[ЛукаЛоко]

Не бих волео ту да живим иако сам близу Удина у неком приватном ,малом хотелу ,пре пар година преноћио,где је природа била прихватљива као и општи амбијент.
Клопа ужасна-не препознајем више италијанску кујну.А питао сам их лепо да ми дају најбоље шта имају које је типично за њихов крај.
Вино ,тражио добар квалитет а дали ми бучкуриш.
Грапа је била добра.

Тамо на северу Италије лоше се једе. У оним алпским и северо-источним крајевима, који су били дуго у аустријској империји, где лежи и Удине, гастрономија је у доброј мери иста као у средњој Европи, дакле једу се кнодли, свињски „schienbein” (да ли се каже овако?), штрудел, пресниц и разноразне каше од брашна, пасуља или јечма...
Чуди ме то за вино, јер ипак тамо, поготово у суседном Венету, имају одличне врсте вина, али како каже Крајишник, у хотелима није исто као у маленим ресторанима. Они уопште купују јефтино јело од великих дистрибутера.
Ако на северу тражиш рецимо шпагете са парадајзовим сосом, они то и сервирају, јер је то национално јело, али је то направљено са већ припремљеним сосовима индустријске производње. Није то њихов специјалитет.
Она кујна која се широм света препознаје као италијанска: макарони, пица, сво медитеранско јело са парадајзом и маслиновим уљем, то је из средњих или јужних крајева.

видех много раштрканих индустријских комплекса који ме као еколога ганглионишу.

Некада у 19-ом веку Италија је била називана „лепа земља“, данас грађевинска шпекулација и индустрије су поквариле пејсаже. У Француској и Немачкој наравно има такође великих градова, индустријских комплекса и ружних предграђа али чини ми се да су они боље заштитили села и природну околину. На полуострву се налазе читаво забетонирани крајеви и обале.
Управо пре неколико дана, приликом филмског фестивала у Венецији, по ново су приказали рестаурирану верзију једног старог филма, добитника „златног лава“ 1963. године, „Руке над градом“ режисера Франческа Росија. У главној улози је био познати амерички глумац Род Штајгер. Режисер је прокомунистички оријентисан али филм је много добар. Филм показује политику онаквом каква јесте, игру партија, трку за победу на изборима и поготово грађевинску шпекулацију, и зато још данас јесте и увек ће бити актуелан. У Италији, и не само у Италији, много људи су се обогатили овако у вези са политичарима, на пример и Берлускони. Род Штајгер глуми грађевински предузимач који, када се због једног инцидента убоји да ће изгубити политичку подршку, оснује свој изборни лист: дакле филм је пре неколико деценија описао политичку авантуру Берлусконија, са разликом да је у филму реч о једном граду, док је Берлускони поставио руке над читаву земљу.