[Ђорђе Ивковић]

ТИТОВИ ПИОНИРИ, ПЕДЕСЕТ ГОДИНА КАСНИЈЕ

Питали мене ономад зашто нећу да се учланим у пензионерску удругу. Има, веле, много погодности. Не, хвала - одговорих - бејах са истима у пионирској организацији, доста је то за један живот. Истина, више ме нису гњавили том понудом, али сам нехотице својом изјавом разоткрио мрачну прошлост. А-ха! Значи, носио си црвену мараму! Тако сам сатеран до дувара. Доказано је да сам био за комунисте, а сад глумим националисту. Да се раскринкам до краја: у осмом разреду, са 13 година, примљен сам у Титове омладинце. Отуда, све што пишем је у сврху прања личне мрачне биографије.

Невероватно је како су Титови пионири жилава сорта. Стотину ће промијенити вјера да би своме срцу угодили, а у срцу им је увек Тито и само Тито.

У дијалогу са њима никакве шансе немате. У Титово време било Србима забрањено да славе верске празнике, бар то је свима познато из искуства. Није тачно - одговориће вам - Ево, на пример ја, увек сам славио Славу, иако сам комуниста. Тешко да јесте, или је славио код бабе у хедонистичком делу обичаја. Не можете да докажете да није. И да јесте, није то питање, већ што је другима, оној преживелој и непротераној мањини, забрањивао да славе. Прогонио их због Славе. Јео им живот. Нису људи џаба стављали поњаве на прозоре да се споља не би видело да на столу гори свећа. Ако поменете те поњаве на прозорима које су биле опште место, оптужиће вас да сте луди лажов и да нико то није радио. Нити је ко шпијунирао. Нађите данас титоносталгичара који ће рећи "Мој тата је био доушник УДБА, па смо зато имали привилегије"?! Не дај Боже да питате "Да ли ти је отац/деда убијао комшије? Да ли је убијао српску децу? Да ли је пљачкао?". Ма какви, све моралне громаде и бивољи тестиси.

Тако, о било ком питању. Изградили су читаву културу србомрзачке лажологије. Они колективно лажу, и, што гради посебан имиџ српске дистопије, сладострасно лажу.

Да није тако, бивало би Срба више, а не све мање.

Што је горе и изазива депресију, имају невероватну способност трајања. Неће више да помру. Али, за недајбоже, запатили су наследнике. Где ја стадох, ти продужи. Не дај Србима Србију! Ако то дозволиш, рђом капо док ти је кољена!

Ту су они, сваки дан вас облећу. Само, толико сте навикли на њих, да мислите да су нормални. Колико пута сте чули "Боме, док је Стари био жив, знало се!" Или: "Док је Стари био жив, могло се!" Нит' се шта знало, нити се могло, а и што се могло, могло се на рачун "народних непријатеља", те сопствене деце и унука.

***

Напоменућемо данас једну секту од таквих, која није толико институционално прононсирана, али је њихово виђење света запаћено у народу. Та секта нема неку организацију, нити нарочито теже за тако нечим, али има много истомишљеника, што је довољно зло.
Рецимо да је један "светионик" таквих је комуњара Милан Миленковић са сарадницима, окупљеним око Јутјуб канала "Гнев Србије" (sic!). Сарадници се одазивају на јавке БРМ, ДРП, ДРТ, етц. Бар половини народа је "питко" то што ММ подваљује. Пола што прича је тачно, она друга половина су пресне лажи које покрива првом половином. У целини, одвратно.

Критикује он власт, али се увек врати на Карађорђевиће и напљује их својим шлајмарама као извориште данашњег зла, величајући Обреновиће. У том напљувавању, доказује да је Краљ Петар био у политичкој позадини масакра 123 Обреновића и њихових присталица у Мајском преврату. А можда и више. Грозан злочин! Страшно! И то врти из емисије у емисију, непрестано, иста мисаона садржина, исте досадне фразе.

Нећемо много улазити у ту причу, већ ћемо цитирати самог Милана Миленковића:

"...Иако то нигде у законима и уставима не пише, победник има право на свој бес и своју освету. Иако, дакле, нигде не пише да победник може да врши, рецимо, масовна силовања, то се дешавало у Немачкој 1945-те и то, како нови документи показују, једнако и од Руса и Американаца. Још су стари Римљани говорили: Вае вицтис – тешко побеђенима.[2] Лично не знам коме данас може да се изјави приговор на партизанско дивљање после рата. Историји? Богу? Правди? У реду, црвени су убили 50 000? 100 000? И? Шта ћемо сад? Да их дигнемо из гроба? Да судимо покојном Јови Kапичићу, покојном Ранковићу, покојном Титу? Не видим сврху приплакивања и патриотског понављања хиљадама пута поновљених фраза.[3] На ономе што је прошло се не може интервенисати, а данас ионако не прети нека комунистичка опасност, да би се овим вечитим обртањем једне исте мисаоне садржине, једних и истих досадних фраза, она предупредила."

Замислите да су Србијанци ишли по Босни и Лици 1918. и гузили по праву "беса и освете", као што су одонуд радили 1914. без беса и освете?

Кад саберемо ментални обујам ММ, једино можемо доћи до закључка да је већи злочин убити сто људи него сто хиљада људи! Да! И, нека нико не релативизује размере комунистичког злочина и умоболност лунатика који такав геноцид над сопственим народом бране глупавим идеологијама.

Такав теолог Титоизма не сме у Срба заслужити ништа друго до "пасивне еутаназије", у нас познате као Лапот, батом по погачи на глави. Збогом, поздрави Тита.

Којем Титовом пиониру објаснити да је оних сто несрећних људи ликвидирано да би се Србија отргла из канџи Аустроугарске, а да је сто хиљада побијено да би се Србија вратила под канџу Беча?
ММ "објашњава" да је ова власт "ДОС-овска" "у ствари", мада је сачињена од самих комуњара. По њему, ми имамо, пазите!, православни капитализам!!! Не зезам се, човек то причао у микрофон и не стиди се. Као доказ, наводи српске капиталисте Мишковића, Костића итд... Могло би се додати јако дуги низ новокомпонованих тајкуна. Али, ни један није Србин, већ су сви одреда комуњаре. И то комуњаре којима су се тате и маме етаблирале за време Тита, па су ови само наставили бизнис. Ево, све те битанге из грмена ММ, прозивам да наведу једног тајкуна да није потекао из Титовог аустрофашизма?!

Још један пример како ММ ситно лаже:

"Уместо да усташким официрима, после рата, да чин више и прими их у партизане, као што је краљ Александар урадио са аустро-угарским официрима, Тито их је пострељао само у Блајбургу око 30 000, што мора да роди извесну сумњу у његову велику љубав према Хрватима. Можемо да претпоставимо да то нису једине усташе које су стрељане. Осим тога, домобрани су добили исте казне као четници – по пет година робије."

Тито је 2.500 усташких официра произвео у партизанске официре и дао им чин више. Са читавим њиховим паметним легијама и ЅЅ дивизијама. Не мислите ваљда да је штедео оне који нису били довољно паметни да му се на време придруже?

Краљ Александар је примио у своју војску 1650 официра Аустроугарске и Црне Горе. Од тога су 2/3 били Срби. Број кандидата је био преко 5000, али је извршена каква-таква селекција. Србија није имала морнарицу. Па шта да се ради него да се за команданта постави адмирал Прица? Или, за авијатику, генерал Узелац?

За разлику од домобрана, 20.000 српских дечака је на Миљевини побијено само зато што су били ненаоружани регрути. Али, пошто о томе сви ћуте, није се ни десило?

Непремостива је то разлика.

Оно што ММ никако не опрашта је неписменост. Ко пише ћирилицом и каже да је Србин, иде под мач Бато. Нема везе што по дифолту у нас неписмени користе латиницу, поготову ћелаву латиницу, а да то што неко користи ћирилицу и изјашњава се да је Србин, може бити свашта, па и до тога да је у питању удбашки "бот", старовременски "тролер". Како год, ММ раскринкава "неписмене ћириличаре".

Успут ће објаснити да: Онај ко има мало мозга, мало тестиса и мало поштења, морао би да своје бављење политиком започне са овим принципима и да их свуда истиче:

1. Својина се мора вратити народу;
2. Мора се укинути капитал-однос у друштву;

Наравно, својина се мора вратити власницима. Нема друго. Или ћеш имовину поново дати у руке лупежа, пошто ће такви прегазити народ, као што су већ учинили.

Ако укинеш капитал-однос, можеш успоставити фашизам, са Вучићем на челу. То сада имамо.

Ко није блесав, разумеће у чију тикву ММ дува.

***

Ну, ту се јавља мали од кужине, на јавку ДРТ, извесни магистар (по сведочењу ММ) Драган Томић. Човек, кад се јавља у емисију јал је изашао из перја, јал се из изласка спрема за перје. Рецимо, полу-свестан.

Можете ли замислити магистра (не знамо чега, нити је релевантно) који не разликује Карађорђа од Ђорђа Карађорђевића?

Не би било тако убитачно да човек нема претензије да коначно разбистри историју уз подршку гуруа ММ. Написао Драган Томић: Морфологија Kожне Јаше, „Српски Патолошки Политички систем“.

Прво питање је зашто Милан Миленковић на овом еклатантном примеру неписменог магистра, није развио тезу о неписменим Београџанима леве оријентације са фетишом кожне јаше?

Чини ми се да је ДРТ могао добити звање магистра само аболицијом, али то више није средишње питање. Драган Томић је показао како се било шта може доказати било чиме и још да остане за наставак.

Спојио је атентате на Карађорђа, Зорана Ђинђића, Ивана Стамболића, Милана Обреновића све у исти џак, и закључио да су их убили људи у "кожним јашама", па је отуда извео некакве закључке за које гарантујем да не би знао на изуст да их понови кад се пробуди, не да их рационално образложи. Ама, ниђе везе једно са другим. Не вреди се бактати са будалом око тога.

Питање је, а како уклапате убиство Краља Александра у те ваше тезе које ће заменити Фојербаха? Чије су ту многобројне кожне јаше?

Међутим, ни то није најтеже питање за вас, мада ни на њега нисте кадри одговорити. Како се десило да Драган Томић, ма колико помућене свести, заборави да у контекст убаци најмасовније политичке убице у кожним јашама - комунисте? Они су побили више људи него Срби у току целокупне своје историје. И у поменутим атентатима, два су дела комуниста.

У нас су комунисти = аустрофашисти. Развијати тезе о Србима на туђим неделима је болест.

А шта је поента? Плачу "људи" за кожним јашама. Фали им то.

---

ПРВО ЈЕ ДОШЛА ШЕСТА ЛИЧКА, ПОРАЗ ЈЕ ДОШАО ПОСЛЕ

Припадници Шесте личке - изрођени српски издајници

Ових дана води се дебата повишеног тонуса око суштински мање важног питања - да ли је војска Србије капитулирала пред НАТО-силом пре двадесет година, или није.

Наравно, ВС није капитулирала јер нити је положила оружје, нити је истакла белу заставу. Повукла се са Косова и Метохије са очуваном техником и уз релативно мало жртава.

Уз пуно горчине, па и стида, могли су српски војници, међутим, на том путу повлачења певати стих познате песме... "Одлазимо да се не вратимо!".

Војска није капитулирала, али је Милошевић предао Косово и Метохију окупаторима који се од нациста разликују само по томе што су Хитлерови и Мусолинијеви официри били господа, ови сада су костимирани гелиптери.

Исход се унапред знао. Потписнику ових редова је прећено затвором јер се "изјашњава у корист агресора и шири дефетизам". Мој дефетизам се састојао у томе што сам тврдио да Милошевић чека да погине 5000 људи па да се преда а да сачува власт у ономе што остане од Србије, уз образложење да је урадио "све што се могло".

Други део мог "изјашњавања у корист агресора" се састојао у томе да Милошевић и не помишља да се туче са НАТО, јер би у супротном објавио општу мобилизацију (за коју сам се ја залагао), и читаво друштво припремио за општи рат. Е, у овом делу сам био "демагог" и "лажни патриот" за србо-комунисте. Нарочито од момента када је први пут нестало струје.

У општем објашњавању "шта је било", могли сте наићи и на безвредан текст у коме се каже "Када је Мика-Пера објаснио шта је било, гледаоци су остали без текста!". Елем, Мика-Пера је објаснио да се Београд снабдева струјом из четири трафо-станице, од којих је агресор три одмах уништио, а поред четврте бацио бомбу за опомену. Да је нестало струје, нестало би и воде! И, гледаоци занемеше! Ајде? Нисте знали годину дана раније шта ће се догодити? Што се нисте спремили? У Стаљинграду радило централно грејање? Ама, ови у Београду ни климе нису искључивали.

Испоставило се да сам Милошевића на један начин преценио, а на други начин потценио. Наиме, није требало да страда поменути број људи како сам ја ценио да би раздрешио учкур на гаћама, а са друге стране није се ограничио на тврдњу о чињењу свега могућег, већ је објавио "Победу над НАТО!".

Ја ћу и даље остати на становишту да ни по коју цену не потписујемо никакве труле "споразуме", који вреде мање од споразума Чембрлена са Хитлером, већ да се боримо како Бог заповеда. У крајњој линији, оно што ти на мач отму, имаш право да мачем вратиш.

Млађи људи, или они са селективни памћењем, не знају или неће да се сећају како су, рецимо Радикали, пекли прасад и славили "победу над НАТО". Цере ти се у лице, ликујући. Крећеш се наизглед међу лудацима. Како си победио ако твоја војска напусти брањену просторију а заузме је "поражена страна", па твој народ и твоје светиње постану предмет дивљачког иживљавања, уништавања и пљачке?

Нису такви славили "победу над НАТО" већ опстанак на власти без личних губитака. За Косово, људе и светиње их није брига, као што их није било брига ни за све раније поразе.

Најчешће, исти они који манијакално доказују да је Преврат 1903. "пропаст за Србе" и да је Краљевина Југославија капитулирала априла 1941., мада није капитулирала, и тако најсрамније омаловажавају сопствени народ, паралелно доказују да Косово и Метохија нису издани од титоистичке олигархије 1999.

"Пораз је дошао после!" скоро урла Небојша Малић, доказујући да је губитак Космета последица "пост-петооктобарске демократије", а не Милошевићеве хроничне политике "пљачкај и предај се"!

Наравно, комунистичка каста која је се прошвиндловала после слома Милошевићевог издајничког фабијанског режима је наставила путем клијентелистичког џорања државним суверенитетом за профит. Али, у такве Коштуницу никако није могуће стрпати, сем уз највећу дозу безобразлука. Да је Коштуница водио исту политику као што је сада води Милошевићев и Шешељев изданак Вучић, могу да тврде само идиоти.

***

Сви наши аналитичари одбијају да доведу у везу узрок и последицу. Није до ситуације на Косову и Метохији дошло дејством великих сила последњих деценија. Не, узрок оваквог стања су Личани. Не чак ни комунисти, којих је свакако било и у Србији, не ни Црногорци-зеленаши који су се на крају врло испрсили јер су одувек били руља разметљивих овцокрадица, није ни Тито. Не, узрок српске пропасти су они које обухватамо парадигмом "Шеста личка".

Да се разумемо, постоје дубоке разлике између Србијанаца и Пречана са запада српских земаља. Ови други су се сасвим одродили (Жумберак у Хрватској и Бела Крајина у Словенији), или, они у простору Кордун-Босна-Банија-Лика, су остали номинално Срби, мада би боље било да нису, какви су Срби. Већим делом, не у целини. Национална ерозија у њих је превелика и разорна.

Навешћемо једну разлику. Србијанци никада нису ратовали против Руса. Крајишници су ратовали против Руса четири пута. Први пут су ишли на Русију под Наполеоном. Други пут 1914. као аустроугарски војаци. Трећи пут 1917. тако што су већином дезертирали из Југословенске дивизије, и радије на страни бољшевика гинули против Руса него да ослобађају своја села и своје породице. Коначно, 1941. у саставу војске НДХ било је много Срба на источном фронту.

Без Крајишника, целокупни партизански покрет би био безвредан.

Они који пишу "ОВО ХРВАТИ НЕ ЖЕЛЕ ДА ПРИЗНАЈУЉ: Хрватску су чували и сачували Срби крајишници и Срби партизани!", у ствари не разумеју шта су написали.

Није питање да ли Хрвати желе да признају, већ да ли Крајишници хоће то да признају?!

Ја нисам чуо ни једног Личана да је јавно рекао "Ми смо чували и спасили Хрватску!". А јесу. На чију штету? Па на своју, али они тако не доживљавају, јер што су се добро удомили у Србији, али су остали Личани који воле Хрватску.

Каква је то "народна војска" која на Загреб из Лике и са Кордуна иде преко Санџака (Рашке), Шумадије, Београда и Срема, уместо да само прегаца један поток, и заврши и онако готов посао? Биће да су они Србију доживљавали као непријатеља, а не НДХ, без обзира на Јасеновац.

Болесно, али је истина.

Отуда, никада комунисти и Тито не би могли спровести своју дугорочну политику отцепљења КиМ од Србије, без Крајишника. Никада!

Данас је тема војска, па да видимо шта је било са "четвртом војном силом у свету".

***

Некадашња Југославенска народна армија, настала 22. просинца 1941. године, а “нестала” тј. трансформирана у Војску Југославије 20. свибња 1992. године, имала је 1224 генерала и адмирала. Први генералски чин додијељен је 1. свибња 1943. године (чин генерал лајтнанта добио је Црногорац Саво Оровић, некадашњи генералштабни пуковник Војске Kраљевине Југославије), а посљедњи генералски чин (генерал-мајора) додијељен је 24. травња 1992. године Србину Душану Kасуму.

Први Хрват који је добио генералски чин (1. свибња 1943. - чин генерал-мајора) био је бивши домобрански пуковник Јосип Шкорпик (био је дјелатни часник Аустро-Угарске војске и Војске Kраљевине Југославије, а у НДХ заповједник 13. пјешачке пуковније). Умировљен је у липњу 1942., а у студеноме исте године прелази партизанима и обавља дужност начелника штаба Четврте оперативне зоне. Посљедњи Хрват који је промакнут у чин генерал-мајора ЈНА био је Анте Kаранушић (22. просинца 1991.).

Генерал ЈНА с најдуљим радним стажом проведеним у чину генерала био је Хрват, генерал армије Иван Рукавина, с укупно 12.297 дана (од 1. свибња 1943. до 2. српња 1977., или више од 34 године). То је само једна од бројних занимљивости везаних уз Хрвате - генерале ЈНА.

Хрвати су готово три десетљећа, све до смрти Јосипа Броза Тита, Хрвата с маршалским еполетама, обнашали значајне заповједне функције у командама, јединицама и установама ЈНА. Били су годинама заповједници ратног зракопловства, ратне морнарице, разних родова и служби ЈНА. Такођер, од шест генерала и адмирала који су достигли највиши генералски ранг – чин генерала армије, била су три Хрвата: Иван Гошњак, Иван Рукавина и Kоста Нађ. Остала три односе се на Србе: Николу Љубичића, Бранка Мамулу и Вељка Kадијевића, од којих су посљедња двојица рођена у Хрватској.

Стабилно стање

Наиме, читаво послијератно раздобље, од 1945. до 1980. године, у суштини је било раздобље у којем су бројчано и држањем кључних позиција у заповједној хијерархији, доминирали Црногорци те Срби “пречани” (рођени на Kордуну, Банији и Лици те у Босанској крајини). Они су практично били надзаступљени кроз цијелу кадровску пирамиду ЈНА, тако да се слободно може констатирати да је ЈНА била дубински, у читавој својој кадровској структури, изразито српско-црногорски попуњена. Међутим, не може се тврдити да је она у том раздобљу била великосрпски оријентирана. Неких већих кадровских афера није било, осим афере коју је покренуо српски генерал Милојевић, о чему ће бити више ријечи у наставку текста. Дакле, једно такво релативно “стабилно” стање одржало се и за мандата првог колективног Предсједништва СФРЈ.

У чему се састојао “гријех” генерала Милојевића ? Kонкретно, од средине 1943. године, када су подијељени први генералски чинови, па све до средине 1965. године, када је иступио генерал Милојевић (дакле, 22 године), број генерала Срба рођених у Србији био је знатно мањи од националне заступљености становништва Србије у становништву СФРЈ. Истовремено, свих тих година, у г/а кору ЈНА укупан број генерала српске националности био је знатно већи у односу на заступљеност становништва српске националности у укупном броју становника СФРЈ. Kонкретно, од 77 ратних генерала (свибањ 1943. - свибањ 1945.) било је 27 генерала Срба (или 35%). Међутим, само девет од 27 генерала Срба рођено је у ужој Србији, а осталих 18 рођено је претежно у Хрватској те у Босанској крајини. Ти омјери између Срба из Србије и Срба “пречана” остали су присутни дуље од три десетљећа. Примјерице, 1970. године, с територија уже Србије долазило је само 10,8 %генерала, или око 70% мање него с територија Црне Горе, а готово три пута (300%) мање него с територија Хрватске.

Kада се проматра цјелокупно раздобље додјеле г/а чинова у ЈНА од 1943. до 1992. године, од укупно 1224 г/а ЈНА, Срба је било мало мање од 600, али је на територију уже Србије рођено само њих око 200. Дакле, готово 400 г/а српског подријетла односи се на Србе “пречане”. У Хрватској је рођено далеко највише г/а ЈНА, њих готово 350, или готово двоструко више него на територију уже Србије. Од око 350 г/а рођених на територију Хрватске на Србе односи се њих готово 50%. Kада се томе придодају крајишки Срби из БиХ, тада бројка Срба “пречана” постаје доиста импресивна.

Kривња генерала Милојевића била је у томе што је јавно проговорио о “подцјењивању и потискивању српских кадрова” из уже Србије од Персоналне службе ЈНА. Генерал Милојевић одмах је смијењен с дужности команданта 1. армијске области, а након што се жалио, 17. просинца 1965. одржан је састанак Опуномоћства ЦK СKЈ за Организацију СK у ЈНА, које је потврдило претходно донесену “пресуду” о смјени генерала Милојевића. Челник наведеног Опуномоћства, генерал армије Иван Гошњак, том је приликом изјавио:

“Милојевићеви критеријуми персоналне службе значили би враћање на оно што је било у старој Југославији; то управо значи политику Пере Живковића и краља Александра; то управо значи неравноправност националности Југославије”.

Гошњак је врло добро знао што говори. Kао ратни заповједник Главног штаба НОВ-а и ПОЈ-а на територију Хрватске, знао је сљедеће три повијесне чињенице:

прво, док је он заповиједао корпусима НОВ-а и ПОЈ-а на територију Хрватске, у Србији нису постојале нити партизанске бригаде. Дакле, темељем заслуга из НОР-а предност у промицању у генералске чинове имали су кадрови из Хрватске, БиХ и Црне Горе, а не кадрови из уже Србије, гдје прави устанак за ослобођење земље почиње тек 1944. године. Тек тада се формирају прве дивизије НОВ и ПОЈ које носе српске називе и бројеве “21., 22., 23., 24., и 25. српска дивизија”;

друго, повијесна је чињеница да је национална структура официрског и генералског кадра у Kраљевини Југославији била изразито просрпска те да су превладавали кадрови поријеклом из уже Србије. Након 1945. Срба није мањкало у највишем заповједном врху ЈА/ЈНА (начелни распон кретао се од 40 до 60%), али више нису били у великој већини Срби из уже Србије, него у овисности од “повијесних” заслуга у НОР-у, то су били првенствено Срби изван Србије, односно Срби “пречани”, те треће, Срби “пречани” - Kрајишници, а темељем повијесног, прије свега партизанског искуства, изражавали су резерву спрам војничких врлина и заслуга Срба из уже Србије, као и према њиховом патриотском - југославенском опређељењу.

Изравну потврду ових теза/повијесних чињеница изрекао је умировљени адмирал флоте Бранко Мамула (један од 33 генерала који су “пресудили” генералу Милојевићу) у интервјуу који је у травњу 2010. дао новинару Слободне Далмације Денису Kрнићу. На новинарско питање... како оцјењује утјецај бројних генерала ЈНА, Срба поријеклом из Хрватске, Kордунаша, Личана и Банијаца, као најјаче скупине у генералском кору ЈНА, на вођење послијератне кадровске политике у ЈНА... адмирал флоте Мамула је одговорио:

“То је резултат оружане борбе из Другог свјетског рата и одрастања људи кроз борбу. Срби у Хрватској били су кључни дио те борбе, не занемарујући да је политичко водство партизанске борбе било углавном састављено од Хрвата. Срби су дали подршку том руководству и помогли му да води борбу против фашиста. (...) С друге стране, Срби из Србије су све до 1944. били изван ослободилачке борбе”.

Најважније из цијеле приче о “случају генерала Милојевића” је чињеница да су Србе из уже Србије, а претенденте на највиша заповједна мјеста у ЈНА, “дисциплинирали” Срби “пречани” - Kрајишници, а не Хрвати или Словенци.

После Титове смрти ствари се понешто мењају, али је политичка тријажа остала идеолишки скоро непромењена.

Садашњи српски генерали су били ‘ситна боранија’ и никад не би добили тај чин да нису показали како слијепо извршавају великосрпску политику.”

Потом је своје тврдње поткријепио на примјеру генерала Милана Гвере: “На мјестима оних који су одбачени дошли су нови, најчешће старјешине просјечних и исподпросјечних способности, ниске културе и лошег морала. Од нових старјешина, готово да никога не познајем лично, осим генерала Гвере. Док је ЈНА била вишенационална, он никада није могао проћи на листи за генерале, јер је у његовом досјеу стајало да потиче из четничке породице. Многи од новопечених генерала и високих официра то никада не би били, али су у току ове агресије злодјелима ‘заслужили’ своје унапређење.”

Дакле, генерал Лукежић је врло отворено разобличио провођење великосрпске политике у кадровирању ЈНА, али је изнио и један врло занимљив детаљ: рехабилитацију четништва и продор на највише заповједне дужности потомака некадашњих припадника четничког покрета. Генерал Гверо, по сјећању његових колега из Генералштаба, био је први генерал ЈНА који је скинуо звијезду петокраку и ставио на официрску “шапку” - кокарду.

***

Толике заклетве у братство-јединство, а кад се ствари разгрну видите колико су се комунисти бојали четника, Србијанаца посебно.

ЈНА је била аустроугарска војска. Тако је конципирана и она је свој задатак извршила, ма шта сада очајни пензионисани генерали трабуњали у јадном покушавању да се прикажу као војници а не као безвредни партијски абоненти. Повлачење са Космета је природно стање за ЈНА, не за Српску војску.

Српским официрима се не би мајци извукли испод сабљи ни Слобо, Мира, Шешељ, а ни Вучић.

Да смо имали Перу Живковића, не би "Змајчеки" глумили командосе. Довољно би било два пука да им објасне неке ствари, и врате их јодловању. Тако до Космета. Ма не би ни стигло до "ситуације". Где бре личка и крајишка аустрофилна гологозија да води војску!

Зато се сада спречава да Србија има војску. Имамо "Жандармерију", односно Вучићеву преторијанску гарду, за остало веле "нема услова". Критеријуме за напредовање официра у ВС одређују официри НАТО у канцеларијама нечега што се још увек зове "Министарство одбране".

Да би се изградила војска, која је први услов да се Косово и Метохија поново ослободе, потребне су генерације. Мало је један пензионисани генерал.