[Николај]

Углавном се слажем са Самарџићем, не због тога што је ту господар куће, него зато што сам уверен да се у историји најчешће догађа једино оно што се може догодити: у том случају мислим да у доба највеће европске катаклизме једна етнички и геополитички проблематична држава као Југославија није могла на дуже време остати ван те трагедије.
Слично мислим и за последње ратове. Мислим да је случај заваравања самих себе када људи кажу да је за исход ратова деведесетих крив Милошевић зато што није лобирао.
Да се вратим на 1941. , поменули сте италијанског министра Ћаноа.
Приликом потписивања савезништва између Италије и Немачке 1938. године, Ћано је објаснио својем колеги Рибентропу да Италија није била спремна за један нови европски рат, на то му је Рибентроп очи у очи одговорио отприлике: „Не брините ви Италијани, нећемо започети рат пре 5 година“. Супротно тога, годину касније Немци су напали Пољску.
Немци нису били искрени ни са својим савезницима.
Ћано после почетка светског рата покушао је да кочи Мусолинија, који је желео ући у рат. За ту сврху и за то се парира немачкој политици, у годинама пре рата и све до 1940., Ћано је покушао да повезује неке земље Источне Европе Италији, зато је био у посети, чини ми се, у Мађарској и Југославији.
По повратку, свом пријатељу Орју Верганију, који је био чувени новинар, изјавио је, ако се добро сећам: „Пољска и Југославија имају катастрофалну геополитику, зато што се налазе у таквој позицији да неизбеживо примаме рат“.
Није заиста случај да су управо Пољска и Југославија спадале међу земљама које су највише пострадале у Другом светском рату.

Лука, није реч о томе да је неко веровао у часне и поштене намере Хитлера, већ шта је најмудрије урадити у датом тренутку. А у датом тренутку Немачка и Италија са својим савезницима су свуда око Југославије, док је Енглеска на свим војиштима тучена и нико није сигуран да ће још дуго да издржи. Других савезника - нема.

Веровање да ћемо Енглези и ми (евентуално још и Грци), да поразимо силе Тројног пакта, може тада да се роди само у глави суманутог човека.
А овде чак немамо ни ту ситуацију, тј. да су пучисти ушли у рат против Немачке, него су покушали да остане статус кво, тј. да остане као што је било до 27. марта.
До те мере је такав поступак био глуп, да су и Британци били шокирани, нису могли веровати да ће неко извршити насилну промену режима само да би урадио исто што и претходна власт. Чак се у британској СОЕ почело размишљати у правцу да се изврши нови пуч, овога пута против пучиста, јер су видели да се ништа није променило.

Дакле, суштина је да из тренутне ситуације извучеш максимум на основу процене садашњег стања и евентуално предвидљиве будућности, па ако се сутра ситуација измени, на твоју штету или у твоју корист, опет да извучеш највише што можеш.

Мој је закључак (то не обавезује никог наравно) на основу свега што сам прочитао о овој материји, а не само на основу интерпретација учесника догађаја једне стране, да је била правилна процена потписника Протокола од 25. марта, како је то било највише што смо могли тада да добијемо, без икаквих симпатија према овима или онима.