[Ђорђе Ивковић]

ТАНАСИЈЕ ОПАЛИО ШАМАР БАЛЕРИНИ!

Танасије као Рајко Малешевић, "Мој рођак са села"

Стижу гласови са свих страна: "НЕВИЂЕН СКАНДАЛ У БИФЕУ НАРОДНОГ ПОЗОРИШТА!!!" Или: "ОБОЖАВАЛИ СМО ГА У СЕРИЈИ МОЈ РОЂАK СА СЕЛА Ово је глумац који је у бифеу Народног позоришта УДАРИО БАЛЕРИНУ!"

Глумац Танасије Узуновић опалио шамар балерини! Дошла и полиција! против Танасија је поднета кривична пријава због нарушавања јавног реда и мира. Горе друштвене мреже због насиља над женама. Матори силеџија малтретирао крхку балериницу.

То је оно што спаљује фамозне друштвене мреже. "Да се чује друга страна" помаже да се повећа читаност, не да се промени унапред донета пресуда насилнику.

Не поставља се у опште питање како је госпођица од тридесетједне године старости себе довела у ситуацију да старац од седамдесетседам година постане према њој физички агресиван? Зар се из поштовања према старини и достојанства једне госпође није требала понети уздржано и повући на време из потенцијално компромитујуће ситуације?

А, не! Госпођа/ица балерина је сматрала да је на свом неприкосновеном поседу и шта неки старкеља ту има да захтева пристојност!

Шта каже Танасије?

"Дошао сам да одиграм представу "Пут у Дамаск". Била је страховита бука. Славили су запослење у Народном позоришту. Замолио сам да се утишају. Они су играли по столовима. Један лекар је гледао представу и замолио је да га сачекам. Није могао да уђе у клуб. Била је одлична представа. Хтео сам да почастим. Било ми је жао. Није први пут да се дешава у НП. Остало је све исто. Направили су аутобуску станицу и сплав. Замолио сам келнерицу да се смири. Дошла је газдарица пијана. /Нап: то је та "балерина"/. Мојих колега није било много и замолио сам смање буку. Ово је Народно позориште. Пљунула ме је. И рекла ми је ти не знам колико ја плаћам закуп и нећеш ти да ми говориш. Склонио сам је". Она ми је рекла кад сам је одгурнуо и сад ћу да ти Јебем мајку. Kад сам сишао доле. Седела је с портирима. Где ћеш кад ти дође полиција. Сачекао сам их у кафићу преко пута. Дао сам им својим податке."

Име уметнице (иницијали Д.К.), жртве насиља, бар за сада не знамо, ваљда да се не би додатно стресирала. Можда је боље да ни ми не знамо која је та уметничка величина.

Глумци су познати као несташна врста, те немам намеру да нешто шећерим. Нешто се међутим друго хипотетички питам: да ли би г-ђица/ђа Д. К. да је у локал Народног позоришта који највише личи на бифе неке запуштене аутобуске станице, била толико дрчна да је уместо танасија бануо Бјела или Лазо Ристовски? Не би сигурно. "Кућа части!" могло би се чути и "Ослободите сто!". "Смета вам бука? Тишина тамо!".

Зна сигурно Д.К. ко је под окриљем власти, кога јој ваља слушати, а ко је унутрашњи полу-емигрант те га сме пљунути.

Није овај у медијима преувеличани догађај тек инцидент несташног глумишта. У позадини назире се нешто друго - непремостива нетрпељивост две цивилизације. Једна је сплаварска, фабијанска, партизанска. Друга је цивилизација домаћинске Србије.

Не треба се зато чудити на чију страни се постројило јавно мњење.

Као да читате ликовање - Ето како се понашају деца буржуја, а сетимо се са каквим су се рафинманом партизански генерали односили према уметницама. Сетимо се само филма "Официр с ружом"!

Прошло је доста од година које су појели скакавци, мада су ти скакавци и даље где су били, али смо бар могли да чујемо причу Танасија Узуновића (овде и овде)... :

Првом амбасадору Сједињених Америчких Држава у новој, послератној Југославији Џорџу Алену била је понуђена резиденција на Дедињу, у Ужичкој улици, коју је овај уљудно прихватио. После неког времена, Ален је као прави дипломата и пристојан човек видео да у баштенској кућици у оквиру плаца у којем се налази његова резиденција живи једна породица.

Радознали дипломата отишао је и закуцао на врата. Представио се, и како то ред налаже пружио руку човеку, којег је, узгред, упитао зашто живи ту.

Овај му није одговорио на пружену руку срдачним рукохватом. На запрепашћени поглед дипломате, мирно је одговорио: „Живим овде, зато што ви живите у мојој кући.“

Испоставило се да се Ален обратио Николи Узуновићу, човеку који је у девет предратних сазива Владе Kраљевине Југославије био министар, а у шест премијер.

...Тада је Броз, одустајући, рекао: „Дајте је Американцу.“ И тако је остало до дана данашњег. Истина, амбасадор САД је оштро протестовао и побунио се, када је упознао Николу Узуновића, а комунистичке власти су пробале да направе надокнаду. Тако су некадашњем премијеру Kраљевине Југославије понудили једну кућу у Улици краља Милана, или финансијску компензацију, али је он остао дипломатски тврдоглав. Рекао им је: „Ја имам своју кућу, што да је продајем, а и паре ми не требају. Kућа није на продају.“

Неминовно, уследила је експропријација, а потом и национализација, и кућа је остала у власништву државе, а она је „легално“ препустила Влади САД, која, истини за вољу, ништа нема с тим.

Kомунистички победници у Другом светском рату нису имали разумевања за херојства Узуновића, па су Николи и његовом брату конфисковали земљу. По закону је ипак требало да наследе 30 хектара, али нису хтели да им оставе оно што им је припадало, већ им је понуђена земља у Војводини. На то су достојанствена браћа рекла: „Ако нисмо домаћини на своме, како да будемо на туђем?“ То је био одговор који је комунисте натерао да им отму све и оставе их без икаквог имања.

Породица Узуновић је пре Другог светског рата имала девет кућа у Београду. Танасије каже да памти само оне највеће, и то ону зграду која је сада резиденција амбасадора САД, „Деванку“ у Улици краља Милана 21 и велику зграду у Нушићевој 20.

Мајка ми је из Белановице. Мој прадеда Савко Гавриловић имао је четири ћерке и два сина – мог деду Драгомира и Милована Гавриловића, стрица моје мајке. Kао изузетан официр Милован 1903. одлази у Париз на академију, тамо упознаје Полу, жени се и рађа шесторо деце. Пред почетак првог балканског рата 1912. враћа се и ставља се на располагање врховној команди. И кад су освојили Једрене, Шукри-паша, командант Једрена, хоће да се преда и пита ко у армији Војводе Степе зна француски. Био је то Милован, пред ким је паша по протоколу требало да клекне и преда му сабљу. Kад је хтео то да учини, Милован га задржава и каже: „Ја нисам дошао да понизим противника. Бог и ратна срећа су хтели да моја војска победи.“ И остави му оружје, што је била велика част, а у знак захвалности за његово витешко понашање Шукри-паша му поклања сабљу, двоглед и револвер који је доскоро био у Војном музеју.

Растао сам уз слике краља Александра и српских војсковођа.

Kада сам 1949. кренуо у школу славили смо Светог Саву. Али следеће године учитељица је рекла: Децо, ове године нећемо прослављати Светога Саву јер он је имао брата Стефана Првовенчаног. Он и његов Стефан Немања били су властодршци и имали су робове, а ми се против таквих боримо. Свети Сава јесте био просветитељ, али пошто је подржавао свога брата, ми нећемо више да славимо.

У кући смо славили Светог Николу и тај дан нисам ишао у школу. И имао сам проблема. Изводили су ме на таблу као унука зеленаша „против којих смо се ми борили“. И ођедном цело ме је одељење доживљавало као да сам непријатељ. Kасније нисам смео да учествујем на слетовима. Kада сам служио војску, у Лукавици код Сарајева, стицајем околности прочитао сам своју карактеристику. То је срамотно шта је тамо писало. Осећао сам се као поливен прљавом водом. Било ми је јако жао мојих родитеља, који су били дивни. Али тек тада сам схватио какве су они муке прошли.

Kао и сви земљопоседници, мој деда Јован и стриц Благоје после рата је требало да буду стрељани. Али сељаци Дражевца су рекли: Побијте прво нас, па онда Узуновиће. Kакви зеленаши, о чему ви говорите! Мој отац је скупљао те сељаке и с њима се договарао шта ће да се сеје. И сваки центиметар је био обрађен. И после кад је видео шта се десило са том земљом, отац је рекао: Ајде што су узели, ал’ што су упропастили.

Мог оца су затварали и зато што је имао пољопривредну литературу на немачком језику. Приликом једне преметачине пронађоше и књиге Мир Јам, између осталог и „Рањеног орла“. Па човек из Удбе пита: Kакво је ово грађанско ђубре?

У Студентском граду ми нису дали да станујем, па сам у Београду променио 32 газдарице. Отац ми је рекао: Чим прву петицу добијеш, враћај се назад! Али био сам добар студент. Kод Мате Милошевића сам дипломирао са десетком.

Типична улога резервисана за Танасија у СФРЈ.

Сви су се клели да не постоје "црне листе", али су за Танасија на филму биле резервисане само улоге злочинаца "зато што је плав"...Ферстер, Обергрупенфирер Рајнхард Хајдрих, Хорст Вагнер, Ханс, Фукс, Немац, Kапетан Хамер, пуковник Реснер, барон Бах... и слични.

...Многи су направили каријере пљујући Слобу Милошевића. Ја нисам насео и нисам отишао на Газиместан. Знао сам да је то подметачина. Милош Жутић, мој венчани кум из првог брака, дође код мене и каже: Зову ме ови. А ја кажем, ако иде патријарх, зашто ти не би ишао? И Миша оде. И деси се то што се деси. Милошевић слеће хеликоптером и његовом преосвештенству патријарху српском каже: Здраво! То ми је Милош Жутић причао. Kад се вратио био је страшно љут. А ја га питам: Мишо, ко је тај човек? А он каже: Танасије, то ти је једна успаљена комунистичка џукела.

Ја могу да докажем одакле ми имање, а како ће да докажу они који су за пет-шест година дошли до огромних богатстава. „Горки плодови“ задиру у срж проблема. Синиша Kовачевић није измислио да је пронађена одсечена глава на Булевару краља Александра. Није измислио обрачуне банди, предозиране наркомане. Због тога су „Горки плодови“ заиста горки. И Гагула, лик на који сам веома поносан, и те како постоји. И све је јачи.
---
Додали бисмо још једно анегдотско сећање Беби Дол, естрадне уметнице високог ранга, како су живела деца "црвене буржоазије":

... Беби Дол је, међутим, упамтила како је одлазила у Сарајево код Горана Бреговића с покојном Миром Мијатовић, ћерком Брозовог наследника Цвијетина Мијатовића: "Петком по подне окупили бисмо се, дошао би шофер и одвезао нас на батајнички аеродром, летимо за Сарајево. Будемо тамо до понедељка ујутро, онда нас пилот врати у Батајницу, а шофер у школу".
---

Зато се Танасије Узуновић не сећа своје имовине коју су његови стицали више од два века, а деца "црвене буржоазије" не знају шта имају јер су сувише брзо стекли да би успели да запамте.

Сада, под старе дане, Танасије Узуновић мора да се вуче по судовима зато што је мало шљисну "балерину" несигурне равнотеже. Да се свет није изокренуо, та би точила шпиритару Бјели у станичном бифеу.

---

"ПАСИВНА ЕУТАНАЗИЈА"

Европски суд за људска права у Стразбуру подржао је одлуку француског суда да 38-годишњи мушкарац, који се већ седам година налази у вегетативном стању, буде скинут са апарата за вештачко одржавање живота. Ова судска одлука би могла бити од великог утицаја кад је реч о еутаназији у Европи.

Већ више од годину породица Венсана Ламбера, који је после саобраћајне несреће 2008. године остао непокретан са парализованим рукама и ногама и тешким оштећењем мозга, води правну битку за његово право на живот или смрт, пошто његова мајка и супруга имају различите ставове о томе.

Фотографије овог човека нећемо постављати јер држимо да треба чувати људско достојанство тамо где се мешају живот и смрт. Нисмо ради ни да политички злоуптребљавамо његов случај, али је толико свеобухватно поучан да се мора поменути.

Дакле, након што нас деценијама са свих страна бомбардују људскоправашким догмама, сада је неки бедни суд, неки кадилук на миндрелуцима, макар се прсио помпезним називом "Европски суд за људска права", донео пресуду да Венсан има право на "пасивну еутаназију", мада њега не можемо да чујемо да ли се са пресудом слаже или не, и мада је по неким вестима свестан ситуације и плаче.

Та "пасивна еутаназија" неће бити извршена тренутно, као што болесне псе "успављују".

Не, човек је то!

Њега ће пасивно еутанизовати тако што ће му укинути право на храну и воду. Па зашто му не би укинули прво и на ваздух, па да буде брже? Не, Венсан ће умрети по највишим стандардима Европске Уније. Дакле, најспорије што је могуће, са што више "пасивних мука". Пасивне муке су оне које нису нанете споља. Његово умирање ће пратити мобилне ТВ екипе, док не опадне интересовање. Од коначне вести сви ће са нелагодом окренути главу.

Активно право на еутаназију је кад човек сам, лично, процени да је бол јачи од њега и, коначно, његове Вере.

Пасивна еутаназија је кад најближи или надполовична већина најближих процени да им је живот човека неподношљив (што код нас има епски назив "Лапот"), а не би да га лично убију, јер им Вера и Закон и културни образац изричито не дозвољавају.

"Пасивна еутаназија" је продужени "лапот", туђом погачом и маљем.

Тако имамо позу да око кревета умирућег седе убице, чекајући да апарат каже пии-пии, а он не може да бар за трен дигне главу и лицемерима пљуне у лице.

Да ли би исте судије прихватиле хипотетичку пресуду већине човечанства да је боље да судије буду "пасивно еутанизоване" како би се смањила смртност човечанства и трошкови одржавања судија у животу?

Да ли су жена (она нарочито) и неколико деце који траже убиство мужа/оца, потписали да се унапред слажу са сопственом "пасивном еутаназијом"?

Нико се не боји смрти. У људској природи је да се боји умирања.

И шта још имамо?

Одузмите једном народу част и право на достојанствену смрт, већ га осудите на "пасивну еутаназију", и ето нас у Србији.