[Ђорђе Ивковић]

Знамо причу...

Но моји су у Војводину стигли са једним вагоном намештаја и других ствари. Али, тај вагон је залутао, те није стигао у Нову Пазову где смо се 1958. доселили из Параћина, већ отишао у Кикинду. Требало је скоро месец дана да Југословенска народна железница нађе где јој је вагон. Онда је послат у НП, међутим шеф Станице није био обавештен. Тако је вагон још десет дана као сироче стајао на споредном перону. Коначно је пронађен, али се испоставило да му је кров био шупаљ те је пола намештаја подбуло од кише и влаге, много мањих ствари је нестало, а страдало је од буђи и два сандука књига из кућне библиотеке. (Књиге зачудо нису интересовале срећне налазаче есцајга и сл.)
Тако смо и ми били у прилици да се кућимо из почетка. Срећом, прелазили смо у све мање и мање станове те није било тешко.
Иначе, мој отац је био лекар, али је увек био тако слабо плаћен да на кредите није смео ни да помисли.