[ПРОСВЕТАР]

.
ПРОШЛОСТ

У нови живот новом стазом крећем,
И нећу своје обрнути око
У прошлост црну на коју сад мећем
Плочу и натпис: Почивај дубоко,

У мени, црна! И не копкај више
Сумњом у срцу и жељама сивим.
Све кобне везе с тобом сада брише
Огромна љубав и воља да живим...

СЕБИЧЊАК

Закопај се дубоко у себе,
Пријатељу, и свечано ћути.
Саучешћа немај за погребе
Туђих срца...нада откинути'...

Познај себе, и воли и цени.
Интерес свој увек прво гледај
Себичност је врлина! И мени,
Затражим ли, друже, руку не дај!

У животу предрасуда разних
Ништа теже од џепова празних!
Зато своје ти зачепи уши

Пред несрећом; и затвори око,
И мој савет понеси у Души:
Закопај се у себе дубоко!

Лазар Бркић - Из књиге: Лазар Бркић ПЕСМЕ
1961 RAVNA GORA PUBLISHING HOUSE,Inc. NEW YORK,N.Y.

Лазар Бркић је рођен 1928-е године на ономе попришту трпљења и страдања што се Босном зове, и у кога су ужаси тих страдања и патњи сопствене Породице и родне груде у току Другог Рата и славне Равногорске борбе изазвали она права стваралачка надахнућа.

Друкше се не би могло објаснити то стваралаштво дечака од једва петнаест година, када је постао активни Борац Равне Горе и коме та страдања и трпљења нису допустила да настави и доврши започето школовање.

Уместо тог школовања је из њега проговорио онај Божији дар изузетног изражавања мисли и осећања, даби му обезбедио једно изузетно место у једној ваистину несрећној генерацији србске омладине.

Ова дакле трпљења и страдања, која су пробудила овај вулкански песнички таленат, наставила су се и на остатку голготског пута оне славне Србске Војске која је под Војводом Ђујићем извршила пробој код Пађена, Војске «коју нико победио није» и коју су савезници издали и претворили у своје заробљенике!

Наставила су се у логорима у Палманови, Ћезани, Форлиу, Еболиу и Мунстеру. Тамо, у скривеним кутовима тих логора, Бркић је стављао на папир изливе бола и поноса једног србског изгнаника.

У изгананству, најпре у Европи па потом у Америци, Лазар Бркић је објављивао своје песме у «Равногорском Борцу» и у угледном «Американском Србобрану», чије га је уредништво уврстило у велике наде србске књижевности у изгнанству.

Тешко је рећи под чијим је утицајем Бркић певао, јер нами се увек чинило док смо његове песме безброј пута прочитавали, као да чујемо призвуке и Дучића и Ракића и Стевана Луковића, Милана Ћурчина и Душана Васиљева и многих других, па и самог Јесењина.

Међутим!

Сваки прави песник је једна од оних великих или малих буктиња које осветљавају стазу своме Народу, па и целом човечанству, буктиња које нам помажу да повратимо Веру, Љубав и Надежду, да повратимо посустале, да подигнемо оне што су пали, да опоменемо оне који су заборавили, да загрејемо родољубива срца која су се охладила!

Хвала србскоме песнику Лазару Бркићу.