22-08-2019, 01:19 PM
Признајем, нисам очекивао натпросечно интересовање за овај текст, па сам обрисао фолдер са припремом, што ми сада прави тешкоће у, што би се рекло, "појашњавању" појединих контроверзи.
Наравно, исправка материјалних грешака је пожељна. Ником није у интересу чињенично фаличан текст.
Сама основна поставка може да се проблематизује и да се приговори превелика субјекивност. Но, ја сам проблему српске интелектуалне елите пришао са становишта које се просто речено избегава. Има аутора који нису бежали од тематике, но недостаје свеобухватности. Наравно, то је неминовна мањкавост и овог текста, али држим да сам проширио гледање.
Идеју сам добио када сам набасао на Олгу Хумо, даље се само множило.
Основна моја дилема је била да ли да укључим и трећу групу, оних који су сарађивали са окупатором? Ту сам наишао на одређене проблеме етичке природе. Примерице, да ли је владика Иринеј Ћирић колаборант?
http://jadovno.com/episkop-backi-irinej-...V5u4M_VKUk
Одустао сам од тог дела јер још нисам спреман.
Или: принца Ђорђа Карађорђевића нисам поменуо јер је у питању човек са психичким проблемима.
Са ове краће временске дистанце, сигурно сам погрешио што нисам укључио попа Зечевића. Како ми је код очију промакла таква морална громада, да ме питате не знам.
За Скерлића: Па ја сам у уводу назначио да се нису сви продали. Но, само прочитајте наведени Скерлићев цитат. Па на такво слово би и Соња Бисерко била поносна да је њено.
Рада Пашић: Истина је он се никоме није продао. Али је продавао све жива, па је чак украо главу свога оца са постамента и продао је, као да је, божемепрости, инклузиван. Знате, када полемишете са противницима "старог" система, прво вам натакну на нос Раду, мада мучени Рада није гори од сина Марка, или било ког ђетића са Ђедиње из времена Друге седмогодишње петољетке. Коначни аргумент је, дакако, "А Жрнов?!" за коју бугарску караулу нису ни знали до није јавило да је масон 'Лесандра срушио. (Па и да јесте грех, не може то та се мери са ослобађањем Косова и Метохије... но објасни то комуњарама). дакле, Рада "ради" посао за комунисте.
Ако је сигурно да Коча Поповић није дипломирао на Сорбони, то ћу особито назначити у основном тексту на блогу - да нас комунисти лажу.
За Симовића индустријалца - није се ни мени свидело што је крио комунисте, па је на неки начин и вишља казна шта му се после догодило. Ту је поента Кочин однос - убију му другари јатака, њега ни бриге, заузет швалерацијом.
Најдан Пашић - Ето, обрисао сам чланак, а мрзи ме да поново тражим. Никола је Најданов стриц.
Свестан сам да је прича о Гордани Бранку Михаиловић изузетно болна и осетљива. Скоро све што је писано о њима, разни интервјуи и сл., сам одбацио. Ценим ипак да Бранко сам није спорио да је био скојевац. То двоје деце јесте злоупотребљно, али шта сада да радимо? Треба ли разматрати шта су све могли? Није никако било прилике да емигрирају? Или, да из прве руке испишу сведочанства о комунистичкој уцени и манипулацији? Извините, они су прихватили да живе као потрошена комунистичка роба.
Да ли је Мишићев син био алкохоличар није од превеликог значаја. Од свега, скоро је једино битно да је сведочио на суђењу Дражи, а рођени брат се жртвовао за национални покрет па и да спасе Дражу.
О Марку Ристићу - па није битна наша перцепција или перцепција Црњанскога о њему, већ улога/функција коју је вршио Титовом систему.
Знамо да Басара воли добру капљицу и да су му комунисти убили деду по коме носи име, али ето њега са те стране, и ето нама најнаграђиванијег писца који се толико осилио да тврди да је чак одбио НИН-ову награду. И кога брига шта ми мислимо о бившем амбасадору?
Наравно, исправка материјалних грешака је пожељна. Ником није у интересу чињенично фаличан текст.
Сама основна поставка може да се проблематизује и да се приговори превелика субјекивност. Но, ја сам проблему српске интелектуалне елите пришао са становишта које се просто речено избегава. Има аутора који нису бежали од тематике, но недостаје свеобухватности. Наравно, то је неминовна мањкавост и овог текста, али држим да сам проширио гледање.
Идеју сам добио када сам набасао на Олгу Хумо, даље се само множило.
Основна моја дилема је била да ли да укључим и трећу групу, оних који су сарађивали са окупатором? Ту сам наишао на одређене проблеме етичке природе. Примерице, да ли је владика Иринеј Ћирић колаборант?
http://jadovno.com/episkop-backi-irinej-...V5u4M_VKUk
Одустао сам од тог дела јер још нисам спреман.
Или: принца Ђорђа Карађорђевића нисам поменуо јер је у питању човек са психичким проблемима.
Са ове краће временске дистанце, сигурно сам погрешио што нисам укључио попа Зечевића. Како ми је код очију промакла таква морална громада, да ме питате не знам.
За Скерлића: Па ја сам у уводу назначио да се нису сви продали. Но, само прочитајте наведени Скерлићев цитат. Па на такво слово би и Соња Бисерко била поносна да је њено.
Рада Пашић: Истина је он се никоме није продао. Али је продавао све жива, па је чак украо главу свога оца са постамента и продао је, као да је, божемепрости, инклузиван. Знате, када полемишете са противницима "старог" система, прво вам натакну на нос Раду, мада мучени Рада није гори од сина Марка, или било ког ђетића са Ђедиње из времена Друге седмогодишње петољетке. Коначни аргумент је, дакако, "А Жрнов?!" за коју бугарску караулу нису ни знали до није јавило да је масон 'Лесандра срушио. (Па и да јесте грех, не може то та се мери са ослобађањем Косова и Метохије... но објасни то комуњарама). дакле, Рада "ради" посао за комунисте.
Ако је сигурно да Коча Поповић није дипломирао на Сорбони, то ћу особито назначити у основном тексту на блогу - да нас комунисти лажу.
За Симовића индустријалца - није се ни мени свидело што је крио комунисте, па је на неки начин и вишља казна шта му се после догодило. Ту је поента Кочин однос - убију му другари јатака, њега ни бриге, заузет швалерацијом.
Најдан Пашић - Ето, обрисао сам чланак, а мрзи ме да поново тражим. Никола је Најданов стриц.
Свестан сам да је прича о Гордани Бранку Михаиловић изузетно болна и осетљива. Скоро све што је писано о њима, разни интервјуи и сл., сам одбацио. Ценим ипак да Бранко сам није спорио да је био скојевац. То двоје деце јесте злоупотребљно, али шта сада да радимо? Треба ли разматрати шта су све могли? Није никако било прилике да емигрирају? Или, да из прве руке испишу сведочанства о комунистичкој уцени и манипулацији? Извините, они су прихватили да живе као потрошена комунистичка роба.
Да ли је Мишићев син био алкохоличар није од превеликог значаја. Од свега, скоро је једино битно да је сведочио на суђењу Дражи, а рођени брат се жртвовао за национални покрет па и да спасе Дражу.
О Марку Ристићу - па није битна наша перцепција или перцепција Црњанскога о њему, већ улога/функција коју је вршио Титовом систему.
Знамо да Басара воли добру капљицу и да су му комунисти убили деду по коме носи име, али ето њега са те стране, и ето нама најнаграђиванијег писца који се толико осилио да тврди да је чак одбио НИН-ову награду. И кога брига шта ми мислимо о бившем амбасадору?