24-07-2019, 06:44 PM
МИСЛИ НА РАСТАЈАЊУ
Двадесети пети септембар 1944 беше врло кишовит дан. Још од јутра је почела да пада хладна јесења киша. Кад стигосмо на обалу Дрине хоризонт је био тако мален и узан да се видик губио на другој страни одмах изнад обале.
Киша није падала, него лила.
Чим се навозасмо на набујалу и дубоку Дрину, река привуче сву моју патњу. Огромне количине воде, која као да је кључала у великим казанима и одлазила, биле су одмах замењиване и потискиване другим, без прекида и застоја. Кључеви су избијали на површину, ту се сирили, разбијали и губили, а други се одмах на њихову месту помаљали и тако се то понављало у бесконачност. Вода је задржавала мој поглед и прибрала сву моју патњу, и као да је покушавала да с оним својим кључевима и вртлозима, које сам ја својим оцима пратио, однесе и моје мисли. Ја сам се тим њеним поку8ајима несвесно препуштао. Јер, моје су мисли биле тешке; и ја као да сам хтео да их се тако ослободим. Али ни те огромне количине воде, ни цела Дрина, и поред све своје стихијске снаге, нису биле кадре да од мене одвоје терет мојих мисли и да ме бар на час ослободе. Тек сто би их Дрина узела на своје снажне и брзе таласе, оне би се отргле и опет повратиле да ми свом тезином душу притисну.
Из мисли трже ме најпре официр из штаба пук. Мек Даула, интелигентан капетан инж. Милодраговић. Приђе ми и упита - за средње слово мога имена. Одговорих кратко и не помишљајући зашто ме пита, па поново окренух поглед и пустих мисли низ хладну Дрину. Домало ми приђе и пуковник Мек Даул кога као да судбина беше послала да буде живи сведок наше трагедије. Па и да учествује у њој. Бесмо се приближили босанској страни, и он ми понуди свога коња. Захвалих и одбих. На другој ме страни у врбаку чекао мој јадни дорат са својом дрвеном седланицом, једнако тврдом и мени и њему али на коју бесмо оба навикли као и на судбину.
Пређосмо Дрину и настависмо пут, свако обузет својим мислима више погнути под њиховом тежином, него под ударима ветра и кише која не преста целог дана. Погледи нам беху упрти у земљу и као да беху везани не одвајаху се од ње. Моје мисли су се кретале у истом кругу као и они вртлози на надошлој Дрини, губили се и опет долазили. Мислио сам на Дражу, на српски народ, на Србију.
Дража! Пре три и по године пробијао се кроз Босну и прешао ову исту Дрину да би се домогао Србије - да је спреми и организује, да настави борбу с окупаторима. Уздигао се наједном као ретко ко у нашој прошлости. Био је слављен не само у отаџбини него и далеко изван њених граница, и с ову и с ону страну Атлантика. И не без основе: био је први који је против окрутног окупатора Немаца организовао оружани народни отпор. Био је први кога је једна влада која је избегла из земље именовала и министром војним на подручју које је Немац био окупирао. Био је први кога је охоли Немац - окупатор звао на преговоре и на које је он, оставивши тестаменат, са отвореним бомбама у џеповима, отишао са сином славнога војводе, и окупатору поставио само један захтев - да напусти Србију. То је све било онда кад је немачки окупатор био у својој пуној снази и кад су његове армије продирале кроз Русију да угрозе и саму Москву.
А сад?
Сад кад је требало да дигне општи народни устанак и да извојује коначну победу - да побере плодове толиких напора и подвига, да постигне највиши циљ свога живота; сад кад је требало да слављен уђе у слободну престоницу своје отаџбине на челу своје војске, он, ангажован и истрошен у крвавом грађанском рату, напуштен од савезника, мора да остави Србију. И ето га где се опет враћа у Босну, одакле је и почео. Повлачи се, али не више пред окупаторима, од којих већ и последњи силази са ратног попришта, већ пред савезником Црвеном армијом.
Истина, ту је пуковник Мек Даул, представник велике и слободарске Америке, који улева наду. Али, он је Дражи донео само обећање, док је спрему, оружје и муницију Америка дала његовим крвавим непријатељима - комунистима. Истина пуковник Мек Даул види зашто се комунисти боре, он види да се оружје и муниција што је Америка слала употребљавају против њене намене - да се њиме убија толико већ пострадалих и искрварени српски народ. Али Америка и Енглеска, а не само Совјетска Русија, и даље помажу Тита. Точак велике машине не може се на пречас уставити ни натраг окренути, иако откида десну руку најбољем трудбенику.
Трагична је судбина Драже Михаиловића. У почетку рата је имао против себе све непријатеље великих западних савезника, данас на свршетку рата, има, ето, и све савезнике.
Трагична је, изгледа, судбина свих наших великих ратника. И Карађорђе је био први на Балкану, и девет је година водио српски народ из победе у победу, а онда - онда га је срећа издала. Прота Матија Ненадовић прича како је Карађорђе, после слома 1813. у манастиру Фенеку плакао - сузе је лио над судбином својом, над судбином српског народа, над судбином Србије.
А Дража? Дража се држи. Иако му судбина није нимало више наклоњена него што Вожду беше.
Шта га то држи? Држи га вера. Он верује у српски народ у његову високу националну свест, у његов слободарски дух. Он верује у Србију - огњиште слободе. Он верује у велике западне савезнике - носиоце слободе поробљеној Европи. Он верује у своју победу. И, ето, та га вера држи.
И ја верујем: и у српски народ, и у Србију, и у велике савезнике, па и у Дражину победу. Али, ја у све то верујем нешто друкчије него Дража. Он верује као војник - ратник, и мисли само на војничку победу - ја не. Он је уверен да без војничке победе и нема победе - ја не.
Мислим да Дража греси што тако верује. Али то је професионална грешка сваког доброг војника - ратника. Јер, прави ратник никад неће да схвати да је борба на бојном пољу, па и победа, само средство у народној борби - а не циљ. У томе је грешио и велики Наполеон Бонапарта.
Из овог погрешног ратничког схватања следе и друге грешке: ратник, у свом заносу и тежњи за војничком победом, не може каткад да правилно оцени ни сопствене снаге а камоли могућности народа и земље. Он или их пречени или потцени. Дража мислим да их је у овом часу прецењивао. Јер, ако се мора признати висока национална свест српског народа и његов слободарски дух, мора се признати и то да и његова снага има граница, да је искрварио више него иједан народ у Европи. Мора се знати да је без оружја и без муниције, а да против себе има крваве фанатике нове вере, који 22 године све чине да се домогну власти и који ће сад, кад им је ту прилику створила Русија и руска црвена армија, кад су на то пристали и западни савезници, пролити реке српске крви, који ће сву земљу преорати и сравнити огњем и мачем - да би угушили у народу и саму помисао на отпор и оружану борбу. Јер, њих обузима страх да им се толико нуђена власт не измакне, а тај страх ће их водити у лудост којима краја нема.
Ако се мора признати да је Србија огњиште слободе, мора се признати и то да је то огњиште било целога рата не само под најокрутнијом окупацијом, него и у крвавом грађанском рату, да је Србија не само испаћена, већ и подривена и да јој треба предаха. А Немачка и Бугарска окупација, која је била већ отупела, сад ће бити замењена свежим руским ослобођењем. Гестапо, Гепуом и Озном.
Ако су западни савезници поробљеној Европи обећали слободу, иако ту наду подржава и пуковник Мек Даул, то не знаци ни да ће ту слободу Савезници донети пружањем војничке помоћи Дражи Михаиловићу, ни да ће је донети пре него ли се с Немачком и Јапаном заврши рат. Ето с тога нисам веровао у војничку победу Драже Михаиловића, а он мисли на војничку победу.
Ево с тога су ме мориле тешке мисли кад сам прелазио Дрину, кад сам остављао Србију. Па ипак, ја нисам ни на час био ни песимиста ни дефетиста. Напротив, никад нисам посумњао у победу наше националне мисли, у победу Равногорског покрета, у победу Драже Михаиловића.
Веровао сам у Дражину победу колико и он сам. Јер, веровао сам у српски народ, у његову националну етику, основу његове мисије на Балканском полуострву.
Веровао сам у Србију, ону за коју Филип Вишњић каже: Рани сина па шаљи на војску, Србија се примирити неће!
Веровао сам у Србију која би пре могла живети без воде, и без ваздуха, и без светла сунчанога, него без слободе. А без њене слободе нема слободе ни целом Балкану. Она му већ једно и по столеће даје духовни живот и замах свим његовим прегнућима.
Веровао сам у западне савезнике и њихову демократију чији талас и већ запљускују европско копно и запљускиваће га све јаче и јаче, док га не оперу од свих диктатура и тиранија, да на очишћеном тлу подигну светионик слободе.
Веровао сам у победу Дражо Михаиловића, јер верујем у победу добра - победу истине и правде који очекују сав српски народ, јер ће му само та и таква победа донети слободу и њему и Југославији.
Знао сам да српски народ верује. А докле год верује, дотле не може као народ пропасти, дотле ће и да живи.
А српски народ заиста верује: верује српски народ, интелектуалац, не онај сто се домогао катедре или салона, па проповеда нову науку и нову веру, још неиспитану, непроучену и недоучену, у коју често ни сам не не верује, али му је потребна да би се макар и преко ње, у јавном и друштвеном животу чуо и његов глас, да би се негде забележило и његово име. Не тај, већ истински интелектуалац човек од науке, онај сто, повучен у се, сав свој живот и све своје снаге посвећује науци и што, продубљујући своје знање, пратећи науку и откривајући нове истине, упознаје велика чуда природе и њене вечите законе и увиђа како су мали и кратки домашаји људскога ума, а како је велико, највише што је те вечите законе поставио.
Већ верује то онај сто се својим духом, у тежњи за свим сто је лепо и истинито, сто је праведно и узвишено, издиже изнад осталих људи, и сто у свом полету својим духовним очима види да се и онај који се највише уздигао тек за један људски стас више приближио небу - највишој истини и вечитој правци.
Верује и сваки образован Србин. Не онај сто недоучен хоће да прикрије своју умну и духовну празнину, па све пориче, већ истински школовани просвећен Србин, онај сто верује по свом образовању, по свом васпитању, по предаји свога народа и својих предака као и по својој свести и савести.
Верује и сваки грађанин-трговац, занатлија, радник. Не онај трговац сто је лако и на превару стекао своје имање; не онај занатлија и радник сто не радећи олако живи вичући да се много ради, а слабо плаца. Не, већ онај трговац сто је трудом и штедњом стекао оно сто има, а поштењем и солидношћу своје име, до кога држи него до имања; већ онај занатлија и радник сто хоће да својим радом обезбеди себи живот достојан човека, а својој деци васпитање и сигуран пут у будућност. Сви они, и трговац, и занатлија и радник, верују по предању својих предака и по искуству свагдашњег живота - да има једна виша правда што управља светом и највиша истина која осветљава путеве у вечност.
Верује српски сељак - он верује постојаније него ико. Јер, живећи на селу - на својој њиви, ливади, у суми и на планини, и посматрајући изближе чуда природе - од ситног мрава и трудољубиве пчеле на земљи па до сјајних звезда и јаркога сунца на небу - он у себи уједињује веру учењака и духовника са вером својих предака - отаца, дедова и прадедова.
Верује српски народ. Верује у највишу истину, верује у победу добра, верује у највишу божију правду. И није стога случај да је и за своју државну и народну химну узео песму чије су прве речи:
Боже правде, ти сто спасе ...
Обузет тако мислима у сами мрак стигох у Међаше. Киша је цео дан падала, био сам сав мокар, и студен ми је укочила сво тело. Али ја то нисам скоро ни осећао, јер у души ми је било још хладније. Глава ми је била мокра и хладна, чинило ми се да ми је мозак слеђен и укочен, да личи на стиснуту челичну песницу која у грчу држи прикупљену сву моју снагу, сву моју вољу и свест. А та свест упорно је терала напред и тело и душу, и као да ми је стално понављала исте речи: Дража ће победити, Дража мора победити, јер снага и величина српског народа, јер снага Србије, није ни у великом броју, ни у сили мишица, ни у бојном оружју – број је мали, мишица се бори па клоне, а бојно оружје изједе рђа. С тога је и величина српског народа у његовом слободном духу, у његовој високој етици - у његовој вери.
Да сам био видовит, ја бих већ тада видео како Исус предаје Дражи његов крст и Дража га прима и не отпасујући оружја и како показује пут на Голготу. И ја бих онда Дражи рекао:
Отпаши оружје, Дражо Михаиловићу, са крстом си јачи него са оружјем!
Отпаши оружје, Дражо Михајловићу, јер твој пут води на Голготу на којој ћеш би ти и јачи и славнији него ли си био и на Равној Гори!
Отпаши оружје, Дражо Михајловићу, победа је твоја - победа и већа, и трајнија и славнија, јер је истинита, јер је праведна!
Да сам био видовит ја бих тада видео и сав српски народ и целу Србију како се пење на Голготу и рекао бих:
Пењи се смело, српски народе, јер то је твој судбински пут!
Пењи се, јер без Голготе нема праве победе, нема спасења!
Пењи се, мајко Србијо, јер то ти није први пут!
Пењи се, Србијо мила, јер на томе путу је највећа твоја слава и величина!
ЧИКА-АЦА НАРЕЂУЈЕ
Кад из Србије стигоше Стева Станковић, Ђорђе Ћулафић, Богдан Бојкић, Спасо Благојевић, Перо Вукајловић, чланови и заменици ЦНК, Станковић је и нама у Комитету и Дражи стао да говори против Драгише Васића. Причао је како је Васић у путу добио од неких команданата много новца, како је нападао на Комитет, њему да је рекао да је у Комитету шљам итд. Ја то казивање нисам озбиљно узимао, јер сам знао да Драгиша цесто у наглости нешто рекне, а после или се не сеца или фали сто је рекао. Нина Станковићево причање нисам полагао, јер сам приметио да много говори. И преко тога случаја би се прешло да ствар не узе у руке Аца Аксентијевић.
При поласку у Посавину у сусрет војсци која је долазила из Србије Дража је повео и Ацу Аксентијевића - ми остали чланови Комитета остадосмо на Чечама на епитимији због оног сукоба у погледу војничких застава. Јер, Дража је знао и да се свети, човек је.
Пре него ли ће кренути, Аца Аксентијевић ми рече једним оштрим и мало заповедничким тоном: ,,Онога Васића одмах избаците из Комитета. Јавно је говорио да је ЦНК шљам. Ако треба не само избацити, ако ваља убити!" При томе изговори једну необично гадну псовку: ,,Кад то реците, известите депешом!" Дража је ушао и посматрао. Држим да је погађао моје мисли и као да му је било непријатно.
Ја сам прозрео игру. Аца Аксентијевић је знао да односи између Драже и Драгише нису најбољи, па је мислио овим угодити Дражи.
Преварио се. Знао је и то да Драгиша са мном не говори, па је хтео да баци ватру међу нас. И ту се преварио. Кад се вратих на Чече, ја известих остале чланове Комитета о томе шта ми је рекао Аксентијевић. Одмах изразих своје мишљење да против Васића не треба ништа предузимати:
прво, што Драгишу Васића нисмо ми у Комитет изабрали, он је биран још у августу 1941. кад је ЦНК основан, а потврђен на конгресу у Ба, и зато га не можемо ми искључити, то може само конгрес;
друго, што се против њега не би ни у ком случају ништа предузело док се ствари не чује његова реч;
треће, што не смемо правити овако опасне преседане, јер ако би се тако почело онако искључивати из Комитета, ово што би се Драгиши десило данас, могло би се десити свакоме од нас сутра.
Сви се сложише с овим схватањем.
Кад почетком фебруара 1945. стигосмо у Кожухе и Комитет настави рад, на заседање дође и Драгиша. Посматрао сам и његов сусрет са Ацом Аксентијевићем. Не сећам се само да ли га је Аксентијевић пољубио, али најсрдачније су се поздравили. Драгиша није ни слутио шта му је Аца Аксентијевић спремао.
При отварању прве седнице инж. Васа Ристић упути Драгиши питање: је ли истина да је он на путу из Србије говорио да је у Комитету шљам. Позва се притоме на Стеву Станковића. На моје велико изненађење, пре него ли је Драгиша и шта одговорио, Станковић рече да он не зна да је то Драгиша говорио.
Е, ал и Драгиша га одмах демантова: нисам ја, вели, рекао даје у Комитету шљам, јер, имам о Комитету високо мишљење, али сам рекао да у Комитету има шљама. Зар, вели, није шљам д-р Живко Топаловић, познати газда - Живко, који није излазио из комора, јер је био уза све владе и режиме? Зар није шљам Аца Павловић, и он социјалиста, који није био ни у једној влади ни режиму, али ни далеко ни од једног - интервенисао је за све стране фирме у земљи код свих влада и режима и стекао грдне милионе? Зар није шљам Никола Распоповић коме сам ја отворио стечај? Зар није шљам Љубиша Трифуновић, један покварен човек? Сви су били изненађени осим мене. Знао сам Драгишин темпераменат. Знао сам да је Драгиша уметник и све сам разумео.
Уметници се не могу мерити истим мерилом и просуђивати у својим поступцима као и сви остали људи. За њих и њихове поступке у животу мислим да треба неко посебно мерило. Јер, код њих као да је осећајна страна нарочито развијена. И њихов ум, ма како био развијен и луцидан, и њихове мисли ма како биле дубоке или узвишене, и њихови поступци често су јаче подложни њиховом темпераменту и њиховим осећањима него код осталих људи - не уметника. Мени је срећа досудила да велики део свога живота - све своје зрелије године – проведем у друштву и у најближем додиру са по једним уметником, и да их видим изближе. Најпре сам преко двадесет и неколике године, све до мог одласка у шуму, провео у најближем друштву и најужем пријатељству са Шпиром Боцарићем, једним од наших најбољих сликара. Затим сам све време у шуми провео с двојицом књижевника, најпре Драгишом Васићем, а онда Ђуром Виловићем.
Први, Шпиро Боцарић, беше пореклом по оцу Арбанас, а по мајци Србин, мислим Паштровић, васпитаван у Венецији и Фиренци; други, Драгиша Васић, по оцу Србин, а по мајци Цинцарин, одвојен и васпитан у Београду; трећи, Ђуро Виловић, по оцу и по мајци Хрват - Далматинац, изгледа по очевој страни српског порекла - стари су му ваљда од Зворника на Дрини, васпитан у Сплиту, Загребу и Бечу. Сва три различита по пореклу, и по васпитању и по природи, али у једном ипак сва три толико слична - сва три снажно подложна својим темпераментима и својим осећањима, иако, истина, прилично различити. Са Шпиром Боцарићем остадох у најтоплијем пријатељству - све до растанка и његове смрти, са Ђуром Виловићем сам и данас, док се с Драгишом Васићем брзо разиђох. Но ни тада нисмо постали један другом непријатељи. Разлози нашем разилажењу беху различити. С моје стране разлог је био у томе сто сам сматрао да се не може и не сме допустити да се рад и тежње нашег народног покрета подложне ничијем личном расположењу. Те тежње морају бити засноване на нашој народној прошлости и великим демократским начелима и да на њих не сме утицати плаховити темперамент Драгише Васића у својим наглим изражајима који су често били не само непромишљени, него и несвесни, тако да их је и он сам касније жалио и окајавао. Сећам се како је пред неколико официра у трпезарији у штабу ВК на Липову у Црној Гори рекао да Војин Куртовић, бивши комунистички политички комесар у Санџаку, вреди више него сва Црна Гора, а после неколико дана се чудио кад смо му казали шта је рекао. Његов темпераменат је био јаче дошао до изражаја него ум. Исто тако није могао да прожели и горко се кајао сто је Дражи саветовао и наговорио га да капетана Душана Радовића - Кондора постави за команданта Златиборског корпуса. Устао сам против уношења личних момената, расположења и нерасположења, у нас покрет како би се спречиле штетне последице које ти и такви утицаји доносе, али не и против Драгише лично. Он је имао и те како добрих страна: био је без сумње високо националан, имао је једну лепу културу, и у извесним часовима је био кадар да из своје душе баци искру која је многе озаравала.
У српском друштву је име Драгише Васића значило много: он је био официр у ослободилачким ратовима, књижевник, члан Академије наука, потпретседник Српског културног клуба и директор Српског гласа. То је било од користи и Равногорском покрету, нарочито у прво време. Драгиша је био добар козер и знао је и да репрезентира. Само није му се смело допустити да, под утицајем свога темперамента, чини грешке на штету народа и земље и да се те грешке онда приписују воћству Равногорског покрета. Покрет је имао да удари основне линије нашем националном животу, линије одређене и праве, и зато дубоко смишљене и добро промишљене. Линије Драгише Васића, иако му је основна линија и линија његовог живота била неоспорно национална, сва прилика да би се, под утицајем његова темперамента, врло често ломиле и скретале час десно час лево.
До размимоилажења с његове је стране дошло углавном с тога што он мене није добро познавао. Он је најпре мислио да ћу ја бити у неку руку његов штићеник и чинити му ,,чапраз диван". После је отишао у другу крајност, почео је сумњати да ја тежим да освојим Дражу и да њега потиснем и код Драже и у вођству покрета. Побојао се за свој престиж. Али кад се касније уверило да ја немам никаквих личних амбиција, да је његово место остало упражњено и да га ја никад нисам заузео, јер нити сам то хтео ни знао, он као да се изненадио. Кад ми је свештеник Никола Пејовић саопштио да се у Драгишиној пратњи говори о томе како би мене требало убити и опоменуо да се чувам, ја ни на час нисам помислио да се то чини с Драгишиним знањем. Стога је нас сусрет у Кожухама у марту 1945. био немало срдачан, искрен с моје, а верујем и са његове стране. На жалост то нам беше и последњи сусрет у животу, њега као и првог ми пријатеља - уметника Шпиру Боцарића снађе ишта судбина - смрт од усташке руке.
И сад помишљам на то како једна грешка повлачи другу, и како бих се горко кајао да сам послушао Цика Ацу, као год сто се кајем сто сам га примио у Комитет.
Двадесети пети септембар 1944 беше врло кишовит дан. Још од јутра је почела да пада хладна јесења киша. Кад стигосмо на обалу Дрине хоризонт је био тако мален и узан да се видик губио на другој страни одмах изнад обале.
Киша није падала, него лила.
Чим се навозасмо на набујалу и дубоку Дрину, река привуче сву моју патњу. Огромне количине воде, која као да је кључала у великим казанима и одлазила, биле су одмах замењиване и потискиване другим, без прекида и застоја. Кључеви су избијали на површину, ту се сирили, разбијали и губили, а други се одмах на њихову месту помаљали и тако се то понављало у бесконачност. Вода је задржавала мој поглед и прибрала сву моју патњу, и као да је покушавала да с оним својим кључевима и вртлозима, које сам ја својим оцима пратио, однесе и моје мисли. Ја сам се тим њеним поку8ајима несвесно препуштао. Јер, моје су мисли биле тешке; и ја као да сам хтео да их се тако ослободим. Али ни те огромне количине воде, ни цела Дрина, и поред све своје стихијске снаге, нису биле кадре да од мене одвоје терет мојих мисли и да ме бар на час ослободе. Тек сто би их Дрина узела на своје снажне и брзе таласе, оне би се отргле и опет повратиле да ми свом тезином душу притисну.
Из мисли трже ме најпре официр из штаба пук. Мек Даула, интелигентан капетан инж. Милодраговић. Приђе ми и упита - за средње слово мога имена. Одговорих кратко и не помишљајући зашто ме пита, па поново окренух поглед и пустих мисли низ хладну Дрину. Домало ми приђе и пуковник Мек Даул кога као да судбина беше послала да буде живи сведок наше трагедије. Па и да учествује у њој. Бесмо се приближили босанској страни, и он ми понуди свога коња. Захвалих и одбих. На другој ме страни у врбаку чекао мој јадни дорат са својом дрвеном седланицом, једнако тврдом и мени и њему али на коју бесмо оба навикли као и на судбину.
Пређосмо Дрину и настависмо пут, свако обузет својим мислима више погнути под њиховом тежином, него под ударима ветра и кише која не преста целог дана. Погледи нам беху упрти у земљу и као да беху везани не одвајаху се од ње. Моје мисли су се кретале у истом кругу као и они вртлози на надошлој Дрини, губили се и опет долазили. Мислио сам на Дражу, на српски народ, на Србију.
Дража! Пре три и по године пробијао се кроз Босну и прешао ову исту Дрину да би се домогао Србије - да је спреми и организује, да настави борбу с окупаторима. Уздигао се наједном као ретко ко у нашој прошлости. Био је слављен не само у отаџбини него и далеко изван њених граница, и с ову и с ону страну Атлантика. И не без основе: био је први који је против окрутног окупатора Немаца организовао оружани народни отпор. Био је први кога је једна влада која је избегла из земље именовала и министром војним на подручју које је Немац био окупирао. Био је први кога је охоли Немац - окупатор звао на преговоре и на које је он, оставивши тестаменат, са отвореним бомбама у џеповима, отишао са сином славнога војводе, и окупатору поставио само један захтев - да напусти Србију. То је све било онда кад је немачки окупатор био у својој пуној снази и кад су његове армије продирале кроз Русију да угрозе и саму Москву.
А сад?
Сад кад је требало да дигне општи народни устанак и да извојује коначну победу - да побере плодове толиких напора и подвига, да постигне највиши циљ свога живота; сад кад је требало да слављен уђе у слободну престоницу своје отаџбине на челу своје војске, он, ангажован и истрошен у крвавом грађанском рату, напуштен од савезника, мора да остави Србију. И ето га где се опет враћа у Босну, одакле је и почео. Повлачи се, али не више пред окупаторима, од којих већ и последњи силази са ратног попришта, већ пред савезником Црвеном армијом.
Истина, ту је пуковник Мек Даул, представник велике и слободарске Америке, који улева наду. Али, он је Дражи донео само обећање, док је спрему, оружје и муницију Америка дала његовим крвавим непријатељима - комунистима. Истина пуковник Мек Даул види зашто се комунисти боре, он види да се оружје и муниција што је Америка слала употребљавају против њене намене - да се њиме убија толико већ пострадалих и искрварени српски народ. Али Америка и Енглеска, а не само Совјетска Русија, и даље помажу Тита. Точак велике машине не може се на пречас уставити ни натраг окренути, иако откида десну руку најбољем трудбенику.
Трагична је судбина Драже Михаиловића. У почетку рата је имао против себе све непријатеље великих западних савезника, данас на свршетку рата, има, ето, и све савезнике.
Трагична је, изгледа, судбина свих наших великих ратника. И Карађорђе је био први на Балкану, и девет је година водио српски народ из победе у победу, а онда - онда га је срећа издала. Прота Матија Ненадовић прича како је Карађорђе, после слома 1813. у манастиру Фенеку плакао - сузе је лио над судбином својом, над судбином српског народа, над судбином Србије.
А Дража? Дража се држи. Иако му судбина није нимало више наклоњена него што Вожду беше.
Шта га то држи? Држи га вера. Он верује у српски народ у његову високу националну свест, у његов слободарски дух. Он верује у Србију - огњиште слободе. Он верује у велике западне савезнике - носиоце слободе поробљеној Европи. Он верује у своју победу. И, ето, та га вера држи.
И ја верујем: и у српски народ, и у Србију, и у велике савезнике, па и у Дражину победу. Али, ја у све то верујем нешто друкчије него Дража. Он верује као војник - ратник, и мисли само на војничку победу - ја не. Он је уверен да без војничке победе и нема победе - ја не.
Мислим да Дража греси што тако верује. Али то је професионална грешка сваког доброг војника - ратника. Јер, прави ратник никад неће да схвати да је борба на бојном пољу, па и победа, само средство у народној борби - а не циљ. У томе је грешио и велики Наполеон Бонапарта.
Из овог погрешног ратничког схватања следе и друге грешке: ратник, у свом заносу и тежњи за војничком победом, не може каткад да правилно оцени ни сопствене снаге а камоли могућности народа и земље. Он или их пречени или потцени. Дража мислим да их је у овом часу прецењивао. Јер, ако се мора признати висока национална свест српског народа и његов слободарски дух, мора се признати и то да и његова снага има граница, да је искрварио више него иједан народ у Европи. Мора се знати да је без оружја и без муниције, а да против себе има крваве фанатике нове вере, који 22 године све чине да се домогну власти и који ће сад, кад им је ту прилику створила Русија и руска црвена армија, кад су на то пристали и западни савезници, пролити реке српске крви, који ће сву земљу преорати и сравнити огњем и мачем - да би угушили у народу и саму помисао на отпор и оружану борбу. Јер, њих обузима страх да им се толико нуђена власт не измакне, а тај страх ће их водити у лудост којима краја нема.
Ако се мора признати да је Србија огњиште слободе, мора се признати и то да је то огњиште било целога рата не само под најокрутнијом окупацијом, него и у крвавом грађанском рату, да је Србија не само испаћена, већ и подривена и да јој треба предаха. А Немачка и Бугарска окупација, која је била већ отупела, сад ће бити замењена свежим руским ослобођењем. Гестапо, Гепуом и Озном.
Ако су западни савезници поробљеној Европи обећали слободу, иако ту наду подржава и пуковник Мек Даул, то не знаци ни да ће ту слободу Савезници донети пружањем војничке помоћи Дражи Михаиловићу, ни да ће је донети пре него ли се с Немачком и Јапаном заврши рат. Ето с тога нисам веровао у војничку победу Драже Михаиловића, а он мисли на војничку победу.
Ево с тога су ме мориле тешке мисли кад сам прелазио Дрину, кад сам остављао Србију. Па ипак, ја нисам ни на час био ни песимиста ни дефетиста. Напротив, никад нисам посумњао у победу наше националне мисли, у победу Равногорског покрета, у победу Драже Михаиловића.
Веровао сам у Дражину победу колико и он сам. Јер, веровао сам у српски народ, у његову националну етику, основу његове мисије на Балканском полуострву.
Веровао сам у Србију, ону за коју Филип Вишњић каже: Рани сина па шаљи на војску, Србија се примирити неће!
Веровао сам у Србију која би пре могла живети без воде, и без ваздуха, и без светла сунчанога, него без слободе. А без њене слободе нема слободе ни целом Балкану. Она му већ једно и по столеће даје духовни живот и замах свим његовим прегнућима.
Веровао сам у западне савезнике и њихову демократију чији талас и већ запљускују европско копно и запљускиваће га све јаче и јаче, док га не оперу од свих диктатура и тиранија, да на очишћеном тлу подигну светионик слободе.
Веровао сам у победу Дражо Михаиловића, јер верујем у победу добра - победу истине и правде који очекују сав српски народ, јер ће му само та и таква победа донети слободу и њему и Југославији.
Знао сам да српски народ верује. А докле год верује, дотле не може као народ пропасти, дотле ће и да живи.
А српски народ заиста верује: верује српски народ, интелектуалац, не онај сто се домогао катедре или салона, па проповеда нову науку и нову веру, још неиспитану, непроучену и недоучену, у коју често ни сам не не верује, али му је потребна да би се макар и преко ње, у јавном и друштвеном животу чуо и његов глас, да би се негде забележило и његово име. Не тај, већ истински интелектуалац човек од науке, онај сто, повучен у се, сав свој живот и све своје снаге посвећује науци и што, продубљујући своје знање, пратећи науку и откривајући нове истине, упознаје велика чуда природе и њене вечите законе и увиђа како су мали и кратки домашаји људскога ума, а како је велико, највише што је те вечите законе поставио.
Већ верује то онај сто се својим духом, у тежњи за свим сто је лепо и истинито, сто је праведно и узвишено, издиже изнад осталих људи, и сто у свом полету својим духовним очима види да се и онај који се највише уздигао тек за један људски стас више приближио небу - највишој истини и вечитој правци.
Верује и сваки образован Србин. Не онај сто недоучен хоће да прикрије своју умну и духовну празнину, па све пориче, већ истински школовани просвећен Србин, онај сто верује по свом образовању, по свом васпитању, по предаји свога народа и својих предака као и по својој свести и савести.
Верује и сваки грађанин-трговац, занатлија, радник. Не онај трговац сто је лако и на превару стекао своје имање; не онај занатлија и радник сто не радећи олако живи вичући да се много ради, а слабо плаца. Не, већ онај трговац сто је трудом и штедњом стекао оно сто има, а поштењем и солидношћу своје име, до кога држи него до имања; већ онај занатлија и радник сто хоће да својим радом обезбеди себи живот достојан човека, а својој деци васпитање и сигуран пут у будућност. Сви они, и трговац, и занатлија и радник, верују по предању својих предака и по искуству свагдашњег живота - да има једна виша правда што управља светом и највиша истина која осветљава путеве у вечност.
Верује српски сељак - он верује постојаније него ико. Јер, живећи на селу - на својој њиви, ливади, у суми и на планини, и посматрајући изближе чуда природе - од ситног мрава и трудољубиве пчеле на земљи па до сјајних звезда и јаркога сунца на небу - он у себи уједињује веру учењака и духовника са вером својих предака - отаца, дедова и прадедова.
Верује српски народ. Верује у највишу истину, верује у победу добра, верује у највишу божију правду. И није стога случај да је и за своју државну и народну химну узео песму чије су прве речи:
Боже правде, ти сто спасе ...
Обузет тако мислима у сами мрак стигох у Међаше. Киша је цео дан падала, био сам сав мокар, и студен ми је укочила сво тело. Али ја то нисам скоро ни осећао, јер у души ми је било још хладније. Глава ми је била мокра и хладна, чинило ми се да ми је мозак слеђен и укочен, да личи на стиснуту челичну песницу која у грчу држи прикупљену сву моју снагу, сву моју вољу и свест. А та свест упорно је терала напред и тело и душу, и као да ми је стално понављала исте речи: Дража ће победити, Дража мора победити, јер снага и величина српског народа, јер снага Србије, није ни у великом броју, ни у сили мишица, ни у бојном оружју – број је мали, мишица се бори па клоне, а бојно оружје изједе рђа. С тога је и величина српског народа у његовом слободном духу, у његовој високој етици - у његовој вери.
Да сам био видовит, ја бих већ тада видео како Исус предаје Дражи његов крст и Дража га прима и не отпасујући оружја и како показује пут на Голготу. И ја бих онда Дражи рекао:
Отпаши оружје, Дражо Михаиловићу, са крстом си јачи него са оружјем!
Отпаши оружје, Дражо Михајловићу, јер твој пут води на Голготу на којој ћеш би ти и јачи и славнији него ли си био и на Равној Гори!
Отпаши оружје, Дражо Михајловићу, победа је твоја - победа и већа, и трајнија и славнија, јер је истинита, јер је праведна!
Да сам био видовит ја бих тада видео и сав српски народ и целу Србију како се пење на Голготу и рекао бих:
Пењи се смело, српски народе, јер то је твој судбински пут!
Пењи се, јер без Голготе нема праве победе, нема спасења!
Пењи се, мајко Србијо, јер то ти није први пут!
Пењи се, Србијо мила, јер на томе путу је највећа твоја слава и величина!
ЧИКА-АЦА НАРЕЂУЈЕ
Кад из Србије стигоше Стева Станковић, Ђорђе Ћулафић, Богдан Бојкић, Спасо Благојевић, Перо Вукајловић, чланови и заменици ЦНК, Станковић је и нама у Комитету и Дражи стао да говори против Драгише Васића. Причао је како је Васић у путу добио од неких команданата много новца, како је нападао на Комитет, њему да је рекао да је у Комитету шљам итд. Ја то казивање нисам озбиљно узимао, јер сам знао да Драгиша цесто у наглости нешто рекне, а после или се не сеца или фали сто је рекао. Нина Станковићево причање нисам полагао, јер сам приметио да много говори. И преко тога случаја би се прешло да ствар не узе у руке Аца Аксентијевић.
При поласку у Посавину у сусрет војсци која је долазила из Србије Дража је повео и Ацу Аксентијевића - ми остали чланови Комитета остадосмо на Чечама на епитимији због оног сукоба у погледу војничких застава. Јер, Дража је знао и да се свети, човек је.
Пре него ли ће кренути, Аца Аксентијевић ми рече једним оштрим и мало заповедничким тоном: ,,Онога Васића одмах избаците из Комитета. Јавно је говорио да је ЦНК шљам. Ако треба не само избацити, ако ваља убити!" При томе изговори једну необично гадну псовку: ,,Кад то реците, известите депешом!" Дража је ушао и посматрао. Држим да је погађао моје мисли и као да му је било непријатно.
Ја сам прозрео игру. Аца Аксентијевић је знао да односи између Драже и Драгише нису најбољи, па је мислио овим угодити Дражи.
Преварио се. Знао је и то да Драгиша са мном не говори, па је хтео да баци ватру међу нас. И ту се преварио. Кад се вратих на Чече, ја известих остале чланове Комитета о томе шта ми је рекао Аксентијевић. Одмах изразих своје мишљење да против Васића не треба ништа предузимати:
прво, што Драгишу Васића нисмо ми у Комитет изабрали, он је биран још у августу 1941. кад је ЦНК основан, а потврђен на конгресу у Ба, и зато га не можемо ми искључити, то може само конгрес;
друго, што се против њега не би ни у ком случају ништа предузело док се ствари не чује његова реч;
треће, што не смемо правити овако опасне преседане, јер ако би се тако почело онако искључивати из Комитета, ово што би се Драгиши десило данас, могло би се десити свакоме од нас сутра.
Сви се сложише с овим схватањем.
Кад почетком фебруара 1945. стигосмо у Кожухе и Комитет настави рад, на заседање дође и Драгиша. Посматрао сам и његов сусрет са Ацом Аксентијевићем. Не сећам се само да ли га је Аксентијевић пољубио, али најсрдачније су се поздравили. Драгиша није ни слутио шта му је Аца Аксентијевић спремао.
При отварању прве седнице инж. Васа Ристић упути Драгиши питање: је ли истина да је он на путу из Србије говорио да је у Комитету шљам. Позва се притоме на Стеву Станковића. На моје велико изненађење, пре него ли је Драгиша и шта одговорио, Станковић рече да он не зна да је то Драгиша говорио.
Е, ал и Драгиша га одмах демантова: нисам ја, вели, рекао даје у Комитету шљам, јер, имам о Комитету високо мишљење, али сам рекао да у Комитету има шљама. Зар, вели, није шљам д-р Живко Топаловић, познати газда - Живко, који није излазио из комора, јер је био уза све владе и режиме? Зар није шљам Аца Павловић, и он социјалиста, који није био ни у једној влади ни режиму, али ни далеко ни од једног - интервенисао је за све стране фирме у земљи код свих влада и режима и стекао грдне милионе? Зар није шљам Никола Распоповић коме сам ја отворио стечај? Зар није шљам Љубиша Трифуновић, један покварен човек? Сви су били изненађени осим мене. Знао сам Драгишин темпераменат. Знао сам да је Драгиша уметник и све сам разумео.
Уметници се не могу мерити истим мерилом и просуђивати у својим поступцима као и сви остали људи. За њих и њихове поступке у животу мислим да треба неко посебно мерило. Јер, код њих као да је осећајна страна нарочито развијена. И њихов ум, ма како био развијен и луцидан, и њихове мисли ма како биле дубоке или узвишене, и њихови поступци често су јаче подложни њиховом темпераменту и њиховим осећањима него код осталих људи - не уметника. Мени је срећа досудила да велики део свога живота - све своје зрелије године – проведем у друштву и у најближем додиру са по једним уметником, и да их видим изближе. Најпре сам преко двадесет и неколике године, све до мог одласка у шуму, провео у најближем друштву и најужем пријатељству са Шпиром Боцарићем, једним од наших најбољих сликара. Затим сам све време у шуми провео с двојицом књижевника, најпре Драгишом Васићем, а онда Ђуром Виловићем.
Први, Шпиро Боцарић, беше пореклом по оцу Арбанас, а по мајци Србин, мислим Паштровић, васпитаван у Венецији и Фиренци; други, Драгиша Васић, по оцу Србин, а по мајци Цинцарин, одвојен и васпитан у Београду; трећи, Ђуро Виловић, по оцу и по мајци Хрват - Далматинац, изгледа по очевој страни српског порекла - стари су му ваљда од Зворника на Дрини, васпитан у Сплиту, Загребу и Бечу. Сва три различита по пореклу, и по васпитању и по природи, али у једном ипак сва три толико слична - сва три снажно подложна својим темпераментима и својим осећањима, иако, истина, прилично различити. Са Шпиром Боцарићем остадох у најтоплијем пријатељству - све до растанка и његове смрти, са Ђуром Виловићем сам и данас, док се с Драгишом Васићем брзо разиђох. Но ни тада нисмо постали један другом непријатељи. Разлози нашем разилажењу беху различити. С моје стране разлог је био у томе сто сам сматрао да се не може и не сме допустити да се рад и тежње нашег народног покрета подложне ничијем личном расположењу. Те тежње морају бити засноване на нашој народној прошлости и великим демократским начелима и да на њих не сме утицати плаховити темперамент Драгише Васића у својим наглим изражајима који су често били не само непромишљени, него и несвесни, тако да их је и он сам касније жалио и окајавао. Сећам се како је пред неколико официра у трпезарији у штабу ВК на Липову у Црној Гори рекао да Војин Куртовић, бивши комунистички политички комесар у Санџаку, вреди више него сва Црна Гора, а после неколико дана се чудио кад смо му казали шта је рекао. Његов темпераменат је био јаче дошао до изражаја него ум. Исто тако није могао да прожели и горко се кајао сто је Дражи саветовао и наговорио га да капетана Душана Радовића - Кондора постави за команданта Златиборског корпуса. Устао сам против уношења личних момената, расположења и нерасположења, у нас покрет како би се спречиле штетне последице које ти и такви утицаји доносе, али не и против Драгише лично. Он је имао и те како добрих страна: био је без сумње високо националан, имао је једну лепу културу, и у извесним часовима је био кадар да из своје душе баци искру која је многе озаравала.
У српском друштву је име Драгише Васића значило много: он је био официр у ослободилачким ратовима, књижевник, члан Академије наука, потпретседник Српског културног клуба и директор Српског гласа. То је било од користи и Равногорском покрету, нарочито у прво време. Драгиша је био добар козер и знао је и да репрезентира. Само није му се смело допустити да, под утицајем свога темперамента, чини грешке на штету народа и земље и да се те грешке онда приписују воћству Равногорског покрета. Покрет је имао да удари основне линије нашем националном животу, линије одређене и праве, и зато дубоко смишљене и добро промишљене. Линије Драгише Васића, иако му је основна линија и линија његовог живота била неоспорно национална, сва прилика да би се, под утицајем његова темперамента, врло често ломиле и скретале час десно час лево.
До размимоилажења с његове је стране дошло углавном с тога што он мене није добро познавао. Он је најпре мислио да ћу ја бити у неку руку његов штићеник и чинити му ,,чапраз диван". После је отишао у другу крајност, почео је сумњати да ја тежим да освојим Дражу и да њега потиснем и код Драже и у вођству покрета. Побојао се за свој престиж. Али кад се касније уверило да ја немам никаквих личних амбиција, да је његово место остало упражњено и да га ја никад нисам заузео, јер нити сам то хтео ни знао, он као да се изненадио. Кад ми је свештеник Никола Пејовић саопштио да се у Драгишиној пратњи говори о томе како би мене требало убити и опоменуо да се чувам, ја ни на час нисам помислио да се то чини с Драгишиним знањем. Стога је нас сусрет у Кожухама у марту 1945. био немало срдачан, искрен с моје, а верујем и са његове стране. На жалост то нам беше и последњи сусрет у животу, њега као и првог ми пријатеља - уметника Шпиру Боцарића снађе ишта судбина - смрт од усташке руке.
И сад помишљам на то како једна грешка повлачи другу, и како бих се горко кајао да сам послушао Цика Ацу, као год сто се кајем сто сам га примио у Комитет.