16-08-2019, 08:43 PM
Слажем се. Заиста није јасно шта би желели да постигну комунисти са "фалсификовањем" једног оваквог документа? Управо су они у њему бачени у блато, а њихови противници уздигнути.
Испаде да је све због оног једног параграфа у коме се помиње Никола Калабић и његова улога у заробљавању Драже. И што то руши одређене конструкције, које свакако не могу да се одрже, и већ су одавно пале у воду.
А потврда исправности овог дела рукописа због кога се цео доводи у питање налази се и у овом одломку из интервјуа са протом Савом Банковићем, који је са Стеваном Мољевићем делио ћелију.
"Да ли се сећате неког посебно из времена Вашег тамновања?
Тамновао сам са многим познатим људима из предратног и ратног политичког живота. Нећу их набрајати да се о некога не огрешим. Али једно име морам поменути. Др Стеван Мољевић, адвокат из Бања Луке и Председник Равногорског покрета. Имао је све атрибуте високоморалног човека, интелектуалца највише класе и био оличење искрености. Када се тиче добрих и рђавих страна код људи – ту је говорио гласно и јасно, ни по бабу ни по стричевима. Према себи је био строг и дисциплинован, да му се не може наћи примера међу људима. Своју нацију је волео изнад свега, а од свих српских земаља највише је волео и ценио Србију. Није веровао у Југославију. Сматрао је да је будућност Срба у Великој Србији са границом до Српских Моравица код Ријеке. Из српске историје највише је ценио Светог Саву и Кнеза Лазара, Карађорђа као војсковођу и трибуна, док је Милоша Обреновића презирао и за Други српски устанак је говорио, да није ни постојао, него је наставак Првог српског устанка.
Пред своју смрт причао ми је др Мољевић да у истражном затвору у Београду за све време истраге и суђења није имао могућности ни реч да проговори са Чича Дражом. Али једном, ваљда неком грешком, када су Дражу враћали са саслушања а др Мољевића водили, срели су се на ходнику и на брзину у пролазу упитао је Дражу: „Ђенерале, ко Вас откри и издаде?“. Дража је одговорио: „Калабић“. О томе др Мољевић никоме у затвору није говорио, да се људи између себе не би свађали и препирали око тога."
Разговор водио Љубомир Ранковић протођакон
Српска реч бр.5, октобар 1990
Моја највећа замерка издавачима је што су рукопис штампали на латиници. Сигуран сам да то није била Мољевићева жеља.
Испаде да је све због оног једног параграфа у коме се помиње Никола Калабић и његова улога у заробљавању Драже. И што то руши одређене конструкције, које свакако не могу да се одрже, и већ су одавно пале у воду.
А потврда исправности овог дела рукописа због кога се цео доводи у питање налази се и у овом одломку из интервјуа са протом Савом Банковићем, који је са Стеваном Мољевићем делио ћелију.
"Да ли се сећате неког посебно из времена Вашег тамновања?
Тамновао сам са многим познатим људима из предратног и ратног политичког живота. Нећу их набрајати да се о некога не огрешим. Али једно име морам поменути. Др Стеван Мољевић, адвокат из Бања Луке и Председник Равногорског покрета. Имао је све атрибуте високоморалног човека, интелектуалца највише класе и био оличење искрености. Када се тиче добрих и рђавих страна код људи – ту је говорио гласно и јасно, ни по бабу ни по стричевима. Према себи је био строг и дисциплинован, да му се не може наћи примера међу људима. Своју нацију је волео изнад свега, а од свих српских земаља највише је волео и ценио Србију. Није веровао у Југославију. Сматрао је да је будућност Срба у Великој Србији са границом до Српских Моравица код Ријеке. Из српске историје највише је ценио Светог Саву и Кнеза Лазара, Карађорђа као војсковођу и трибуна, док је Милоша Обреновића презирао и за Други српски устанак је говорио, да није ни постојао, него је наставак Првог српског устанка.
Пред своју смрт причао ми је др Мољевић да у истражном затвору у Београду за све време истраге и суђења није имао могућности ни реч да проговори са Чича Дражом. Али једном, ваљда неком грешком, када су Дражу враћали са саслушања а др Мољевића водили, срели су се на ходнику и на брзину у пролазу упитао је Дражу: „Ђенерале, ко Вас откри и издаде?“. Дража је одговорио: „Калабић“. О томе др Мољевић никоме у затвору није говорио, да се људи између себе не би свађали и препирали око тога."
Разговор водио Љубомир Ранковић протођакон
Српска реч бр.5, октобар 1990
Моја највећа замерка издавачима је што су рукопис штампали на латиници. Сигуран сам да то није била Мољевићева жеља.