[мунгос]

Да ли ћеш Мунгосе икада да схватиш да ти никада са осталим Србима не би живео,у истој земљи,да није било те Југославије? Ни Банат не би припао нама,Срби би сачињавали тек нешто мање од половине становништва те никада,на срећу, створене Новосрбије. Фора је у томе што теби то и не смета,колико могу да приметим по похвалама које иду Аустрији.

Чак и ова авнојевска Србија изгледа пристојније него ово што је нуђено 1915. године.

Наравно да ми не смета, јер онда Срби не би били убијани ко дивље звијери. Чак и Срби у Лици, Кордуну и Банији би имали Србију на пар КМ од себе и српску војску, четнике, оружје и помоћ итд. да се наслоне ако би дошло до чега.

А сама таква Србија би имала сваку могућу предност јер би се 1918-1941, 21 годину развијала као нормална држава и то српска држава и не би губила енергију на све могуће и немогуће ТУЂЕ, несрпске и противсрпске гузобоље. Имала би и море, што јој је био први циљ 100 година до тад.

---

Даклем на крају рата, 1918-е, имамо овакву слику:

ПОБЕДНИЦИ ТАЛИЈАНИ, АЛИ И ПОРАЖЕНИ АУСТРИЈАНЦИ И МАЂАРИ И ЦУБОК, ТЗВ. "ХРВАТИ", КАО КРИМОКАТОЛИЦИ, СА ПАПОМ У ПАКЕТУ-ТО ЈЕ ЈЕДАН ТАБОР-И ТО СЕ НЕ МОЖЕ НЕГИРАТИ!

ПОБЕДНИЦИ ЕНГЛЕЗИ, АЛИ ДО СРЖИ ПРОЖЕТИ ЊИХОВОМ МАСОНЕРИЈОМ И ЛИХВАРСКОМ ХИДРОМ, ТО ЈЕ ДРУГИ ТАБОР!

ПОБЕДНИЦИ ФРАНЦУЗИ, ТАКОЂЕ НАТОПЉЕНИ МАСОНЕРИЈОМ ВЕЛИКОГ ОРИЈЕНТА, УЗ СВЕ СИМПАТИЈЕ ПРЕМА НЕКИМ ТАМО СРБИМА (ФАКТОР КОЈИ БОКАН ДИЖЕ У НЕБЕСА АЛИ КОЈИ ЈЕ У СТВАРНОСТИ ЗАНЕМАРЉИВ), ТО ЈЕ ТРЕЋИ ТАБОР!

ПОРАЖЕНА ЊЕМАЧКА ПОД ПРУСКОМ КРУНОМ КОЈА НИЈЕ КРИМОКАТОЛИЧКА-НЕ ПОСТОЈИ!

ПРАВОСЛАВНА РУСИЈА НЕ ПОСТОЈИ!

НА ТАКВОЈ ШАХМАТНОЈ ТАБЛИ И СА ФИГУРАМА КОЈЕ ЈЕ ИМАО, ГДЕ СЕ ИНТЕРЕСИ ЈЕЗУИТА-КРИМОКАТОЛИКА И ЈУДЕО-МАСОНЕРИЈЕ ПОКЛАПАЈУ ШТО СЕ ТИЧЕ СПРЕЧАВАЊА РУСИЈЕ (КАКВА ЈЕ ДА ЈЕ) И ЊЕМАЧКЕ (КАВА ЈЕ ДА ЈЕ), ДА ИЗАЂУ НА ТОПЛО МОРЕ-НАШ КРАЉ ЈЕ ОДИГРАО МАЕСТРАЛНО!

Опет, није у питању никакав ђенерал посље битке. Јер добро знадемо да су односи Срба са Талијанима били најбољи стотинама година у Далмацији. Талијани су били пријатељ и савезник. Српске странке на Приморју су увијек за вријеме Аустро-Угарске имале добру сарадњу са Талијанима и заједно су се могли одупирати болесним и агресивним хрватским нападима и на једне и на друге.
Рјешење никако није могло бити да се да власт над Србима у руке Хрватима.

Први Рус је био против стварања државе са Хрватима! Но и поред тога, Срби су све чинили супротно томе интересу Русије. О овоме имамо све могуће податке од Руса, Срба, Хрвата, Талијана, Француза и Енглеза!

Поредити Хрвате са Талијанима, то мало рећи ВАН ПАМЕТИ!

---

[b]мунгос Пише:
Сасвим брез икакве уврједе би прихватио назив Аустријанац, јер и то је дио мога насљеђа и идентитета. Замисли у тој мрској Аустрији смо се и намножили и забогатили, а у ВАШОЈ Југославији остали голи ко мишеви и остаде нас само у траговима. Лика је почетком вијека имала 125 000 најбољи Срба а крај вијека је дочекала са 3 000. Ето зашто.

Ну, па да видимо како је ишло са тим множењем и богаћењем у милој ти Аустро-угарској.

Године 1871, пошто је турска власт већ била сатјерана у ћошак Балкана, Војна Kрајина буде »развојачена«. Та велика територија Хрватске бива преведена под цивилну управу и тако »враћена мајци домовини«. Тим актом је мој граничар уведен у модерно грађанско друштво!

С каквим улогом, с каквим бременом?

Улог: бранио је три и по вијека слободу тог друштва »антемурале...« итд. Али, даном развојачења Границе тај улог више не котира нити на једној берзи!

Златна кочија је већ одавно пројурила; Сикстинску капелу је Мицхелангело већ офарбао, версајски двор су Лујеви сазидали, маркизе се поудавале, а на универзитетима у Бологни и Монтпелиеру већ одавно су попуњена сва ректорска мјеста. Па и грађанска класа у Дубровнику и Загребу ујагмила је већ што је њој припадало. И шта сад ти хоћеш, Мићане? Збогом, сервус!

А бреме?

Од цара су добили »Десертум«. И населили га. Све да су добили и сам Мисир, шта би од њега остало послије толиких војни? Свака друга година је ратна! Од три способна мушкарца морају у солдачију двојица, а гђе их је пет, ту узимају у војску тројицу. Само карловачки генералат, са својих 11.000 домова даје 22.000 бораца. А кад се води отворени рат, онда се мобилише још и неколико хиљада стараца, да чувају страже по насељима и путовима, да преносе провијант. Па та онда представљају ти »домови«, ко и како ће да их обнавља послије турских паљевина, ко ће да обрађује земљу? Огњеслав Утјешиновић-Острожински, рођен у мени сусједном селу Острожину 1817. године високи крајишки чиновник, Илирац, писац, објавио је у Бечу 1861. године књигу о приликама у Kрајини, па наводи да је у Kрајини сваки шести мушкарац војник, док је у осталим земљама Царевине сваки - шездесети!24 Граничар је »повлаштен«, јер није кмет, али се заборавља да аустријски војник стаје државу 160 форинти, а граничар само 40 форинти (јер се претежно сам издржава), што представља допринос држави, а губитак Kрајини, 4
милијуна форинти годишње. Уз то, губитак Kрајине у радној снази коју представљају војници, износи 2,400.000 форинти. Поред тога, граничар је имао големе радне обавезе, све предвиђене и пописане, таксативно, у реглеману. Радови су разврстани у 3 класе: царски, општи и остали. Царских је било 17 врста, општих 21 и осталих 26, укупно 64 врсте!
...
2Ј Изванредно дјело о прошлости Војне Kрајине написао је Ваничек: Спезиалгесцхицхте дер Милитаргрензе И - И В Wиен, 1875. Право је чиидо како се у оно доба, усред Аустроугарске монархије, могло написати и објавити
онолико истине о судбини једног народа, а да се не потпадне под удар никаквог закона.
...
А данак у крви?

У ратовима против Наполеона, за свега 10 година, Kрајина даје 100.000
бораца, од којих губи 40.000. А кад је Напоиеон 1809. године запосјео ове
крајеве и задржао затечено војно уређење (што не би, одговарало му је да не
може боље!) повео је и граничаре у поход на Русију 1812. године. Зна се како су се тамо сви скупа провели.

У сузбијању револуције, 1848. године у Аустрији, Мађарској и Италији
граничари, под командом Јелачића и Радетзког, жаре и пале, али и губе 30.000
живота. Послије рата, »на питање шта ће бити са 30.000 преосталих удовица и 50.000 сирочади, стиже одговор да ће се удовице поудавати, а сирочад порасти«, наводи Утјешиновић. И поред високог наталитета, Kрајина стално заостаје у прирасту становништва.

Граничарева снага истаче се на још много отвора. Ту је на првом мјесту
корупција. Kрајишком војнику - плаћенику ускраћује се, на рафиниран начин, лавовски дио плате, а већ она је биједна: док карловачки генерал бере 850 форинти мјесечно, граничар добије, али само номинално, 3 — 4 форинта. Мито, давање »дарова« заповједницима је чин без кога се не смије назвати ни добројутро.

Даривати се морало: заповједника који прихвата пребјеге на граници, заповједника који дођељује земљу, заповједника који прима у службу плаћеника (знала се такса: наредбодавцу 8 форинти, благајнику 4 форинте, дакле 4 мјесечне плате).

Незаконити приходи господе расли су баснословно. А кад је врховна власт
Реформом Војне Границе од 1746. године хтјела да укине примање дарова
учинила је у ствари само то да га је још чвршће легализовала! Јер, дословце је казано да капетан »смије« примити дарова »највише« у износу 40 ф, лајтнант 24 ф, а заставник 18 ф. годишње. »Али се од овог памтило само то да се примати »смије« — примјећује духовито Радека.

И што се ми онда чудимо ако и у дане данашње Kордунаш носи пуне торбе
јаја и кокошију (а и новчаник мора бити пун) кад креће у град да би испословао некакво своје право у лавиринту канцеларија? Зна се и то колико новаца треба ставити у коверат да би се дошло до болничког кревета, а колико за операцију и за какву врст операције. Чудимо се томе, а заборављамо да је протекло једва једно стољеће од граничарског вакта у коме су ти, мрски нам поступци, били прописани.

Да ли је граничар имао времена да се одвикне од својих рђавих навика? Јер,
навике његове дародавне су у питању, а не оних који примају торбе и коверте.
Истински друштвени положај граничара најбоље се може сагледати кроз систем
кажњавања и мучења. Актом Реформе било је прописано какве физичке муке се смију примјењивати, а какве, тобож, не смију. Одређено је кад се може везати у »кладе«, како се пролази кроз шибе, колико удараца смије досудити командир чете (25), лајтнант (7), фелдвебел (4), каплар (3). Од физичке казне, рекоше, не смије војник умријети!

Буржоазија из Беча, Пеште и Загреба, разни намирисани господичићи — пискарала одапињали су стријеле против граничара, јер су, како веле, заостали, некултурни, дивљи и не производе довољно за тржиште. Некакав врли статистичар је израчунао да Kордун производи кромпира шест пута мање него Штајерска и замјера на оваквом немару! Други, опет, нашли су се да истакну како у Kрајини влада благостање и задовољство. »Протегните онда крајишко уређење на цијелу монархију«, одговара им Утјешиновић.

Вјековни војни режим под којим је живио, па ратовања, погибије и сва друга
страдања оставили су неизбрисиве трагове на психи граничара. Имајући против себе надмоћне силе државе, насиља, рата, биједе, глади и смрти граничар је морао да им се на сваки начин прилагоди како би преживио. Прилагођавање таквим силама у ствари је стално отуђивање од самог себе, стална дехуманизација. У његовом карактеру и понашању све је противрјечно: живи у сталном страху, а на бојишту је »лудо храбар« (»ин толлер Kиихнхеит«); обожава цара и клања се држави, а мрзи све што је од државе и поткрада је гђе год може; снисходљив је поданик, али и бунтовник; неповјерљив је према свему што му се нуди као ново, а чезне за бољим животом; труди се на својој неплодној земљи — прљуги, а мрзи сваки физички посао. Сања о било каквој државној, чиновничкој службици и, кад се једном дочепа такве, окреће леђа својој постојбини. Тако се, уосталом, понаша и већи дио његове тзв. интелигенције: изузев понеког учитеља и попа, нико се не враћа на огњиште, одродава се и почиње с презиром гледати на своје поријекло, придружује
се оној госпоштији која о граничару неће рећи ништа осим погрде и спрдње.

Народ, дакле, издваја из своје средине оно што је најспособније, одваја од уста за школовање ђетета, а по некаквој вишој логици ствари, школује ђецу за неке друге, јаче и повољније средине. Тако се и умне снаге граничарског свијета хронично исцрпљују, а он тапка на мјесту. Нема кога да га мало придигне и оплемени.25

О граничару се обликовало мишљење да је силеџија, улизица, невјеран, склон
крађи и убиству. Има у томе истине.

Николиш и његово виђење ствари. Један од многи који је своју гузицу обезбједио а нас оцрнио на најгори начин, пажњиво балансирајући да ничим не закине Хрвате.
Занимљив опис из југо-комунистичке перспективе, који Хрвати радо цитирају да оцрне Србе.