[ПРОСВЕТАР]

Хајде наведи....било ког да је одликовала Русија а да нису комунисти.

Сава Владиславић Рагузински или „гроф Рагузински или Илирски“ (рус. Са́вва Луки́ч Рагузи́нский-Владиславич, граф Рагузинский; Јасеник, 1668 — Санкт Петербург, 17. јун 1738) је био србски политичар, саветник руског Цара Петра Великог, дипломата у служби Руске Империје, путописац, полиглота, велики добротвор и дародавац манастира Света Тројица код Пљеваља.

Савин отац, Лука Владиславић, био је Кнез у Херцеговини.

Свети Василије Острошки је од Луке праћен у Пећ и назад, када је и острошки манастир богато даривао.

Сава је рођен 1668. на властелинском имању Владиславића у Јасенику, близу Гацка у Херцеговини.

Почетком 17. века под притиском бегова Ченгићa на властелинске поседе, Сава је са оцем прешао у Дубровник, док се део њих настанио у Црној Гори, Боки Которској, а његов рођени брат Дука остаје у Требињу.

Из тог дела породичне лозе настају Дучићи, чији је потомак књижевник Јован Дучић. Кад се Лука Владиславић, преселио у Дубровник у међудржавној коресподенцији тога времена усталио се надимак Рагузински јер Дубровник је у међународним односима зван Рагуза (итал. Ragusa).

Млади Сава је, као многи Дубровчани, научио морнарство и стекао високо образовање, које је употпунио знањем из економије у Шпанији и Француској.

Отуда се и у Русији потписовао латиницом са титулом Conte, али поред илирског отечества спомиње и сербскују земљу. Слао је књиге на поклон манастирима Свете Тројице (Пљевља), Житомислићу, Тврдошу...

Одлази затим у Цариград да као трговац шири трговачке везе. Јерусалимски патријарх Доситеј, стуб Руске православне цркве на Блиском истоку, препоручио је министре иностраних послова Русије Јемељану Украјинцеву и Василију Галицину, за које је преузимао разне тајне мисије.

Владиславић је успео да прибави текст уговора Порте са Француском, Венецијом, Енглеском и Аустријом. Ти уговори су допринели склапању и руско-турског мира, а Владиславићу био је отворен пут до двора Цара Петра Великог, кога је упознао у Азову јула 1702. године.

На Савин наговор, Цар Петар Велики, почетком 18. века, послао је у Сремске Карловце прву граматику и буквар, који је у будући центар србске духовности донео учитељ Максим Суворов. То је означило настанак прве србске школе у Сремским Карловцима.

Као трговац иде за Москву, али се, добивши привилегије, брзо враћа у Цариград као трговачки и дипломатски представник Русије, заједно са грофом Петром Толстојом, родоначелником породице Толстој из које су потекли познати писци Лав Толстој и Алексеј Толстој.

Сава Владиславић је на још један начин повезан са руском литературом: у Цариграду откупио је младог етиопског роба Ибрахима Ханибала и њега послао Петру Великом у Русију; Ибрахим Ханибал био је прадеда Александра Пушкина.

Гроф Сава Владиславић закључио је војни савез са Кнезом Молдавије у Јашију, мир са султаном на Пруту.

1708. враћа се у Москву и од Петра Великог добија поседе у данашњој Украјини, где у граду Нежин настаје трговачко средиште области.

Гроф Сава Владиславић био је оснивач руске обавештајне службе, за црноморски обавештајни рад Петар Велики поклонио му је дворац у Москви, на реци Покривна, и право слободне трговине на десет година. Повеља је, недуго затим, продужена на неограничено време.

Илирски гроф, како Сава Владиславић себе у то време назива, по Илирима који су тад били синоним за Јужне Словене, негује контакте са Србима и са Кнежевинама Влашком и Молдовом, помаже србским устанцима у данашњој Црној Гори, и у Русију доводи Михаила Милорадовића, претка касније познатог грофа Михаила Милорадовича.

1711. године Петар Велики шаље Саву Владиславића за Влашку и Црну Гору ради припреме устанка уочи руског напада на Османлије.

Од 1716. до 1722. године Владиславић је представник Русије у Риму где се стара о руским племићима и набавља уметничка дела за летњи дворац Петра Великог у Санкт Петербургу.

Од Царице Катарине је добио титулу грофа 24. фебруара 1725. године кад је кренуо у мисију за Кину, где његовим ангажовањем долази до Кјахтинског споразума, најважнији међународни споразум Русије и Кине до средине 19. век о и данас важећем разграничењу са Кином у Пекингу.

Разграничење је потписано 5. априла 1728. на реци Бури а његовим посредством настала је и прва Православна Црква у Пекингу.

Сава Владиславић је због успостављена односа са Кином одликован орденом Александра Невског.



Последњих година живота, сломљен смрћу своје три кћери, Владиславић је у Сибиру добио право да оснује град Троицкосавск (данас Кјахта).

Тамо је подигао Цркву Светог Савве Србског Немањића.

Умро је 1738. у Санкт Петербургу. Сахрањен је у царској гробници, у крипти Благовештенске Цркве.