[ЛукаЛоко]

Пре неколико дана је била 73. годишњица трагедије или покоља на плажи на Вергароли у Пули, 18. августа 1946. године, када је од експлозије морских мина погинуло неколико десетина особа.
Тада је Пула била под администрацијом британских војних власти.
Тога дана на плажи окупило се много Италијана зато што се одржавало такмичење у пливању, које је организовало спортско и, уједно, национално друштво „Пиетас Јулиа“. Како је и сам локални лист „Л'Арена ди Пола“ тада најавио, то је морало да буде неки вид националног скупа, у време када су велике силе одлучивале о судбини тог града и целе Истре. Било је доста деце и људи који су се једноставно купали у летно време.
Поред плаже је било неколико мина, заиста у извештају британске комисије испоставило се да је била реч о 15-20 немачких протуподморничких бомби, плус једна количина других експлозива, што је ипак било безопасно јер је све било лишено од детонатора.
Број погинулих од експлозије није никада тачно утврђено. Идентификовано је 65 жртава, али на плажи укупно су пронађени остаци или комади од 109 до 116 особа. Рањено је око 200 других особа. Од тих жртава око једна трећина била је састављена од деце. Практично су све жртве били Италијани из Пуле и унутрашњости.
Поштовани хирург Микелети је у градској болници тог дана непрекидно радио како би спасио најтеже повређене, упркос томе што је већ добио тужну вест да су у трагедији погинули његова два сина и његов брат.
Италијанска Комунистичка Партија је одмах оптужила савезничке војне власти због нечувања експлозива, тако ширећи мишљење о инциденту. У извештају британске комисије, који се чува у Лондонским архивама, пише да те бомбе нису могле саме да експлодирају и да је неко наметнуо експлозију, међутим савезничке власти су заташкали афер и у Италији је касније та трагедија заборављена.
Италијанске избеглице из Пуле нису никад веровали у мишљење о инциденту. По њима југословенски комунисти су потпалили бомбе. Једна је жена сведочила да је видела једну особу на плажи како је полагао жице и спајао их „како раде електричари“.
Неки други су поменули једног хрватског новинара, који је наводно при смрти признао да је учествовао у томе, радећи за ОЗНУ.
Било како било, после те трагедије и они Италијани који су били опредељени да остану у Пули и да одрже италијанску заједницу и под југословенским властима, почели су да напусте град. Та трагедија се дакле сматра као коначан ударац на италијанство Пуле.