14-08-2019, 04:10 PM
Да, слику коју сам поставио то су све радили Срби. Ђе би Анте и Јозо то радили и ђе би Мачвани и Подрињци знали ко их је убијао.
И Срби су 1941. покушали побити све Србе од Жумберка до Срема, ђе би Јозо и Анте и Мујо и Хасо тако нешто.
Нијесте ви побили НАС, него су Јозо и Анте и Мујо и Хасо побили ВАС. 65 000 Хрвата је погинуло на Дрини (како свједочи Славко Павичић који је и сам учесник и зове борбе на Дрини хрватско-српским ратом) да би сте им ви дали цијели Јадран, и замало заратили са Талијанима вашим савезницима због тога и то НАКОН ТРИ РАТА!
Важно је што је судбина хтела да не буде у оном делу аустријске војске која је упала у Мачву и у свом бесу починила она тешка зверства над грађанским становништвом, нарочито сеоским. Стрељали су на гомиле мирно становништво. Водили су из кућа старе људе и вешали у толиком броју да је на фотографијама било шума у којима је о сваком оном високом дрвету висио по један наш високи сељак. Наша је војска повратила Мачву брзо, за неки дан. Одмах су упућени извештаји с фотографијама влади у Ниш. Влада је замолила швајцарског професора Рајса да оде на лице места и изврши истрагу. Професор Рајс је саслушавао сељаке избегле овом покољу, и многобројне заробљенике аустријске, официре, подофицире и редове. Написао је опширан извештај и поднео влади. Папшћ ме позвао. Рекао ми је, да је влада решила да тај извештај објави. Није га ни читао. Толико је био сигуран. Али опрезан као и увек, рече ми да га прочитам пре него што се објави. Ја сам га прочитао. Јавио се Пашићу и рекао му да је извештај још тежи него они хитни извештаји наше војске, али не мислим да се овакав какав је може објавити.
“Шта је то?” — упита Пашић. “Међу овима које професор Рајс оптужује за ове масовне злочине, има много Хрвата, и официра, и подофицира, и војника.” Пашић је био изненађен. И одмах без предомишљања рече: “А, то не може!” Очигледно да није могло.
Само кратко време пре тога, у том истом Нишу, Пашић је поднео Народној Скупштини и Скупштина је једногласно прихватила Владину декла-рацију о народном јединству Срба и Хрвата и ратном циљу Србије да ослободи и онај део тога народа који је још неослобођен под влашћу Аустро-Угарске.
“Види одмах тога Рајса и замоли га да избаци из списка злочинаца све те Хрвате”, рече, “ради како знаш, само ово не може да остане, никако.”
Нашао сам одмах професора Рајса. Имали смо дуге разговоре. Али професор је професор. Ништа се њега нису тицали политички разлози. Сматрао је то нападом на његову научну и професорску свест. На знам да ли је Пашић још кога замолио да му говори. У последњем разговору погодили смо се најзад да сасвим смањи број оних наших хрватских имена, али да их све избаци никако није хтео. Тако је објављена његова књига о зверствима аустријске војске у Србији.
Срби и Југославија. Др Милан Гавриловић, Виндзор 1960, стр. 44-46.
Маћедонци су изгубљени због Југославије. Својом вољом 1834-1914 многи су се опредјелили да буду Срби, многи су учествовали у четничкој борби за Јужне крајеве која би без њих била немогућа итд. Маћедонију и Маћедонце су Срби жртвовали Југославији.
Ко и све друге Србе и људе пријатељски наклоњене Србима.
Све има своје посљедице.
И Срби су 1941. покушали побити све Србе од Жумберка до Срема, ђе би Јозо и Анте и Мујо и Хасо тако нешто.
Нијесте ви побили НАС, него су Јозо и Анте и Мујо и Хасо побили ВАС. 65 000 Хрвата је погинуло на Дрини (како свједочи Славко Павичић који је и сам учесник и зове борбе на Дрини хрватско-српским ратом) да би сте им ви дали цијели Јадран, и замало заратили са Талијанима вашим савезницима због тога и то НАКОН ТРИ РАТА!
Важно је што је судбина хтела да не буде у оном делу аустријске војске која је упала у Мачву и у свом бесу починила она тешка зверства над грађанским становништвом, нарочито сеоским. Стрељали су на гомиле мирно становништво. Водили су из кућа старе људе и вешали у толиком броју да је на фотографијама било шума у којима је о сваком оном високом дрвету висио по један наш високи сељак. Наша је војска повратила Мачву брзо, за неки дан. Одмах су упућени извештаји с фотографијама влади у Ниш. Влада је замолила швајцарског професора Рајса да оде на лице места и изврши истрагу. Професор Рајс је саслушавао сељаке избегле овом покољу, и многобројне заробљенике аустријске, официре, подофицире и редове. Написао је опширан извештај и поднео влади. Папшћ ме позвао. Рекао ми је, да је влада решила да тај извештај објави. Није га ни читао. Толико је био сигуран. Али опрезан као и увек, рече ми да га прочитам пре него што се објави. Ја сам га прочитао. Јавио се Пашићу и рекао му да је извештај још тежи него они хитни извештаји наше војске, али не мислим да се овакав какав је може објавити.
“Шта је то?” — упита Пашић. “Међу овима које професор Рајс оптужује за ове масовне злочине, има много Хрвата, и официра, и подофицира, и војника.” Пашић је био изненађен. И одмах без предомишљања рече: “А, то не може!” Очигледно да није могло.
Само кратко време пре тога, у том истом Нишу, Пашић је поднео Народној Скупштини и Скупштина је једногласно прихватила Владину декла-рацију о народном јединству Срба и Хрвата и ратном циљу Србије да ослободи и онај део тога народа који је још неослобођен под влашћу Аустро-Угарске.
“Види одмах тога Рајса и замоли га да избаци из списка злочинаца све те Хрвате”, рече, “ради како знаш, само ово не може да остане, никако.”
Нашао сам одмах професора Рајса. Имали смо дуге разговоре. Али професор је професор. Ништа се њега нису тицали политички разлози. Сматрао је то нападом на његову научну и професорску свест. На знам да ли је Пашић још кога замолио да му говори. У последњем разговору погодили смо се најзад да сасвим смањи број оних наших хрватских имена, али да их све избаци никако није хтео. Тако је објављена његова књига о зверствима аустријске војске у Србији.
Срби и Југославија. Др Милан Гавриловић, Виндзор 1960, стр. 44-46.
Маћедонци су изгубљени због Југославије. Својом вољом 1834-1914 многи су се опредјелили да буду Срби, многи су учествовали у четничкој борби за Јужне крајеве која би без њих била немогућа итд. Маћедонију и Маћедонце су Срби жртвовали Југославији.
Ко и све друге Србе и људе пријатељски наклоњене Србима.
Све има своје посљедице.
Када виђех витешку невољу
забоље ме срце, проговорих:
"Што, погани, од људи чините?
"Што јуначки људе не смакнете?
"Што им такве муке ударате?"