[мунгос]

.
Лондонски уговор 1915-е

Н И Ј Е

нудио Велику Србију!!!

Шта је истина у причи да је"тајни Лондонски уговор између сила Антанте (Француске, Русије и Велике Британије) и Италије, потписан 26. априла 1915-е године, најбољи пример мегаломанских идеја Александра Карађорђевића и Николе Пашића и доказ њихових превеликих амбицијаада" јер је Србија као "неоправдано одбацила стварање велике националне државе зарад југословенског јединства".

O сада већ чувеном Лондонском уговору из 1915-е године, неколико деценија говори се као о извесној „пропуштеној шанси“, шанси коју србске политичке елите нису на време уочиле нити искористиле прилику за стварање самосталне и велике србске државе на Балкану, која би у просторном смислу обухватала Бачку, Славонију, Далмацију, Босну и Херцеговину итд....сновима србске наиве никад крја!

Међутим!

Шта је то ваистину Србији „нуђено“ 1915-е године и да ли је уопште познат „идентитет понуђача“.

На првом месту, аргумент против тезе да је „Србија сулудо одбила понуду и жртвовала се зарад оних који су били и остали њени непријатељи“, како то обично кажу познаваоци „праве историје“, једноставно није исправан и не заснива се на аутентичним и веродостојним историјским изворима.

Србска Влада и јавност нијесу имале увид у садржај споразума који је постигнут између Краљевине Италије и сила Антанте, јер је он био тајан.

Србија је, као и остатак заинтересованог света, за појединости договора сазнала тек после јудео-бољшевичке револуције у Русији када је оболели сифилистичар Блум-Лењин обелоданио садржину споразума.

Međutim je Sazonov odgovorio knezu Trubeckomu na njegovu depešu od 31 marta (1914), kad je dao izvještaj o svome razgovoru s Re-gentom Aleksandrom. To se zbilo 29 aprila, dakle poslije potpisa Londonskoga pakta; Sazonov je očito naumice tako dockan odgo-vorio. Reče: »Pašić nije u stanju da nam dade kakvih novih obavještenja, koja bi mogla dopuniti ona, što ih već imamo. U nasu iskrenu volju da zastitimo u granicama mogućnosti sloven-ske interese, ni Prestolonasljednik ni ministarski savjet ne mogu sumnjati. Ako se ne bi uspjelo u najsirim granicama ostvariti sve slovenske aspiracije, uzrok tome biće vanredne prilike. Prema tome dolazak Pašićev bio bi ne samo beskoristan za slovensku stvar, nego bi bio vezan sa velikom nezgodom, da Srbija ostane u ovom trenutku bez mudroga i iskusnoga rukovodioca. Otkaz naš za njegov dolazak ovamo, mogao bi Pašić iskoristiti, svoga opravdanja radi, u srpskim političkim krugovima«.

Отуда Србија није могла да се "одрекне" нечега што није знала да има, а приде га није ни имала, већ се о „награди“ размишљало у прилично нејасним формулацијама.

Uto saznala je srpska vlada u Nišu u glavnim crtama nešto o onom, što se 26 aprila zbilo u Londonu, i to najprije od profesora beogradskoga universiteta Grgura Jaksića iz Pariza, koji je tada bio saradnik »Tempsa«, a onda i od svojih poslanika, iz Pariza od Milenka Vesnića, iz Londona od Mate Boškovića i iz Rima od Ljube Mihajlovića. Taj je glas teško uzbunio sve krugove. Sada je srpska vlada uzela raditi oko toga, kako bi izvršen Londonskoga pakta učinila zavisnim od izvjesnih uslova.

Крах Лондонског уговора, пред крај Првог светског рата, онемогућио је Србију да изађе на море и заједно са Црном Гором добије више од три стотине километара јадранске обале између Сплита и Драча.

„Велика Србија“ никвим Лондонским уговором није понуђена Србији!

https://www.youtube.com/watch?v=IdQvGQMTx08

Prvo je bilo, da je Regent Aleksandar upravio 5 maja (22 apr. po st.) Velikomu knezu Nikoli Nikolajeviću iz Niša ovo pismo: »Dragi Tečo, dobio sam VaŠe pismo, koje mi je doprinijelo veiiko zadovoljstvo. Hitam da Vam saopćim, da se sve mjere za prelaz srpske vojske u nastupanje već privode u djelo. Smatram da ćemo u određenom roku preći u nastupanje (ofanzivu) protiv neprijatelja, a do toga vremena biće uklonjene sve teškoće, na koje sam Vam ukazao u posljednjem telegramu.

Baš ovoga trenutka, kad uzimam pero da Vam zahvalim za sve Vaše laskavo mišljenje, kako o meni tako i o mojoj vojsci, dobivam izvjestaj da su interesi Slovenstva, zbog kojih je i poceo rat, prineseni na zrtvu Italiji. Prema ugovoru, koji je ona zaklju-čila s državama Trojnoga sporazuma (u Londonu) — a koji se dosada brizljivo skrivao od nas (Srba) — dobiće svu austrijsku obalu s odgovarajućim »hinterlandom«. To zahvata približno više od milion i po najčistijih Slovena, Srba, Hrvata i Slovenaca, ili 150.000 najboljih vojnika i mornara. To takođe znači, da Italija dobiva sve luke i pristaništa i sve strategijske taćke i izlaze na Jadranskom moru. Ona će u odnosu prema nama zauzeti u svemu mjesto i ulogu Austrije, a mi smo se nadali da će nas ovaj rat od toga jednom izbaviti. Neću Vam govoriti o svima teškoćama i opasnostima, kojima će u budućnosti Italija zaprijetiti Balkanu umjesto Austrije. Hoću da skrenem pažnju generalisimusa ruske vojske*), koji drži u rukama svojim sudbinu Slovena, na moralnu stranu ove stvari; ona nanosi najteže udare naŠoj vojsci, koja hoće da pobijedi neprijatelja. Moja vojska bila je u početku elektrizo-vana riječima, kojima ste se Vi obratili narodima Austro-Ugarske i koje su im riječi davale nadu, da je dosao ćas konaćnoga oslobo-đenja Slovena od te monarhije. Tražio sam od svojih vojnika, da se ujedine u naporima sa moćnom ruskom vojskom, da bi dostigli do toga uzvišenoga cilja. Za ostvarenje toga, zar se već nije prolilo toliko slovenske krvi? Od svoje vojske mogu tražiti da produži borbu s istim samopožrtvovanjem, što se i dosada pokazivalo nje-nom snagom i čime je došla do svih uspjeha. Do ovoga časa moji su vojnici bili svjesni, da su žrtve koje se od njih traže neophodne, i hrabro su podnosili sva ispaštanja. Sada niko neće moći uvjeriti ih, da nisu odbaceni od svojih velikih saveznika i da nisu slovenski ideali prineseni na žrtvu u korist Italije.

Hiljadu želja sreće i slave od Vašega nećaka, koji Vas voli i koji Vam je predan — Aleksandar«*).

Idući dan, 6 maja (23 apr. po st.), zamolila je srpska vlađa kneza Trubeckoga, da odašalje u njeno ime ministru Sazonovu i carskoj ruskoj vladi ovaj predlog: »Da bi poboljšala sadaŠnji položaj i uzdigla koliko je god mogućno vjeru kod srpskoga naroda, treba Srbiji što prije dati uvjerenje, da pitanje o konce-sijama Što se Italiji daju, nije svrseno, nego da jos ima ttade na izmjenu naknadnim sporazumom s Italijom. Zbog utvrđenja vjere pak kod Narodne skupŠtine u nepokolebljivu naklonost sila Troj-noga sporazuma (Antante) prema Srbiji, trebalo bi: 1. ne poči-njati trasiranje granica nigdje, gdje je direktno interesovan srpsko-hrvatski narod, bez prethodnoga sporazuma sa kraljevinom Srbi-jom; 2. trebalo bi narodu dati uvjerenje, da će narod srpsko-hrvat-sko-slovenaćki biti ujedinjen u jednu drzavu i da neće biti podije-Ijen u vise drzava (kako to hoće Londonski pakt) i 3. trebalo bi utjecali na Italiju, da ne ubrzava svoju akciju na teritoriji, gdje je naš narod veoma osjetljiv. Još bi dobro bilo — kazala je srpska vlada — da sile Trojnoga sporazuma (Antante), u slučaju da su njihove namjere saglasne s time, što je ovdje rečeno, počnu odmah pregovore sa srpskom vladom po ovim pitanjima«.

Skoro potom, 11 maja (28 apr.), sastala se u Nišu i Narodna skupština, da javno protestira protiv Londonskoga pakta. Tom je prilikom Nikola Pašić, kao pretsjednik vlade i ministar inostranih djela, na interpelaciju narodnoga poslanika, pokojnoga profesora beogradskoga universiteta, Draze Pavlovića, u Skupštini upravio na adresu Italije ove značajne riječi: »Ja mislim, da talijanski poli-tičari i državnici ne mogu ići za tim da dobiju jedan grad više ili manje, da dobiju ovo ili ono ostrvo, jer mogu unaprijed znati, da snaga Italije neće biti u tome gradu ili ostrvu, nego će njena snaga biti u slozi srpsko-hrvatsko-slovenaćkoga naroda i Italije«.

Svi nam ovi podaci jasno dokazuju da je 1914-15, u vrijeme stvaranja Londonskoga pakta, Kraljevina Srbija — na čelu joj Regent Aleksandar, pa Narodna skupština i srpska vlada Nikole PaŠića — činila i učinila sve što je mogla, da osujeti londonski atentat na naŠe narodne vitalne interese^'Njoj ne može ni najzatucaniji protivnik bas nista prigovoriti.


Predratna politika Italije i postanak Londonskog pakta: (1870-1915).Ferdo Šišić, Hrvatska štamparija S. Vidovié, 1933. str.126-129

---

И да је остала Аустроугарска Срби би исто прошли. Фердинанд је планирао да створи трећи део царства у коме би Хрвати били главни. Аустријанци су трпели Србе јер су им требали у борби са Турцима кад је нестала Турска Срби им више нису требали.

Положај Срба у Аустро-Угарској је био бар 50 пута бољи од положаја Хрвата. Није да Хрвати нијесу покушавали да нанесу Србима штету, на глави су стајали да то спроведу, али то се све сводило да некоме Србину појединцу науде или на пар онијех дивљања по Загребу. Није Аустро-Угарска била спрдња од земље ђе је сваки лудак могао радити шта оће као Југославија, него је то била озбиљна земља. Твоје непознавање историје је мало рећи катастрофално.

Књигу у шаке и учи. Савјетујем да почнеш са књигом Душана Берића "Хрватско праваштво и Срби".