[Милослав Самарџић]

Народни хероји у фабрикама Вермахта

http://www.politika.rs/scc/clanak/428745...a-Vermahta

То прво је оно што кажу да је фалсификат она слика где их нацисти поздрављају испруженом руком, када их враћају из Француске у Југославију. Тек ће се то открити, нпр. Милош Аћин Коста је цитирао те комунистичке тајне ''беле књиге'' из 1950-тих, и ту има како их је Гестапо доводио 1941. Запошљавали су их и по Србији, да цинкаре четнике, а не само по Немачкој. У ствари више по Србији и Југославији.

Али важнији овде је опис устанка 1941. у западним крајевима, описан на начин како га четници одувек описују у емиграцији, а супротно комуниситчкој званичној - и данас важећој - историографији:

Задатак Дуја Башића био је оживљавање распаднутог сињског партизанског одреда и агитација с циљем да се комунисти инфилтрирају у српске устаничке јединице од којих неке већ месецима бију битке са усташама. Управо један такав, „брадати” одред био је у оближњем селу Сајковићу, са босанске стране Динаре, који је, још од јуна (то тврди Башић), водио битке са злогласним ливањским усташама.

Сајковић је био близу Врдова, а Ливно је било под јурисдикцијом ПК КП за Далмацију и Башић креће у своју „прозелитску” акцију коју описује без задршке.

Он настоји да придобије команданта устаничког одреда, тада већ прослављеног ратника Цвију Орашчића (право име: Цветко Пајчин) на препреден начин: „Тражили смо прилику да у његов одред опрезно убацимо наше људе и стално тактизирали да га што више вежемо за себе.”

Затим успешно наговара Орашчића да му се придружи („у циљу обезбеђења, као и због пропагандних разлога”) у пљачки хране из српског манастира Драговића. Башићев салдо те отимачине гласи: „Добили смо око две тоне кукуруза, сто килограма меда, три јунице, четири телета, нешто сланине, масти, шунке и сира!”

Стратешки циљ Башића било је одвраћање Цвијиног одреда од противусташких акција тако што ће га увући у борбу против других српских устаника и Италијана: „Требало је искористити прву прилику да га доведемо у сукоб, најпре с окупатором, а затим с четницима, да се с њима непомирљиво закрви!!!”

Сињски одред бројио је на крају 1941. године 36 бораца и, према причи Дуја Башића, није имао ни један једини борбени окршај те, устаничке године, ако се изузме једно случајно пушкарање са двојицом сињских усташких жандара.