[Мргуд]

За Мргуда, ово што си написао за обојицу је класичан стереотип који су направили комунистички историчари. О Павлу је Милослав написао, и то ти је досад најбоље обрађено. Што се тиче Милутина, нити је био кабадахија, нити је био локални, нити је то "требало сеће у корену" и слично. Осим ако си на страни комуниста.

Па види ја дотичног нисам знао да могу да тврдим нешто али могу да изнесем утисак који сам стекао на основу текста од Самарџића и на основу мемоара З. Вучковића, где на поједини местима Јанковић заузима главну улогу. Није ни Вучковић похвално писао о њему.
Такође, гледајући слике добијам утисак једног човека немирног духа, психички не баш стабилног. А тај утисак сам добио још док нисам ни знао за ове оцене које су од стране неких изнесене о Јанковићу.

М. Самарџић

Шалим се, али стварно нема доказа за Калабића, ни за непослушност ни за лош однос према становништву.

Па познато ми је да су неки локални комаданти слали жалбе на његов рачун због његовог доста преког односа према породицама комуниста и комунистичким јатацима. Додуше, читао сам и Вашу књигу о Калабићу, где то побијате. Међутим, увек остаје оно али...

С друге стране, моје лично мишљење је да је Калабић имао те црте набуситог човека. Сама чињеница да је рецимо са собом водио музику, која је морала да му свира уз вечеру, оставља један негативан утисак код мене.

Да, храбро је одбијао наређења и уместо у борбу ишао у пљачку. Треба стварно више прекинути са тим митологизовањем Ђуришића.

Слажем се да треба престати са митовима, али такође не треба ићи из крајности у крајност. Имамо то стварање див-јунака од Павла, па сада имамо ову другу крајност где се исти сврстава у неко чудовиште које иде около са војском и пљачка. Наравно да је пљачке било, али да ли стварно мислите да је није било и у другим четничким одредима?

Ђуришић је уживао велики углед међу Црногорцима националистима, а не верујем баш да га је стекао кроз пљачку. С друге стране, наравно ни дизање истог у небеса није у реду, пре свага због Лијевче поља.
Опет, скрећем овде пажњу на једну ствар: Самарџић указује у тексту да је Павлова војска била практично неактивна. Као таква изгубила је борбену оштрину и вештину у потпуности. Кривица за ово није само на Павлу, већ и на Дражи и Врховној команди, која је одобравала Павлову сарадњу са Италијанима, а која је опет омогућила Павлу и његовим јединицама да релативно лежерно проводе време у ратном периоду.

А такође немам разумевање да се оволика непослушност трпила од стране Драже. Морао је на неки начин да као министар војни реши ту ситуацију, па чак и по цену да се одрекне тих јединица, које су га на крају свакако напустиле.

Због евентуалног искрцавања савезника на приморју и везе са осталим трупама, он себи није смео да допусти да се једноставно одрекне Црне Горе због помањкања квалитетног и лојалног официрског кадра.

У том тренутку је то била сасвим уредна одлука (с тим што лично мислим да је Павла морао да се одрекне јавно након што је овај званично приступио СДК), али занимљиво је да и лојални Лукавчевић напушта Дражу 2-3 месеца након Дражине одлуке да га постави за комаданта Црне Горе и Боке.