[Бенито]

Андрић је изузетно добро познавао предратни Београд и све важне личности у политичком и војном врху Краљевине Југославије. Наравно да је био на страни војске под командом ђенерала Михаиловића. У то нема никакве сумње, јер су они били гаранција грађанску, демократску и националну државу после рата, управо у оном смислу како је њу видео и Андрић.
Андрић, насупрот томе, није познавао никог од титоистичког естаблишмента који је требало да дође на власт. Осим оних београдских " интелектуалаца" који су и пре рата нагињали комунистима. Као човек који је избегавао полемике, а и место у дипломатији је то захтевало од њега, Андрић се са тим људима никад није свађао. Осим овога, треба додати и то да титоисти нису имали ништа против да задрже одређени број предратне београдске елите, која би служила на ползу њиховом режиму после рата. Тако се добијала и легитимност њиховог револуционарног доласка на власт. То су две околности које су оставиле Андрићу главу на раменима у јесен 1944. године.
Једном речју, Андрић није био светац, ни морални чистунац, како већина од нас то схвата. Али, није био ни грешник, јер његово остајање у животу никог није коштало ништа. Напротив, само смо имали корист од тога. Да није било Андрића, ко зна како би изгледао рат у Босни између 92 и 95. Његово дело је многе научило ко су и шта су босански муслимани.