[Милослав Самарџић]

@ Милослав Самарџић

Читајући Ваш текст са претходне стране не могу да се отмем утиску да је Врховна команда опет на неки начин заказала. 5-ог децембра је издата команда за прикупљање снага за напад на партизане у Бихаћу, а 26-ог јануара дефинитивно је постало јасно да од доласка Црногораца нема ништа. То је један огроман временски период, који у једном грађанском рату значи много.

Такође, показало се се ово коришћење Италијана није било баш позитивно, јер су на тај начин неке једнице практично дошле у зависност од истих. Такође, ова конфузија око командног кадра је крајње необична. Морало је да се реагује много енергичније и оштрије у таквим околностима, али мислим да су ту дошле до изражаја црте благог карактера ђенерала Михаиловића који је покушао читаву ствар да реши компромисом, а да притоме никога не изгуби. Те црте примећујем и овде, али и у оним преписакама са Ђуришићем у марту-априлу 1944. године. Стичем утисак да је Дражи у неким периодима, када је ситуација захтевала непопуларне и крајње радикалне потезе, недостајало храбрости да исте повуче.

Не бих рекао. Дража се није устручавао стрењања чак и свог старог школског и ратног друга пуковника Јеврема Симића, када се уверио да ради за Гестапо.
Али, кога овде да стреља? Шта би се променило?