[ПРОСВЕТАР]

.
ЈА

Ја никада не дам да ме к'о пса воде
О челичном ланцу гробари слободе!
На ноге сам стао испод њеног стега,
Слобода је за ме - алфа и омега!

Ја не дам човеку да ми љубав стекне
У часу кад оба живимо у срећи,
Који ће се мене пред страхом одрећи
Трипут…док први пет'о кукурекне!

Ја имам свој Олтар на дну вреле Душе,
Што га никад буре не могу да сруше.
Ту стоје две капи материног млека,
И кап свете крви Распетог Човека.

Ту мирише тамјан, што гори на жару,
И ту, у час онај кад певам и плачем,
Мој Херувим слеће са пламеним мачем,
И никоме не да да приђе Олтару.

Милан Петровић, 1947.

Само добри познаваоци србске књижевности у емиграцији чули су за Милана М. Петровића који од 1938-е године, кад је у Београду штампао збирку “Зубља родољубља” у Oтаџбини није објавио готово ништа а за Отаџбину је изгорео.

Види се то из његових песама писаних у логору и у изгнанству. Отаџбина је за њега била велика и свестрана – састављена и од историје и од географије, али много више од љубави и осећања пулса земље и музике језика.

Отаџбина песнику јесте сопствена Вера и култура, каогод родна кућа, Мајка и Породица.

Милан М. Петровић родио се 1-ог јануара 1902-е године у Влакчи подно Рудника код Крагујевца. Други светски рат однео га је у немачко заробљеништво, али је песник и у логорским жицама певао и славио свој језик и своје национално име, сећао се Божића и сјаја Србске Вере и Традиције, замишљао небо над земљом у којој се слави Свети Сава, крсти са Три Прста и пева о Боју на Косову.

Тамо, крај самог логора, у Оснабрику, 1946-е године, објављује песничку књигу “ Из ропства у изгнанство” – издавач “Родољуб”, предговор Миодрага Стајића.

“Одбивши да се врати у комунизмом поробљену Отаџбину, Петровић је изабрао избеглиштво. Емигрирао је у Сједињене Америчке Државе и настанио се у Чикагу, Илиној, где је радио као обичан фабрички радник...”

Тако је записано уз репринт издања збирке “ Из ропства у изгнанство”.У тим песмама се види како је песник био осетљив и рањив ратних година 1941-1945. У односу на оне ране стихове, из “ Зубље родољубља”, Петровић уз рат и у логору сазрева. Искуство и сазнање, горчина и ужаси-мењају интонацију славе и победе из Зубље - у смеру елегије и носталгије у туђини.

После Другог светског рата, око своје педесете године живота, Петровић објављује “ Песме изгнаника “ штампане чак у Мелбурну, у Аустралији, 1956 године – издање библиотеке “ Српска мисао”.Непосредно пред песникову смрт, изашла је и четврта збирка Петровићевих песама под насловом “ Скамењене сузе”, у Трсту, 1962 године. Једна од последњих, из 1961. године, има наслов “ Моја вера”.

Умро је 13.04 1963-е године, на Велику Суботу, и сахрањен у Либертвилу поред Светог Владике Николаја и Јована Дучића који су касније пренешени у Отаџбину.

Земни остаци србског песника Милана још су у туђини док родно село песниково Влакча слави једног другог Петровића.

A ко је тебе прогонио у Југославији? Ђе си ти био то хапшен, пребијан, притваран, прађен од стране удбе, озне...Наведи једну акцију против комунистичког режима у Југославији...

Јеремија је пример праве борбе против комунистичког режима70-их година, човека хапсили, тукли, крио се по шумама, гонили га као пса



А шта си ти јадо радио против комунста...

Ма пушти сад то увлачење Јеремији, не бој се, не да те банује, само се шалио!

А ми. што се нас тиче, ми бејасмо кадри СТИЋИ И УТЕЋИ И НА СТРАШНОМ МЈЕСТУ (Ради се о СФР Шугославији), ПОСТОЈАТИ!

Иначе пошто теби и Убици Форума (за он који је, са'ће се јави, све убице се враћају на место злочина), стално глава бучи око привременог боравка грешног нам тијела у Канади, еве шта вели о истој крезуби и напорни суботар Мирољуб Петровић, па ка'е: