[Шумадинац]

.
У првом светском рату, за време пробоја Солунског фронта, био је рањен један прост човек, сељак, кога упуте у болницу. Предају му једног бугарског заробљеника да га спроведе до Команде у Солуну. Од дугог хода, и глади, бугарин онемоћа, а муче га и мисли хоће ли остати жив и видети своје. Српски војник, мада рањен, сиђе с коња и помогне Бугарину да се попне у седло, узме вођице и тако пође даље. Кад је видео зачуђеност српског генерала, војник рече: „Ја сам рањеник, а он заробљеник, ту више нема непријатељства; обојица смо без оружја и само смо људи. Он је занемогао и морам да му помогнем.“

То је оно што нас је као народ одржало, не само биолошки. У дубини народне душе није само витештво или отменост, већ нешто друго: права љубав према човеку.


Блаженопочивши Патријарх Павле