23-07-2019, 05:25 PM
ЗАСЕДАЊЕ ПЛЕНУМА ЦНК-а У МИЛИЋЕВЦИМА – ПРЕЛАЗ РУСКЕ ВОЈСКЕ ПРЕКО ДУНАВА И СМРТ МИХ. КУЈУНЏИЋА
Са Јеремића Орница кренух са д-ром Ђуром Ђуровићем и Ацом Аксентијевићем пут Милићеваца, где ће се држати треће заседање Централног националног комитета. Мислим да је био 5. септембар. Још пред нас полазак стигоше из Београда проф. универзитета д-р Драг. Страњаковић и управник Савеза набављачких задруга Трајковић, оба чланови ранијег ЦНК, а сад воћства Равногорског покрета. У часу кад смо излазили из дворишта приспеше и пет-шест неких виших официра. Сви на добрим коњима и сви добро - мирнодопски изгледаху. Ни једног не познадох. По томе што ни кога не познадох и по њихову добром изгледу закључих да нису наши - равногорци. Међу њима беше и један много стар, и по униформи и по држању приметих да је Рус. Зачудих се шта ће и тај ту.
Не сећам се да ли у Милићевцима затекосмо Михајла Кујунџића или он дође одмах иза нас. Рекоше нам да је довезен на воловским колима. С њиме беше госпођа му, зет, апотекар и секретар. Сместише се у учитељичин стан у школи где ће комитет да заседа.
Кујунџић отвори заседање. Био је већ упола мртав, прибираше још последњу снагу. На заседање дођоше не мало сви чланови који се беху расули – отишли кућама да се припреме и да сад остану на терену. На то заседање дођоше и нови чланови: д-р Божидар Попадић као представник задругарства и Стева Станковић, заменик д-р Н. Копше као други представник радикалне странке.
На дневном је реду било неколико ствари:
- предлог изврсног одбора ЦНК да се Централни национални комитет прошири тако да у њ уђе од сваке странке и групе још по шест представника, а сразмерно томе и од Равногорског покрета - са сугестијом да се као представници упуте људи из унутрашњости земље, да буду све области заступљене и да у Комитет уђе што висе сељака;
- Извештај изврсног одбора о конгресу свестеника православне цркве, о обавештењима из иностранства о политичкој ситуацији и нашем положају и о доласку америчке мисије;
- Извештај Ђуре Виловића о конгресу подземне штампе;
- Саопштење Аце Аксентијевића о поруци Драже Михајловића и сугестији пуковника Мек Даула;
- Питање Аце Павловића о ставу Комитета према НАРОП-у (народном радничком покрету) итд.
Мислим да већ првог дана заседања стиже вест да је руска војска стигла на Дунав.
У току другог дана заседања стиже курир Драже Михаиловића и донесе депешу којом командант односног подручја, мислим пуковник Пилетић јављаше да је руска војска код Кладова прешла Дунав.
Кујунџић, коме дадосмо депешу, прочита је и стави на сто. Д-р Ђуровић ми је касније причао да је Кујунџић том приликом њему добацио: Е, мој Ђуро, видиш ли ти ове, сви ће они побећи комунистима, само ћемо ја и ти остати.
Иако се то могло очекивати, ипак је та вест на нас све деловала као тежак удар. Некад су Руси на том истом Кладову прелазили Дунав и дочекивани и поздрављани као пријатељи и савезници, дочекивао их је с радошћу сав српски народ. А данас?
Првог и другог дана заседања, док не стиже поменута депеша били смо примили наве чланове у комитет, усвојили предлог за проширење Централног националног комитета, саслушани су били и примљени извештаји изврсног одбора.
На саопштење поруке Драже Михаиловића ја бејах дао изјаву - да смо захвални пуковнику Мек Даулу на његовој тежњи да нам помогне, али да сматрамо да за образовање владе у земљи није подесан час, па ако се указе потреба да би могли образовати национални одбор од неколико чланова који би могао вршити исте функције као и влада и ступити у везу са савезницима.
С овим се схватањем сагласише сви и преко тога питања се пређе без дискусије. Али како је Аца Аксентијевић од свих странака тражио по пет кандидата између којих би Дража и Комитет изабрали по једног, он је то затражио и од Михајла Кујунџића још док смо били у Рошцима. И Михајло Кујунџић, не знајући још ни да ли је други представник Демократске странке Брана Ивковић дошао из Београда и да ли ће доћи, беше дао Аксентијевићу лист са пет имена, међу којима је било и име његовога зета. То као да сад даде повода Брани Ивковићу да у пленуму иступи против Кујунџића.
Између Кујунџића и Ивковића дође до објашњавања. Ја у тај мах бејаху изашао у предсобље кад неко из сале у којој се одржавала седница пленума истрча тражећи лекара, јер је, вели, Кујунџић пао. Кад уђох у собу, Кујунџић већ беше мртав. Иза стола за којим је стајао беше пао наузнак. Неко ми рече, мислим Мустафа Мулалић, који је до њега седео, да су му последње реци биле: ,,Нека те, Брано, нека! Хвала ти!" После тих реци вели да је пао.
Иако је Михајло Кујунџић био тешки болесник то се само његовом снажном телесном саставу има приписати даје издржао оно кратко заседање на Субјелу и ово од непуна два дана, ипак долазак Руса у Србију би обележен његовом смрћу.
По сахрани Кујунџићевој пленум и не настави своје заседање. У изврсном одбору посвршавамо најпрече послове: одредисмо делегацију која ће отићи у сусрет руској војсци да је поздрави, и израдисмо неко овлашћење које садржаваше и модалитете сарадње. Као делегате одредисмо, заједно с Дражом, пуковника В. Пилетића, Анту (?) Антића, инж. Бору Раденковића и мислим, Николу Распоповића. Касније на путу сретоше ме у Коцељеви инж. Раденковић и Владимир Туцовић и донесоше набачено неколико ствари које би требало разрадити, стилизовати и унети у нова овлашћење у које би наместо Антића био унесен Владимир Туцовић. То беше порука наших из Београда. Остадох у Коцељеви те израдих нова овлаштење са седам или девет тачака које потписах и ударих печат комитета, а Туцовић и Раденковић осташе те сачекаше Дражу да и он потписе. Али ни та делегација не оде Русима у сусрет.
Затим дадосмо црногорским делегатима Душану Влаховићу и Стеву Јововићу - који беху дошли у штаб ВК, писана упутства за организацију власти и одобрисмо листу Обласног комитета за Црну Гору, учинивши извесне измене.
Неки чланови комитета одоше у Београд - инж. Бора Раденковић, д-р Александар Поповић, Брана Ивковић, Никола Распоповић, д-р Божидар Попадић и, мислим, инж. Глигорије Вукчевић, Александар Павловић оде у Горијевицу у болницу, где доктор Смиљанић беше пренео свој санаториј, а Љубиша Трифуновић оде у Гор. Милановац. Др Ђуро Ђуровић беше отишао у своје село.
Десетог септембра пре подне стиже наређење из ВК за покрет преко Брајића на Равну Гору. Тако треће заседање Централног националног комитета би на дуже време прекинуто, да се у Србији више и не настави. Па ипак се испунише речи пок. Михајла Кујунџића - Централни национални комитет остаде и истраја на своме путу до краја и даде велике жртве. Ми немамо, осим неколико народних песама из Косовског циклуса, никаквих сигурних података о томе шта је и како је српски народ осећао кад су, после Косовске битке, Турци продрли на Балканско полуострво, кад је у борби крста и полумесеца потоњи однео победу. Ми данас можемо само да замислимо како су се пред појавом фанатизованог Азијата, који су били носиоци једне нове вере, ношене на врховима мачева и на победничким барјацима, осећали побеђени хришћани. Каменила су се срца и ледила се крв.
Мислим да се српски народ ништа друкчије није осећао ни сад кад земљом прошла вест да су Руси прешли Дунав и да улазе у Србију. Јер, опет Азија и нова вера, опет, фанатизам и страствена мржња на све невернике, опет мач и крв ... све као и после Косова. Само, сад нису више звонила звона на Нотрдамској цркви у Паризу као некад, прижељкујући испред свега хришћанског запада победу српском - хришћанском оружју. Јер, сад Запад, повињавајући се својим часовитим интересима, беше на страни нових Азијата.
Лондонски радио, па и Њујорк и Бостон, натјецаху се у изразима симпатија и дивљења за те нове Азијате и њихову нову веру.
За српски народ беху затворена сва врата и сва срца великога Запада, иако је српски народ за њ тесно везао своју судбину.
ГОВОРИО ЈЕ КРАЉ!
Док смо били на повлачењу, у путу, пронесе се вест да је на Лондонском радију говорио краљ. И народ и војска увек су с радошћу слушали свога краља, јер краљ је у српском народу носилац народне вере и народних идеала, јер је он и његов дом чувар великих тековина српског народа, јер је он највиша залога сретније нам будућности. И народ и војска су нарочито сад кад се очекивало скори краљев повратак у отаџбину, с нестрпљењем очекивали његову реч - реч утехе и охрабрења, реч наде да је дошао крај његовим тешким страдањима. Јер, краљев повратак значио би и повратак мира и слободе.
Али овај пут Краљев говор никога не обрадова. Напротив, он све пренерази, он скамени сва срца, он следи крв у жилама и војсци и народу. Јер, Краљ Петар ИИ Карађорђевић позва војску - официре, подофицире и војнике да се сви ставе под команду Јосипа Броза - Тита, а то ће рећи под команду комунистичке партије, под команду својих најљућих непријатеља, с којима се српски народ већ три године бори на смрт и на живот. Наста збуњеност, наста на час утученост, али само на час. И народ и војска стегоше срца и прибраше и последње снаге да истрају на своме судбоносном путу. И као што обично бива у тешким приликама и у великим страдањима, народ тражи неку утеху, неко олакшање. Тражи и налази ако ни у чему другом, онда у самообмани. Тако и сад. Прошири се вест да то није био краљ који је говорио. Јер, тако не говори нас краљ, тако не говори један Карађорђевић, и Дража је био склон да ту вест подржи, макар и мимо своја уверења.
На жалост, то је био краљ, то је био његов глас.
Али да ли су то биле и његове речи, и његове мисли, да ли је то била његова воља?
Не! То је, истина, био Краљ, то је био и његов глас, али то нису биле Краљеве реци, то нису биле Краљеве мисли, то није била Краљева воља, то је била воља Винстона Черчила. Он је узео судбину Европе, па и судбину српског народа и Југославије у своје руке, па сад, ето, и судбину младога нам Краља. А ми, који смо поверовали у њега у почетку наше борбе, вероваћемо и до краја.
УБИЈТЕ ЧИЧУ ...
Били смо у покрету на путу према Слијепчевићима, у Посавини, кад нам јавише да станемо те се у једној куци окуписмо: Дража, пук. Мек Даул и оно нас чланова Централног националног комитета који не бесмо отишли на Умку. За нама стигоше и командант групе корпуса Драгослав Рачић и његов начелник Штаба Нешко Недић. Њих двојица нас известише да су комунисти ушли у Ваљево и одмах почели с убијањем људи. Убијено их је одмах првих дан, како рекоше, тридесет и седам. Пуковник Мек Даул затражи да му се прибави списак побијених, и они то обојица обећаше, али никад не испунише, јер их спречише пречи послови него да састављају спискове побијених Срба, Цији је број из дана у дан све висе растао. Ја одмах помислих да то није разлог зашто су нас зауставили, јер је ту вест Рачић могао и без нас саопштити било Дражи, било пук. Мек Даулу. Има ту, веровао сам, нешто друго. И доиста Рачић, након кратког заобилажења, обраћајући се на изглед свима, али стварно само пук. Мек Даулу, рече:
,,Ако је Чича (тако су команданти и војници, па и неки други звали Дражу) сметња и разлог што нас савезници неће да помогну, онда има да се уклони Чича."
На те речи Дража, који је седео на једном кревету, а пуковник Мек Даул на другом, док смо ми сви остали седели око стола, сасвим мимо, али гласом који ми је и сад и у срцу и у памети, примети: ,,Ако је Чича сметња, убијте Чичу!"
На те речи наста тајац - нико не рече ни речи. Мислим да су сви очекивали шта ћу ја реци, а ја сам сматрао да је најбоље да ништа не кажем. Мучну ситуацију која је иза тога настала, и која је потпуно одговарала ономе часу и приликама у којима су се налазили и земља и српски народ као да није ни требало реметити, утисак је остао јачи.
Ја нисам хтео ништа да кажем с других разлога: увек сам избегавао распре с војницима; сам не упуштајући се у њихова војничка питања, али исто тако не дозвољавајући да се они упуштају у политичка питања на којима сам ја радио. Но ово питање не беше ни само војничко ни само политичко, оно беше велико народно питање. А оно уз то беше постављено и у најтежи час и у најгрубљем облику и у пуном непознавању политичке ситуације, како у земљи тако и у иностранству.
Није био у питању само Дража Михаиловић као вођа Равногорског покрета, већ цео покрет и сав српски народ који је ушао у тај покрет и сва основна начела његовог народног живота; његова национална мисао; његов државни, друштвени, економски и културни живот и поредак, и монархички облик владавине са династијом која је из народа потекла и с народом везала своју судбину и с њиме је дели од 1804. па, ево, до 1944, и српска демократија у којој му је најбоље било омогућено да изрази свој слободарски дух. Свега тога, а не само Драже Михаиловића, ваљало се одрећи да би се удовољило жељи великога Стаљина, који је у српском народу, у његовом национализму, у његовом монархичком облику владавине, у династији Карађорђевића, у јединству српских земаља и у српској демократији гледао најтеже препреке његовим плановима на Балканском полуострву.
Сиромах Рачић све то као да није схватао. Он као да није ни помишљао ни на то какве би биле последице да се са чела Равногорског покрета у томе часу скине онај који је у тим најтежим временима био стао на цело и српски народ три и по године водио и предводио. Сувише би тешко било да то све у томе часу Рачићу објасним. С друге стране опет мислио сам: ако пук. Мек Даул, коме као да су ове речи и биле упућене, ствар схвата, онда је у ономе сто је Рачић рекао било и сувише много речено.
Командант групе корпуса, који је један од Дражи најоданијих официра, помишља, ето, чак и на то да се жртвује и сам вођа покрета, онај сто је спасао час војске, онај за којим је, остављен на беспућу, посао сав српски народ – не би ли се како год погодила никад јасно неизражена жеља Савезника и не би ли јој се удовољило, само да би се спасао српски народ од поновне и неминовне катастрофе пред којом је стајао.
И Дража је казао много, али висе Рачићу и нама него Мек Даулу.
Један нарочит разлог што нисам хтео да Рачићу одговорим. У јесен 1943. године дође Рачић на Пашину Раван, у азбуковачком срезу, и на једној конференцији са енглеском мисијом стаде да, пред Дражом и преда мном, моли бригадира Армстронга, сефа енглеске мисије, да му поручи који авион оружја и муниције, и толико је мољакао да му ја, знајући да му бригадир Армстронг неће поручити ни једног пушчаног метка, врло оштро и прекорно приметих: Да је ту његов министар ђенерал Михајловић и да он само он од њега и преко њега може нешто да моли, а да сам непосредно не сме ни на кога, па ни на Савезнике, да се обраћа. Не хтедох да вређам човека који је и онда кад је молио бригадира Армстронга за и оружје и муницију, као и сад кад је рекао ове тешке речи, говорио из најчистијих побуда у жељи да од српског народа отклони несрећу коју је већ видео, али јој није знао правог узрока.
Како нико осим Драже на Рачићеве реци ништа не рече, устадосмо сви и настависмо пут под једним тешким утиском, пуним бола, али и спознаје докле иде патриотизам наших бораца ...
Са Јеремића Орница кренух са д-ром Ђуром Ђуровићем и Ацом Аксентијевићем пут Милићеваца, где ће се држати треће заседање Централног националног комитета. Мислим да је био 5. септембар. Још пред нас полазак стигоше из Београда проф. универзитета д-р Драг. Страњаковић и управник Савеза набављачких задруга Трајковић, оба чланови ранијег ЦНК, а сад воћства Равногорског покрета. У часу кад смо излазили из дворишта приспеше и пет-шест неких виших официра. Сви на добрим коњима и сви добро - мирнодопски изгледаху. Ни једног не познадох. По томе што ни кога не познадох и по њихову добром изгледу закључих да нису наши - равногорци. Међу њима беше и један много стар, и по униформи и по држању приметих да је Рус. Зачудих се шта ће и тај ту.
Не сећам се да ли у Милићевцима затекосмо Михајла Кујунџића или он дође одмах иза нас. Рекоше нам да је довезен на воловским колима. С њиме беше госпођа му, зет, апотекар и секретар. Сместише се у учитељичин стан у школи где ће комитет да заседа.
Кујунџић отвори заседање. Био је већ упола мртав, прибираше још последњу снагу. На заседање дођоше не мало сви чланови који се беху расули – отишли кућама да се припреме и да сад остану на терену. На то заседање дођоше и нови чланови: д-р Божидар Попадић као представник задругарства и Стева Станковић, заменик д-р Н. Копше као други представник радикалне странке.
На дневном је реду било неколико ствари:
- предлог изврсног одбора ЦНК да се Централни национални комитет прошири тако да у њ уђе од сваке странке и групе још по шест представника, а сразмерно томе и од Равногорског покрета - са сугестијом да се као представници упуте људи из унутрашњости земље, да буду све области заступљене и да у Комитет уђе што висе сељака;
- Извештај изврсног одбора о конгресу свестеника православне цркве, о обавештењима из иностранства о политичкој ситуацији и нашем положају и о доласку америчке мисије;
- Извештај Ђуре Виловића о конгресу подземне штампе;
- Саопштење Аце Аксентијевића о поруци Драже Михајловића и сугестији пуковника Мек Даула;
- Питање Аце Павловића о ставу Комитета према НАРОП-у (народном радничком покрету) итд.
Мислим да већ првог дана заседања стиже вест да је руска војска стигла на Дунав.
У току другог дана заседања стиже курир Драже Михаиловића и донесе депешу којом командант односног подручја, мислим пуковник Пилетић јављаше да је руска војска код Кладова прешла Дунав.
Кујунџић, коме дадосмо депешу, прочита је и стави на сто. Д-р Ђуровић ми је касније причао да је Кујунџић том приликом њему добацио: Е, мој Ђуро, видиш ли ти ове, сви ће они побећи комунистима, само ћемо ја и ти остати.
Иако се то могло очекивати, ипак је та вест на нас све деловала као тежак удар. Некад су Руси на том истом Кладову прелазили Дунав и дочекивани и поздрављани као пријатељи и савезници, дочекивао их је с радошћу сав српски народ. А данас?
Првог и другог дана заседања, док не стиже поменута депеша били смо примили наве чланове у комитет, усвојили предлог за проширење Централног националног комитета, саслушани су били и примљени извештаји изврсног одбора.
На саопштење поруке Драже Михаиловића ја бејах дао изјаву - да смо захвални пуковнику Мек Даулу на његовој тежњи да нам помогне, али да сматрамо да за образовање владе у земљи није подесан час, па ако се указе потреба да би могли образовати национални одбор од неколико чланова који би могао вршити исте функције као и влада и ступити у везу са савезницима.
С овим се схватањем сагласише сви и преко тога питања се пређе без дискусије. Али како је Аца Аксентијевић од свих странака тражио по пет кандидата између којих би Дража и Комитет изабрали по једног, он је то затражио и од Михајла Кујунџића још док смо били у Рошцима. И Михајло Кујунџић, не знајући још ни да ли је други представник Демократске странке Брана Ивковић дошао из Београда и да ли ће доћи, беше дао Аксентијевићу лист са пет имена, међу којима је било и име његовога зета. То као да сад даде повода Брани Ивковићу да у пленуму иступи против Кујунџића.
Између Кујунџића и Ивковића дође до објашњавања. Ја у тај мах бејаху изашао у предсобље кад неко из сале у којој се одржавала седница пленума истрча тражећи лекара, јер је, вели, Кујунџић пао. Кад уђох у собу, Кујунџић већ беше мртав. Иза стола за којим је стајао беше пао наузнак. Неко ми рече, мислим Мустафа Мулалић, који је до њега седео, да су му последње реци биле: ,,Нека те, Брано, нека! Хвала ти!" После тих реци вели да је пао.
Иако је Михајло Кујунџић био тешки болесник то се само његовом снажном телесном саставу има приписати даје издржао оно кратко заседање на Субјелу и ово од непуна два дана, ипак долазак Руса у Србију би обележен његовом смрћу.
По сахрани Кујунџићевој пленум и не настави своје заседање. У изврсном одбору посвршавамо најпрече послове: одредисмо делегацију која ће отићи у сусрет руској војсци да је поздрави, и израдисмо неко овлашћење које садржаваше и модалитете сарадње. Као делегате одредисмо, заједно с Дражом, пуковника В. Пилетића, Анту (?) Антића, инж. Бору Раденковића и мислим, Николу Распоповића. Касније на путу сретоше ме у Коцељеви инж. Раденковић и Владимир Туцовић и донесоше набачено неколико ствари које би требало разрадити, стилизовати и унети у нова овлашћење у које би наместо Антића био унесен Владимир Туцовић. То беше порука наших из Београда. Остадох у Коцељеви те израдих нова овлаштење са седам или девет тачака које потписах и ударих печат комитета, а Туцовић и Раденковић осташе те сачекаше Дражу да и он потписе. Али ни та делегација не оде Русима у сусрет.
Затим дадосмо црногорским делегатима Душану Влаховићу и Стеву Јововићу - који беху дошли у штаб ВК, писана упутства за организацију власти и одобрисмо листу Обласног комитета за Црну Гору, учинивши извесне измене.
Неки чланови комитета одоше у Београд - инж. Бора Раденковић, д-р Александар Поповић, Брана Ивковић, Никола Распоповић, д-р Божидар Попадић и, мислим, инж. Глигорије Вукчевић, Александар Павловић оде у Горијевицу у болницу, где доктор Смиљанић беше пренео свој санаториј, а Љубиша Трифуновић оде у Гор. Милановац. Др Ђуро Ђуровић беше отишао у своје село.
Десетог септембра пре подне стиже наређење из ВК за покрет преко Брајића на Равну Гору. Тако треће заседање Централног националног комитета би на дуже време прекинуто, да се у Србији више и не настави. Па ипак се испунише речи пок. Михајла Кујунџића - Централни национални комитет остаде и истраја на своме путу до краја и даде велике жртве. Ми немамо, осим неколико народних песама из Косовског циклуса, никаквих сигурних података о томе шта је и како је српски народ осећао кад су, после Косовске битке, Турци продрли на Балканско полуострво, кад је у борби крста и полумесеца потоњи однео победу. Ми данас можемо само да замислимо како су се пред појавом фанатизованог Азијата, који су били носиоци једне нове вере, ношене на врховима мачева и на победничким барјацима, осећали побеђени хришћани. Каменила су се срца и ледила се крв.
Мислим да се српски народ ништа друкчије није осећао ни сад кад земљом прошла вест да су Руси прешли Дунав и да улазе у Србију. Јер, опет Азија и нова вера, опет, фанатизам и страствена мржња на све невернике, опет мач и крв ... све као и после Косова. Само, сад нису више звонила звона на Нотрдамској цркви у Паризу као некад, прижељкујући испред свега хришћанског запада победу српском - хришћанском оружју. Јер, сад Запад, повињавајући се својим часовитим интересима, беше на страни нових Азијата.
Лондонски радио, па и Њујорк и Бостон, натјецаху се у изразима симпатија и дивљења за те нове Азијате и њихову нову веру.
За српски народ беху затворена сва врата и сва срца великога Запада, иако је српски народ за њ тесно везао своју судбину.
ГОВОРИО ЈЕ КРАЉ!
Док смо били на повлачењу, у путу, пронесе се вест да је на Лондонском радију говорио краљ. И народ и војска увек су с радошћу слушали свога краља, јер краљ је у српском народу носилац народне вере и народних идеала, јер је он и његов дом чувар великих тековина српског народа, јер је он највиша залога сретније нам будућности. И народ и војска су нарочито сад кад се очекивало скори краљев повратак у отаџбину, с нестрпљењем очекивали његову реч - реч утехе и охрабрења, реч наде да је дошао крај његовим тешким страдањима. Јер, краљев повратак значио би и повратак мира и слободе.
Али овај пут Краљев говор никога не обрадова. Напротив, он све пренерази, он скамени сва срца, он следи крв у жилама и војсци и народу. Јер, Краљ Петар ИИ Карађорђевић позва војску - официре, подофицире и војнике да се сви ставе под команду Јосипа Броза - Тита, а то ће рећи под команду комунистичке партије, под команду својих најљућих непријатеља, с којима се српски народ већ три године бори на смрт и на живот. Наста збуњеност, наста на час утученост, али само на час. И народ и војска стегоше срца и прибраше и последње снаге да истрају на своме судбоносном путу. И као што обично бива у тешким приликама и у великим страдањима, народ тражи неку утеху, неко олакшање. Тражи и налази ако ни у чему другом, онда у самообмани. Тако и сад. Прошири се вест да то није био краљ који је говорио. Јер, тако не говори нас краљ, тако не говори један Карађорђевић, и Дража је био склон да ту вест подржи, макар и мимо своја уверења.
На жалост, то је био краљ, то је био његов глас.
Али да ли су то биле и његове речи, и његове мисли, да ли је то била његова воља?
Не! То је, истина, био Краљ, то је био и његов глас, али то нису биле Краљеве реци, то нису биле Краљеве мисли, то није била Краљева воља, то је била воља Винстона Черчила. Он је узео судбину Европе, па и судбину српског народа и Југославије у своје руке, па сад, ето, и судбину младога нам Краља. А ми, који смо поверовали у њега у почетку наше борбе, вероваћемо и до краја.
УБИЈТЕ ЧИЧУ ...
Били смо у покрету на путу према Слијепчевићима, у Посавини, кад нам јавише да станемо те се у једној куци окуписмо: Дража, пук. Мек Даул и оно нас чланова Централног националног комитета који не бесмо отишли на Умку. За нама стигоше и командант групе корпуса Драгослав Рачић и његов начелник Штаба Нешко Недић. Њих двојица нас известише да су комунисти ушли у Ваљево и одмах почели с убијањем људи. Убијено их је одмах првих дан, како рекоше, тридесет и седам. Пуковник Мек Даул затражи да му се прибави списак побијених, и они то обојица обећаше, али никад не испунише, јер их спречише пречи послови него да састављају спискове побијених Срба, Цији је број из дана у дан све висе растао. Ја одмах помислих да то није разлог зашто су нас зауставили, јер је ту вест Рачић могао и без нас саопштити било Дражи, било пук. Мек Даулу. Има ту, веровао сам, нешто друго. И доиста Рачић, након кратког заобилажења, обраћајући се на изглед свима, али стварно само пук. Мек Даулу, рече:
,,Ако је Чича (тако су команданти и војници, па и неки други звали Дражу) сметња и разлог што нас савезници неће да помогну, онда има да се уклони Чича."
На те речи Дража, који је седео на једном кревету, а пуковник Мек Даул на другом, док смо ми сви остали седели око стола, сасвим мимо, али гласом који ми је и сад и у срцу и у памети, примети: ,,Ако је Чича сметња, убијте Чичу!"
На те речи наста тајац - нико не рече ни речи. Мислим да су сви очекивали шта ћу ја реци, а ја сам сматрао да је најбоље да ништа не кажем. Мучну ситуацију која је иза тога настала, и која је потпуно одговарала ономе часу и приликама у којима су се налазили и земља и српски народ као да није ни требало реметити, утисак је остао јачи.
Ја нисам хтео ништа да кажем с других разлога: увек сам избегавао распре с војницима; сам не упуштајући се у њихова војничка питања, али исто тако не дозвољавајући да се они упуштају у политичка питања на којима сам ја радио. Но ово питање не беше ни само војничко ни само политичко, оно беше велико народно питање. А оно уз то беше постављено и у најтежи час и у најгрубљем облику и у пуном непознавању политичке ситуације, како у земљи тако и у иностранству.
Није био у питању само Дража Михаиловић као вођа Равногорског покрета, већ цео покрет и сав српски народ који је ушао у тај покрет и сва основна начела његовог народног живота; његова национална мисао; његов државни, друштвени, економски и културни живот и поредак, и монархички облик владавине са династијом која је из народа потекла и с народом везала своју судбину и с њиме је дели од 1804. па, ево, до 1944, и српска демократија у којој му је најбоље било омогућено да изрази свој слободарски дух. Свега тога, а не само Драже Михаиловића, ваљало се одрећи да би се удовољило жељи великога Стаљина, који је у српском народу, у његовом национализму, у његовом монархичком облику владавине, у династији Карађорђевића, у јединству српских земаља и у српској демократији гледао најтеже препреке његовим плановима на Балканском полуострву.
Сиромах Рачић све то као да није схватао. Он као да није ни помишљао ни на то какве би биле последице да се са чела Равногорског покрета у томе часу скине онај који је у тим најтежим временима био стао на цело и српски народ три и по године водио и предводио. Сувише би тешко било да то све у томе часу Рачићу објасним. С друге стране опет мислио сам: ако пук. Мек Даул, коме као да су ове речи и биле упућене, ствар схвата, онда је у ономе сто је Рачић рекао било и сувише много речено.
Командант групе корпуса, који је један од Дражи најоданијих официра, помишља, ето, чак и на то да се жртвује и сам вођа покрета, онај сто је спасао час војске, онај за којим је, остављен на беспућу, посао сав српски народ – не би ли се како год погодила никад јасно неизражена жеља Савезника и не би ли јој се удовољило, само да би се спасао српски народ од поновне и неминовне катастрофе пред којом је стајао.
И Дража је казао много, али висе Рачићу и нама него Мек Даулу.
Један нарочит разлог што нисам хтео да Рачићу одговорим. У јесен 1943. године дође Рачић на Пашину Раван, у азбуковачком срезу, и на једној конференцији са енглеском мисијом стаде да, пред Дражом и преда мном, моли бригадира Армстронга, сефа енглеске мисије, да му поручи који авион оружја и муниције, и толико је мољакао да му ја, знајући да му бригадир Армстронг неће поручити ни једног пушчаног метка, врло оштро и прекорно приметих: Да је ту његов министар ђенерал Михајловић и да он само он од њега и преко њега може нешто да моли, а да сам непосредно не сме ни на кога, па ни на Савезнике, да се обраћа. Не хтедох да вређам човека који је и онда кад је молио бригадира Армстронга за и оружје и муницију, као и сад кад је рекао ове тешке речи, говорио из најчистијих побуда у жељи да од српског народа отклони несрећу коју је већ видео, али јој није знао правог узрока.
Како нико осим Драже на Рачићеве реци ништа не рече, устадосмо сви и настависмо пут под једним тешким утиском, пуним бола, али и спознаје докле иде патриотизам наших бораца ...