте јер је био и најближи пријатељ са браћом Кнежевић. Сигурно би и сам био један од организатора пуча да претходно није због сукоба са генералом Миланом Недићем и анти-хитлеровским испадима био кажњен затвором од 30 дана и пребачен на положај начелника Оперативног одељења Друге армије Југословенске војске у Сарајеву.
Најважнија подршка пучу, стизала је међутим од Српске православне цркве. Патријарх српски Гаврило (Дожић) и најутицајнији епископ, жички владика Свети Николај Велимировић имали су информације о спремању пуча практично од самог почетка. Обојица су подржавали и саветовали браћу Кнежевић у начину што безболнијег извођења преноса власти на тај начин.
Међутим, оно што остаје за сва времена јесте подршка самог српског народа. Никада ни један сличан догађај није уживао толику подршку и никада толика масовност на протестима пре и после није виђена.
Одакле онда долази идеја да је све то финансирала Енглеска? Испада као да су Срби малоумни, па Енглези треба да их подмите да се побуне против Хитлеровог поретка у коме би им била обезбеђена улога робова, слуга и сигурне смрти по концентрационим логорима као нижа раса.
Осим нацистичке пропаганде, неколико година после рата, љотићевци и недићевци су у емиграцији почели да шире причу како је пуч од 27. марта плаћен од стране Енглеза.
Љотићевац Мирко Косић је чак цитирао наводну изјаву Ситон Вотсона, британског професора универзитета и политичког активисте, да су Енглези платили пуч пола милиона фунти и да стога ништа не дугују Србима.
Пуковник Живан Кнежевић тужио је, 1951. године, Косића пред судом у Питсбургу, америчка држава Пенсилванија. Амерички суд је до краја испитао све могуће наводе о плаћању пучиста од стране Енглеза и никакву потврду о томе није пронашао, иако су тада сви подаци били свежи и сведоци живи.
Суд је затражио изјаву и од самог Ситон Вотсона, који је написао:
“… што ме сада наводи да изјавим, а то је појава једне брошуре у марту 1951, где се наводи једна тобоже моја изјава: `Ми смо платили улазак Југославије у рат са 500.000 фунти, те Србима не дугујемо ништа’. На то морам да додам: НИКАДА нисам дао једну такву изјаву, ни у каквом облику, а на те оптужбе, од почетка до краја, треба гледати као бестидне и злонамерне клевете”.
Пуковник Кнежевић је добио судски спор. Иако је у судском поступку доказана да је лажна, изјава Ситон Вотсона и данас је познатија нашој јавности и о њој се нашироко говори, док његов деманти и саму пресуду суда у Пенсилванијиу нашој јавности нигде нећете пронаћи.
О војном пучу и демонстрацијама 27. марта 1941. године у српским градовима се у нашој јавности зна јако мало. Велика је срамота што о том догађају данас више има пропаганде него проверљиве истине.
А шта заправо знамо из јавности о тим догађајима? Знамо да су кнез Павле и Драгиша Цветковић потписали пакт са Хитлером и да су због тога Енглези тобоже потплатили официре да изведу пуч и изведу народ на улице у подршци пучу итд. Осим овога, у нашој јавности се ништа више не зна.
Зато у овој објави наводимо тачно ко је организовао пуч, ко га је непосредно помогао и да ли су их Енглези платили да то учине?
Главни организатори пуча од 27. марта су били браћа Кнежевић—мајор Живан Кнежевић, шеф војног кабинета и његов брат Радоје, професор француске књижевности, министар двора и члан Управног одбора Демократске странке (обојица су осуђени од стране Титовог суда 1946. године на стаљинистичком процесу заједно са Дражом Михаиловићем). Живан Кнежевић је главни организатор војног дела пуча, док је Радоје организовао политички део.
У нашој јавности погрешно се пласира дезинформација да су генерали Душан Симовић и Боривоје Мирковић били организатори пуча. Најужа организација пуча је била група млађих официра стационираних у Београду предвођени Живаном Кнежевићем. Пред сам крај припрема за пуч, Симовићу и Мирковићу, прилазе пучисти, на челу са браћом Кнежевић, са понудом да се као генерали прихвате учешћа јер би свакако било боље да се уз млађе официре нађе и неко са генералским чиновима како би пуч што успешније могао да се изведе. Мирковић је, прихвативши се помоћи у политичком делу организовања пуча пред његово само извршење, имао само задатак да обезбеди логистичку подршку и подршку код виших официра и генерала. Док је Симовић је имао озбиљне политичке амбиције, пошто је себе већ замишљао као румунског генерала и Председника Владе Јона Антонескуа и залагао се да он сам састави владу, док је Радоје Кнежевић инсистирао на демократском представљању свих релевантних странака што је на крају и усвојено.
Иначе занимљиво, противно постигнутом договору о извршењу пуча, Симовић није био у команди краљевског ваздухопловства у Земуну, одакле је током ноћи, односно рано ујутру 27. марта требало да се пребаци у Министарство одбране, већ је отишао својој кући на Дедиње. Кукавички се извукао како би, у случају да пуч не успе или настане сукоб пучиста са лојалистима, био у постељи и тиме обезбедио алиби од кривичног гоњења и изговор да није учествовао у пучу.
Ово је најуже језгро државног удара из 27. марта.
Позивамо сву јавност, новинаре и колеге историчаре, да пруже неки доказ (уколико постоји) да је неког од ових људи платила британска обавештајна служба да изведу државни удар.
Сами непосредни организатори и извршиоци пуча, млађи одицири:
- Живан Кнежевић (са братом Радојем који је био политички лидер пуча)
- Павле Катанић
- Никола Косић
- Александар Маринковић
- Војислав Пантелић
- Јосип Саксида (који је на радију прочитао проглас у име Краља Петра)
- Јаков Јововић (начелник штаба Команданта четничких одреда Црне Горе, Боке и Санџака и један од организатора атентата на Анту Павелића у Боенос Аиресу 1957. године)
- Радоје Алексић
- Пантелија Алексић
- Данило Зобеница
- Станимир Мишић
- Властимир Рожђаловски
- Светислав Вохоска
- Лазар Јанић
- Мирољуб Стаменковић
- Велимир Тошковић
- Ћирило Стевановић
- Милош Банковић
- Лазар Ристић
- Вељко Гостиљац
- Светислав Панић
- Драгутин Савић
- Стјепан Буразовић
- Миодраг Лозић
- Душан Бабић
- Милош Павловић
- Радоје Недељковић
- Божидар Костић
- Драгољуб Поповић
- Радивоје Лучић
- Миодраг Ђорђевић
- Василије Матић и
- Александар Перишић.
Тадашњи пуковник Драгољуб Дража Михаиловић је такође од свег срца подржао пучисте јер је био и најближи пријатељ са браћом Кнежевић. Сигурно би и сам био један од организатора пуча да претходно није због сукоба са генералом Миланом Недићем и анти-хитлеровским испадима био кажњен затвором од 30 дана и пребачен на положај начелника Оперативног одељења Друге армије Југословенске војске у Сарајеву.
Најважнија подршка пучу, стизала је међутим од Српске православне цркве. Патријарх српски Гаврило (Дожић) и најутицајнији епископ, жички владика Свети Николај Велимировић имали су информације о спремању пуча практично од самог почетка. Обојица су подржавали и саветовали браћу Кнежевић у начину што безболнијег извођења преноса власти на тај начин.
Међутим, оно што остаје за сва времена јесте подршка самог српског народа. Никада ни један сличан догађај није уживао толику подршку и никада толика масовност на протестима пре и после није виђена.
Одакле онда долази идеја да је све то финансирала Енглеска? Испада као да су Срби малоумни, па Енглези треба да их подмите да се побуне против Хитлеровог поретка у коме би им била обезбеђена улога робова, слуга и сигурне смрти по концентрационим логорима као нижа раса.
Осим нацистичке пропаганде, неколико година после рата, љотићевци и недићевци су у емиграцији почели да шире причу како је пуч од 27. марта плаћен од стране Енглеза.
Љотићевац Мирко Косић је чак цитирао наводну изјаву Ситон Вотсона, британског професора универзитета и политичког активисте, да су Енглези платили пуч пола милиона фунти и да стога ништа не дугују Србима.
Пуковник Живан Кнежевић тужио је, 1951. године, Косића пред судом у Питсбургу, америчка држава Пенсилванија. Амерички суд је до краја испитао све могуће наводе о плаћању пучиста од стране Енглеза и никакву потврду о томе није пронашао, иако су тада сви подаци били свежи и сведоци живи.
Суд је затражио изјаву и од самог Ситон Вотсона, који је написао:
“… што ме сада наводи да изјавим, а то је појава једне брошуре у марту 1951, где се наводи једна тобоже моја изјава: `Ми смо платили улазак Југославије у рат са 500.000 фунти, те Србима не дугујемо ништа’. На то морам да додам: НИКАДА нисам дао једну такву изјаву, ни у каквом облику, а на те оптужбе, од почетка до краја, треба гледати као бестидне и злонамерне клевете”.
Пуковник Кнежевић је добио судски спор. Иако је у судском поступку доказана да је лажна, изјава Ситон Вотсона и данас је познатија нашој јавности и о њој се нашироко говори, док његов деманти и саму пресуду суда у Пенсилванијиу нашој јавности нигде нећете пронаћи.
Нека нам школа буде са вером, политика са поштењем, војска са родољубљем, држава са Божјим благословом. Нека се сваки врати Богу и себи; нека нико не буде ван Бога и ван себе, да га не би поклопила језива тама туђинска, са лепим именом и шареном одећом.