18-08-2019, 11:45 AM
Цитат:мунгос Пише:
Сасвим брез икакве уврједе би прихватио назив Аустријанац, јер и то је дио мога насљеђа и идентитета. Замисли у тој мрској Аустрији смо се и намножили и забогатили, а у ВАШОЈ Југославији остали голи ко мишеви и остаде нас само у траговима. Лика је почетком вијека имала 125 000 најбољи Срба а крај вијека је дочекала са 3 000. Ето зашто.
Ну, па да видимо како је ишло са тим множењем и богаћењем у милој ти Аустро-угарској.
Године 1871, пошто је турска власт већ била сатјерана у ћошак Балкана, Војна Kрајина буде »развојачена«. Та велика територија Хрватске бива преведена под цивилну управу и тако »враћена мајци домовини«. Тим актом је мој граничар уведен у модерно грађанско друштво!
С каквим улогом, с каквим бременом?
Улог: бранио је три и по вијека слободу тог друштва »антемурале...« итд. Али, даном развојачења Границе тај улог више не котира нити на једној берзи!
Златна кочија је већ одавно пројурила; Сикстинску капелу је Мицхелангело већ офарбао, версајски двор су Лујеви сазидали, маркизе се поудавале, а на универзитетима у Бологни и Монтпелиеру већ одавно су попуњена сва ректорска мјеста. Па и грађанска класа у Дубровнику и Загребу ујагмила је већ што је њој припадало. И шта сад ти хоћеш, Мићане? Збогом, сервус!
А бреме?
Од цара су добили »Десертум«. И населили га. Све да су добили и сам Мисир, шта би од њега остало послије толиких војни? Свака друга година је ратна! Од три способна мушкарца морају у солдачију двојица, а гђе их је пет, ту узимају у војску тројицу. Само карловачки генералат, са својих 11.000 домова даје 22.000 бораца. А кад се води отворени рат, онда се мобилише још и неколико хиљада стараца, да чувају страже по насељима и путовима, да преносе провијант. Па та онда представљају ти »домови«, ко и како ће да их обнавља послије турских паљевина, ко ће да обрађује земљу? Огњеслав Утјешиновић-Острожински, рођен у мени сусједном селу Острожину 1817. године високи крајишки чиновник, Илирац, писац, објавио је у Бечу 1861. године књигу о приликама у Kрајини, па наводи да је у Kрајини сваки шести мушкарац војник, док је у осталим земљама Царевине сваки - шездесети!24 Граничар је »повлаштен«, јер није кмет, али се заборавља да аустријски војник стаје државу 160 форинти, а граничар само 40 форинти (јер се претежно сам издржава), што представља допринос држави, а губитак Kрајини, 4
милијуна форинти годишње. Уз то, губитак Kрајине у радној снази коју представљају војници, износи 2,400.000 форинти. Поред тога, граничар је имао големе радне обавезе, све предвиђене и пописане, таксативно, у реглеману. Радови су разврстани у 3 класе: царски, општи и остали. Царских је било 17 врста, општих 21 и осталих 26, укупно 64 врсте!
...
2Ј Изванредно дјело о прошлости Војне Kрајине написао је Ваничек: Спезиалгесцхицхте дер Милитаргрензе И - И В Wиен, 1875. Право је чиидо како се у оно доба, усред Аустроугарске монархије, могло написати и објавити
онолико истине о судбини једног народа, а да се не потпадне под удар никаквог закона.
...
А данак у крви?
У ратовима против Наполеона, за свега 10 година, Kрајина даје 100.000
бораца, од којих губи 40.000. А кад је Напоиеон 1809. године запосјео ове
крајеве и задржао затечено војно уређење (што не би, одговарало му је да не
може боље!) повео је и граничаре у поход на Русију 1812. године. Зна се како су се тамо сви скупа провели.
У сузбијању револуције, 1848. године у Аустрији, Мађарској и Италији
граничари, под командом Јелачића и Радетзког, жаре и пале, али и губе 30.000
живота. Послије рата, »на питање шта ће бити са 30.000 преосталих удовица и 50.000 сирочади, стиже одговор да ће се удовице поудавати, а сирочад порасти«, наводи Утјешиновић. И поред високог наталитета, Kрајина стално заостаје у прирасту становништва.
Граничарева снага истаче се на још много отвора. Ту је на првом мјесту
корупција. Kрајишком војнику - плаћенику ускраћује се, на рафиниран начин, лавовски дио плате, а већ она је биједна: док карловачки генерал бере 850 форинти мјесечно, граничар добије, али само номинално, 3 — 4 форинта. Мито, давање »дарова« заповједницима је чин без кога се не смије назвати ни добројутро.
Даривати се морало: заповједника који прихвата пребјеге на граници, заповједника који дођељује земљу, заповједника који прима у службу плаћеника (знала се такса: наредбодавцу 8 форинти, благајнику 4 форинте, дакле 4 мјесечне плате).
Незаконити приходи господе расли су баснословно. А кад је врховна власт
Реформом Војне Границе од 1746. године хтјела да укине примање дарова
учинила је у ствари само то да га је још чвршће легализовала! Јер, дословце је казано да капетан »смије« примити дарова »највише« у износу 40 ф, лајтнант 24 ф, а заставник 18 ф. годишње. »Али се од овог памтило само то да се примати »смије« — примјећује духовито Радека.
И што се ми онда чудимо ако и у дане данашње Kордунаш носи пуне торбе
јаја и кокошију (а и новчаник мора бити пун) кад креће у град да би испословао некакво своје право у лавиринту канцеларија? Зна се и то колико новаца треба ставити у коверат да би се дошло до болничког кревета, а колико за операцију и за какву врст операције. Чудимо се томе, а заборављамо да је протекло једва једно стољеће од граничарског вакта у коме су ти, мрски нам поступци, били прописани.
Да ли је граничар имао времена да се одвикне од својих рђавих навика? Јер,
навике његове дародавне су у питању, а не оних који примају торбе и коверте.
Истински друштвени положај граничара најбоље се може сагледати кроз систем
кажњавања и мучења. Актом Реформе било је прописано какве физичке муке се смију примјењивати, а какве, тобож, не смију. Одређено је кад се може везати у »кладе«, како се пролази кроз шибе, колико удараца смије досудити командир чете (25), лајтнант (7), фелдвебел (4), каплар (3). Од физичке казне, рекоше, не смије војник умријети!
Буржоазија из Беча, Пеште и Загреба, разни намирисани господичићи — пискарала одапињали су стријеле против граничара, јер су, како веле, заостали, некултурни, дивљи и не производе довољно за тржиште. Некакав врли статистичар је израчунао да Kордун производи кромпира шест пута мање него Штајерска и замјера на оваквом немару! Други, опет, нашли су се да истакну како у Kрајини влада благостање и задовољство. »Протегните онда крајишко уређење на цијелу монархију«, одговара им Утјешиновић.
Вјековни војни режим под којим је живио, па ратовања, погибије и сва друга
страдања оставили су неизбрисиве трагове на психи граничара. Имајући против себе надмоћне силе државе, насиља, рата, биједе, глади и смрти граничар је морао да им се на сваки начин прилагоди како би преживио. Прилагођавање таквим силама у ствари је стално отуђивање од самог себе, стална дехуманизација. У његовом карактеру и понашању све је противрјечно: живи у сталном страху, а на бојишту је »лудо храбар« (»ин толлер Kиихнхеит«); обожава цара и клања се држави, а мрзи све што је од државе и поткрада је гђе год може; снисходљив је поданик, али и бунтовник; неповјерљив је према свему што му се нуди као ново, а чезне за бољим животом; труди се на својој неплодној земљи — прљуги, а мрзи сваки физички посао. Сања о било каквој државној, чиновничкој службици и, кад се једном дочепа такве, окреће леђа својој постојбини. Тако се, уосталом, понаша и већи дио његове тзв. интелигенције: изузев понеког учитеља и попа, нико се не враћа на огњиште, одродава се и почиње с презиром гледати на своје поријекло, придружује
се оној госпоштији која о граничару неће рећи ништа осим погрде и спрдње.
Народ, дакле, издваја из своје средине оно што је најспособније, одваја од уста за школовање ђетета, а по некаквој вишој логици ствари, школује ђецу за неке друге, јаче и повољније средине. Тако се и умне снаге граничарског свијета хронично исцрпљују, а он тапка на мјесту. Нема кога да га мало придигне и оплемени.25
О граничару се обликовало мишљење да је силеџија, улизица, невјеран, склон
крађи и убиству. Има у томе истине.