[Zenički_četnik]

ОПСАДА САРАЈЕВА
После пораза на фронту Јабучко седло – Месићи – Рогатица, Немци су померили трупе далеко на запад, на линију Соколац – Мокро – Пале. Соколац је удаљен 40, а Пале 50 километара западно од Рогатице. Мокро је село између ове две варошице. Линија Соколац – Мокро – Пале, дуга 37 километара, била је последња одбрана Сарајева из правца истока. На северу и северозападу Немци ће ускоро поставити један пук много ближе граду, на линију Вогошћа – Семизовац. На ободима града налазила се и јужна линија одбране.

Једино у правцима запад и југозапад Немци нису постављали фронт, јер су тамо били партизани. Они нису освојили ни једно место које су држали делови 369. дивизије, тако да су се у варошима у тим правцима и даље налазили осовински гарнизони.

У дневном саопштењу 15. брдског армијског корпуса још 8. октобра 1943. записана је реченица које су се Немци ужасавали: “Почео четнички устанак“. Управо овом приликом први пут је поменута концентрација четника и јужно од Сарајева: “Четничке бригаде Романија, Јахорина и Иван јачине 4.000 људи се концентришу у Калиновику, вероватно за марш на Дубровник.“205

У области Калиновика налазио се привремени 1. босански корпус, састављен од делова Романијског и Дринског корпуса. Јединицом је командовао мајор Милорад Момчиловић, док је деловима Романијског и Зеничког корпуса, који су имали задатак да нападају Сарајево са севера, командовао пуковник Гојко Борота. Он је уједно командовао и сарајевским илегалцима (“командант Сарајева“). Задатак 1. босанског корпуса није био марш ка Дубровнику, већ ка Сарајеву, што ће Немци ускоро увидети.

У дневном саопштењу Команде 15. корпуса за 10. октобар помињу се и јединице источно од Сарајева, тада иза линије фронта: “Подручје Пала: Главна команда у Хрватској јавља да има око 400 четника у подручју Велики Ступар, Црни Врх, Двориште, Паљевине“.206

Истог дана, у 12 часова и 15 минута, Оперативно одељење 369. дивизије први пут упозорава Команду 15. корпуса и на могућност избијања четничког устанка у самом Сарајеву: “Неопходно хитно довођење снага у подручје источно од Сарајева. Немогуће повлачење батаљона Б посебног пука 1, као и појединих јединица из Сарајева, јер сваког часа може да избије четнички устанак у овом подручју и у Сарајеву.“207

Овај немачки извештај подудара се са четничким документима, да је у Сарајеву постојала јака четничка илегала и да је православно становништво било наклоњено Михаиловићу, а не Брозу. Наиме, мада су запазили долазак крајишких бригада у област Сарајева, са запада, Немци нису помињали могућност избијања комунистичког устанка у граду. Нису се бојали ни хрватског и муслиманског становништва, јер им је оно било лојално, а прецизније речено, помагало је њихову борбу.

Касније тог дана, 10. октобра, у ратни дневник 369. дивизије уписан је један окршај са четницима који се одиграо 8. октобра у подручју Пала: “Домобранска патрола у извиђању Црног Врха наишла на четнички отпор. Један машиновођа тешко, један домобран лакше рањен. Није се могла установити јачина четника у подручју јужно од Пала“.208
Четничке јединице на које је Михаиловићева Врховна команда рачунала за напад на осовинске трупе у Сарајеву биле су следеће:

– Зенички корпус мајора Боривоја Митрановића, са северозапада (из правца Високог),

– делови Романијског корпуса под командом пуковника Гојка Бороте, са севера,

– Церски, Мачвански и Авалски корпус под командом мајора Драгослава Рачића, са североистока (на Соколац),

– Штабна група Команде Босне потпуковника Захарија Остојића са најмање једном летећом бригадом и Дрински корпус мајора Алексе Драшковића, са истока (на Пале).

– 1. босански корпус мајора Милорада Момчиловића, са југоистока (из правца Калиновика и Трнова).

– две батерије топова разних калибара.

Овакав распоред показује да је остао непокривен један правац – југозапад, тј. друм и пруга ка Коњицу. Постоје две могућности: да је тај правац остављен осовинским трупама за повлачење, или да је и он био покривен, а нема података да би се то потврдило.

Заправо, готово цела ова прича је нова и сазнајемо је тек сада, на основу докумената из Бундес архива. Није реч само о току операција, већ пре свега о бројном стању четника на том подручју, које је све ове године брижљиво скривано. Тако, за Романијски корпус се подразумевало да је имао око 3.000 војника, мада је држао огромну територију северно, источно и јужно од Сарајева, са осам бригада: 1. и 2. сарајевска, 1. и 2. рогатичка, 1 и 2. романијска, Власеничка и Калиновичка бригада.

Међутим, у десетодневном извештају 369. дивизије од 10. октобра 1943. помињу се “четници Дерикоње северно од Сарајева“ (1. сарајевска бригада), док се за подручје Високо – Вареш – Олово – Власеница – Соколац тврди да има чак 7.500 четника.211

На географској карти ова места описују широки лук северно од Сарајева, а чинила су део територија Зеничког и Романијског корпуса.

Према цитираном дневним извештају 369. дивизије од 8. октобра, 1. босански корпус имао је 4.000 људи, док су Косорићеве јединице око Реновице Немци процењивали на више стотина четника. За Рачићеве корпусе они наводе бројно стање од 2.000, а ситуација у Дринском корпусу и штабној групи Команде Босне није им била позната.

Другим речима, Немци су евидентирали око 14.500 четника, називајући притом Остојићеве и Драшковићеве јединице “веома јаким“. За њих знамо да су имале око 4.000 људи. То значи да је на фронту око Сарајева било 18.500 четника, од којих је главну линију одбране, Соколац – Мокро – Пале, нападало њих око 10.000.
Сутра ћу објавити други дио! Помаже Бог браћо