[Ђорђе Ивковић]

Бенито, први пут се нећемо сложити.

Дух и поента чланка су потпуно супротни од онога како ти разумеш.

То је реална, са само мало патоса, слика ондашњег времена и ондашњег стања духа. По мени, драгоцена белешка о једној генерацији блиставих хероја, какве, прилика је, више неће бити.

Најпре, "европејство" је багателисан појам. Искомпромитован. Тај појам је пре сто двадесет или сто педесет година имао сасвим другу садржину него данас. Постоје финесе, вишезначности у свему ономе што је некада обухватало "европејство". Ништа необично што су париски ђаци били већина у, наглашавам не случајно, србијанској елити. Због емотивне везаности за Русију, Србију су звали "мала Русија". Али, истовремено, цивилизацијски, Србија је била ослоњена на Француску, па је такође имала надимак "мала Француска". Постоји разлика: културни Србин из Србије је морао владати француским језиком. Пречани генерално, па и пречански Срби, су били орјентисани ка Бечу те су говорили немачким језиком.

Србијанци су били врло неповерљиви према германским утицајима (сем када су војно устројство и дрил у питању, у томе смо много тога преузели од Пруса) и љубоморно су чували своју независност. Краљ Александар Обреновић је намеравао да Србију "утопи" у Аустроугарску, па знамо како је прошао.

То је једна ствар, а друга када се неко залаже за пан-европејство, односно утапање у Европљане као једну нацију, итд, има то код ових наших нео-пан-европејаца у изобиљу, тако да о томе не бих више.

Доживљај српског простора и поготово српског културног простора се у последњих сто педесет година грдно променио и редуковао. Ја сам пре пар година, под насловом "О поносу и заблуди" пренео један чланак из "Летописа Матице српске" из 1894.
http://nimbusovpodrum.blogspot.com/2017/05/50-1894.html

Ту се помиње и једна светковина све-српске културе у Дубровнику, који је, на потпуно природан начин, сматран као један од најважнијих наших култирних чворишта. Данас би вас сматрали за лудака када би тако нешто јавно тврдили.

Даље, Србија је крајем 19. века и почетком 20-ог века била сразмерно величине после Америке држава са највећом имиграцијом у свету. Србија је тада била земља добре наде и слободе. Тада је настала чувена пречанска песма:
"Са Овчара и Каблара
Лепа Мара проговара:
Мили Кнеже прими наске
У редове Србијанске!"

Нема чуђења дакле ондашњем српском (у пуном смислу) полету, већ га аутор горњег чланка бележи у времену када такав полет више не постоји.

Нека се љути ко хоће али истина је: У та доба Шумадија је била српски Пијемонт. Данас нам је Пијемонт Бихаћка република и зато пропадамо.

Исто важи за Београђане. Београдска деца, добровољци су тада певали:
"Што би дике,
оде у војнике!
Што би шкарта,
оста да се карта!"

Комплетна једна чета Ђачког батаљона била је састављена од београдске омадине, и они су били понајмађи па су добили надимак "Рузмарини" (има још приче око тих рузмарина, али скраћујемо). Данас, кад Београђанину кажеш да је "Рузмарин" он се увреди као да си му матер опсовао. Тако бива кад се не зна историја чак ни оне најуже средине у којој живиш.

Да закључим: ничега што си приговорио у презентованом чланку нема ни у алузији.