05-12-2019, 06:16 PM
.
ИРИНЕЈ ТИ СУДИ, ИРИНЕЈ ТИ ПРЕИНАЧУЈЕ ПРЕСУДЕ
https://i.postimg.cc/cJZgF5CF/Tipovanje-slika-2.jpg
Епископ г. Иринеј се, мимо свих канонских и других прописа Цркве, ставио изнад Великог црквеног суда са амбицијом да ненадлежно суди ВЦС, а посебно својој браћи епископима, као и да игнорише обавезујуће пресуде ВЦС.
Својевремено је Велики црквени суд (ВЦС) Српске Цркве у случају нечовечног поступања бачког владике Иринеја према двојици његових свештеника пресудио да је Црквени суд Епархије бачке донео незакониту одлуку. Наиме, он је двојицу свештеника казнио казнама које нису прописане Уставом СПЦ или Правилима и поступком за црквене судове.
Двојица свештеника су у жалбеном поступку против пресудâ Црквеног суда Епархије бачке (бр. 83 и бр. 84 од 13. маја 2016. године) добила случај. Према канонској пракси, ове две правоснажне и извршне пресуде Великог црквеног суда нема право нико да анулира. Савјесни рад и одговорно одлучивање чланова Великог црквеног суда довели су до побједе правде и милости за људе које је надлежни архијереј, због ситница, лишио основних људских и хришћанских права.
ПРАВЕДАН ЈЕ САМО ОНАЈ СУД КОЈИ КАЖЕ ДА ЈЕ ИРИНЕЈ У ПРАВУ
Оно што је најважније: ниједан пропис, који је на снази у Српској Православној Цркви, није поврјеђен од стране Великог црквеног суда приликом доношења пресудâ бр. 200/17 и 201/17 од 4. маја 2017. године у жалбеном поступку против пресудâ Црквеног суда Епархије бачке бр. 83 и бр. 84 од 13. маја 2016. године.
Међутим, не лежи враже, сујета бачког владике није могла да претрпи овај пораз те да му тамо неки ВЦС поништи двије пресуде Црквеног суда Епархије бачке. Он се у својој „молби“ (како је назвао свој акт, иако тако нешто не постоји) позивао не на Јеванђеље, каноне и сличне обавезујуће изворе црквеног права, него на „претходну црквеносудску праксу“. Ваљда је мислио да ће тиме додатно оснажити своје неаргументоване и паушалне оцјене не само о две пресуде Великог црквеног суда него и о члановима Великог црквеног суда.
Он (Иринеј Бачки) је двојицу свештеника казнио казнама које нису прописане Уставом СПЦ или Правилима и поступком за црквене судове.
Иначе, Велики црквени суд је виша црквена судска власт за све црквене спорове унутарње црквене управе који не спадају у судску надлежност Светог архијерејског сабора и синода. Тај суд доноси пуноважне одлуке у вијећу састављеном од предјседника, четири члана и референта. Велики црквени суд у другом и посљедњем степену разматра, одобрава, преиначава и поништава рјешења и пресуде Епархијских црквених судова, по службеној дужности или по изјављеној жалби.
Из свега наведеног је јасно да је „молба“ (читај: наредба или диктат) епископа г. Иринеја била неоснована и да Свети Архијерејски Синод није био надлежан да о њој расправља. Оно што се, међутим, десило, представља још једну тамну мрљу у историји Синода.
Наиме, потпуно неканонски и без икаквог права, бачки владика Иринеј одбија да као надлежни епископ изврши одлуку ВЦС и од Синода бесправно захтјева да Синод њему врати предмет у надлежност. И умјесто да му Синод то право ускрати и подсјети га да није изнад закона, десило се супротно. Бачки је поново преузео предмет у своје руке, игнорисао одлуку ВЦС и самовољно поништио донете одлуке. Такође је занимљиво да Синод овдје није наступио одлучно: нити је санкционисао дотичног владику нити је предмет доставио на дневни ред Светог архијерејског сабора у мају 2018. године.
Дакле, једино што је Свети Архијерејски Синод могао и морао учинити јесте да архивира наведене акте епископа Иринеја због ненадлежности и да га позове да изврши правоснажне пресуде Великог црквеног суда бр. 200/17 и 201/17 од 4. маја 2017. године.
ЦРКВЕНОИРИНЕЈСКА ПРАКСА
Синод је поступио мимо правила (иако се данас може чути изрека „о синодским одлукама се не расправља“) јер Синод нема права да преиначује одлуку ВЦС. Упркос томе, предмет се поново нашао у кабинету бачке епархије и њеног милостивог епископа.
Он се у својој „молби“ (како је назвао свој акт, иако тако нешто не постоји) позивао не на Јеванђеље, каноне и сличне обавезујуће изворе црквеног права, него на „претходну црквеносудску праксу“.
Да у Српској Цркви не би тријумфовала самовоља и безакоње постарао се епископ жички Јустин који је као члан ВЦС поднио представку-жалбу Светом архијерејском сабору маја мјесеца 2018. године. Епилог је ипак био срећнији него што би неко помислио. Наиме, Свети архијерејски сабор је цио дан расправљао о овом случају и пресудио да бачки епископ није имао права дезавуисања одлуке ВЦС као и да Синод није смио да му врати предмет. Сабор је донио одлуку да бачки владика помилује двојицу неправедно кажњених свештеника.
Као закључак треба рећи сљедеће: кад већ епископ г. Иринеј помиње „црквеносудску праксу“ онда би било поштено и коректно да је погледао каква је била црквеносудска пракса у Црквеном суду епархије бачке прије његовог избора за епископа бачког, односно да ли је Црквени суд Епархије бачке икада прије њега донио пресуду којом је свештеника казнио казнама које нису прописане Уставом СПЦ или Правилима и поступком за црквене судове – као што је то он чинио у оба случаја.
Управо се епископу Иринеју, кад већ наводи црквеносудску праксу, може приговорити да је Црквени суд епархије бачке под његовим предсједништвом као надлежног архијереја оваквим пресудама грубо нарушио црквеносудску праксу тог Суда.
Да овдје не говоримо о чињеници да Свети Архијерејски Синод никада није одлучивао по пресудама Великог црквеног суда, односно онако како је то у својој молби тражио епископ Иринеј. Јер када је црквеноиринејска пракса у питању, правда је оно што се Иринеју ћефне.
Умјесто да поступи по закону и спроведе у дјело двијее правоснажне и извршне пресуде Великог црквеног суда, бачки владика се одлучио на један марифетлук. Обратио се самоме себи, то јест Светом архијерејском синоду (за неупућене: то је његово трајно обиталиште) са молбом за „за поништење пресудâ Великог црквеног суда бр. 200/17 и 201/17 од 4. маја 2017. године и оснажење пресудâ Црквеног суда Епархије бачке бр. 83 и бр. 84 од 13. маја 2016. године или за враћање наведених пресуда Великом црквеном суду на поновно разматрање“.
КАД ГОД СМИСЛИШ КАКВО ЗЛО, А ТИ СЕ СИНОДУ ОБРАТИ
Обраћајући се Синоду, бачки владика није изјавио да ли је поступио по двије правоснажне и извршне пресуде Великог црквеног суда. Затим, он се Светом Архијерејском Синоду обратио као „ванредној судској власти у првој инстанци“. У овим ријечима се открива сва тајна Буловићевог дјеловања протеклих деценија.
Наравно, Синод уопште није ванредна судска власт за пријеступе свештеника, ђакона и вјерника ни у првој, а ни у било којој инстанци. Које су надлежности Синода показује одредба из чл. 70 тач. 35 Устава СПЦ. Свети Архијерејски Синод није надлежан да суди свештеницима по другостепеним пресудама, тј. пресудама Великог црквеног суда, које су, сходно чл. 87 Правила и поступка за црквене судове СПЦ, коначне и извршне.
Позвавши се на погрешну уставну одредбу која се у предметним стварима не може примијенити, бачки је покушао да чланове Великог црквеног суда обмане и преотме им случај.
У њему својственом маниру нападâ ад хоминем, у жељи да, чак и на противправан начин коме је прибјегао, поништи двије непоништиве пресуде ВЦС, бачки владика је толико посрнуо да је те пресуде упоредио „једино са хашким пресудама и са хашком правдом“. Ето како се у врху СПЦ обрачунава бачки владика са онима који не поступају по његовој личној жељи, замисли и очекивању. Можете ли замислити како онда пролазе његови директно потчињени свештеници?!
Чланови ВЦС суда су изразили чуђење да је епископ г. Иринеј као угледни богослов у свом „осврту“ на одлуке ВЦС искључиво користио средњошколски уџбеник Бранка Цисаржа ”Црквено право II” (Београд, 1973.г.). Овај самозвани експерт (који је недавно изјвио да прописе СПЦ има у малом прсту), није имао сазнање да поменути средњошколски уџбеник (на који се више пута позивао) садржи тумачење Поступка за црквене судове СПЦ из 1933. године, који се од 1961. године не примењује у Српској Православној Цркви. Дакле, епископ Иринеј се у свом „осврту“ позвао на акт који не важи у Српској Цркви већ више од пола века. Треба ли набрајати даље!?
СУД, ТО САМ ЈА
На овај начин, епископ г. Иринеј се, мимо свих канонских и других прописа Цркве, ставио изнад Великог црквеног суда са амбицијом да ненадлежно суди ВЦС, а посебно својој браћи епископима, као и да игнорише обавезујуће пресуде ВЦС у ова два случаја.
Међутим, ВЦС се поставио достојанствено и ауторитативно: није дозволио да се правоснажне, коначне и извршне пресуде Великог црквеног суда пониште и подсјетио је надлежног епископа бачког г. Иринеја да пресуде ВЦС изврши као своју једину обавезу.
Вук Бачановић
ИРИНЕЈ ТИ СУДИ, ИРИНЕЈ ТИ ПРЕИНАЧУЈЕ ПРЕСУДЕ
https://i.postimg.cc/cJZgF5CF/Tipovanje-slika-2.jpg
Епископ г. Иринеј се, мимо свих канонских и других прописа Цркве, ставио изнад Великог црквеног суда са амбицијом да ненадлежно суди ВЦС, а посебно својој браћи епископима, као и да игнорише обавезујуће пресуде ВЦС.
Својевремено је Велики црквени суд (ВЦС) Српске Цркве у случају нечовечног поступања бачког владике Иринеја према двојици његових свештеника пресудио да је Црквени суд Епархије бачке донео незакониту одлуку. Наиме, он је двојицу свештеника казнио казнама које нису прописане Уставом СПЦ или Правилима и поступком за црквене судове.
Двојица свештеника су у жалбеном поступку против пресудâ Црквеног суда Епархије бачке (бр. 83 и бр. 84 од 13. маја 2016. године) добила случај. Према канонској пракси, ове две правоснажне и извршне пресуде Великог црквеног суда нема право нико да анулира. Савјесни рад и одговорно одлучивање чланова Великог црквеног суда довели су до побједе правде и милости за људе које је надлежни архијереј, због ситница, лишио основних људских и хришћанских права.
ПРАВЕДАН ЈЕ САМО ОНАЈ СУД КОЈИ КАЖЕ ДА ЈЕ ИРИНЕЈ У ПРАВУ
Оно што је најважније: ниједан пропис, који је на снази у Српској Православној Цркви, није поврјеђен од стране Великог црквеног суда приликом доношења пресудâ бр. 200/17 и 201/17 од 4. маја 2017. године у жалбеном поступку против пресудâ Црквеног суда Епархије бачке бр. 83 и бр. 84 од 13. маја 2016. године.
Међутим, не лежи враже, сујета бачког владике није могла да претрпи овај пораз те да му тамо неки ВЦС поништи двије пресуде Црквеног суда Епархије бачке. Он се у својој „молби“ (како је назвао свој акт, иако тако нешто не постоји) позивао не на Јеванђеље, каноне и сличне обавезујуће изворе црквеног права, него на „претходну црквеносудску праксу“. Ваљда је мислио да ће тиме додатно оснажити своје неаргументоване и паушалне оцјене не само о две пресуде Великог црквеног суда него и о члановима Великог црквеног суда.
Он (Иринеј Бачки) је двојицу свештеника казнио казнама које нису прописане Уставом СПЦ или Правилима и поступком за црквене судове.
Иначе, Велики црквени суд је виша црквена судска власт за све црквене спорове унутарње црквене управе који не спадају у судску надлежност Светог архијерејског сабора и синода. Тај суд доноси пуноважне одлуке у вијећу састављеном од предјседника, четири члана и референта. Велики црквени суд у другом и посљедњем степену разматра, одобрава, преиначава и поништава рјешења и пресуде Епархијских црквених судова, по службеној дужности или по изјављеној жалби.
Из свега наведеног је јасно да је „молба“ (читај: наредба или диктат) епископа г. Иринеја била неоснована и да Свети Архијерејски Синод није био надлежан да о њој расправља. Оно што се, међутим, десило, представља још једну тамну мрљу у историји Синода.
Наиме, потпуно неканонски и без икаквог права, бачки владика Иринеј одбија да као надлежни епископ изврши одлуку ВЦС и од Синода бесправно захтјева да Синод њему врати предмет у надлежност. И умјесто да му Синод то право ускрати и подсјети га да није изнад закона, десило се супротно. Бачки је поново преузео предмет у своје руке, игнорисао одлуку ВЦС и самовољно поништио донете одлуке. Такође је занимљиво да Синод овдје није наступио одлучно: нити је санкционисао дотичног владику нити је предмет доставио на дневни ред Светог архијерејског сабора у мају 2018. године.
Дакле, једино што је Свети Архијерејски Синод могао и морао учинити јесте да архивира наведене акте епископа Иринеја због ненадлежности и да га позове да изврши правоснажне пресуде Великог црквеног суда бр. 200/17 и 201/17 од 4. маја 2017. године.
ЦРКВЕНОИРИНЕЈСКА ПРАКСА
Синод је поступио мимо правила (иако се данас може чути изрека „о синодским одлукама се не расправља“) јер Синод нема права да преиначује одлуку ВЦС. Упркос томе, предмет се поново нашао у кабинету бачке епархије и њеног милостивог епископа.
Он се у својој „молби“ (како је назвао свој акт, иако тако нешто не постоји) позивао не на Јеванђеље, каноне и сличне обавезујуће изворе црквеног права, него на „претходну црквеносудску праксу“.
Да у Српској Цркви не би тријумфовала самовоља и безакоње постарао се епископ жички Јустин који је као члан ВЦС поднио представку-жалбу Светом архијерејском сабору маја мјесеца 2018. године. Епилог је ипак био срећнији него што би неко помислио. Наиме, Свети архијерејски сабор је цио дан расправљао о овом случају и пресудио да бачки епископ није имао права дезавуисања одлуке ВЦС као и да Синод није смио да му врати предмет. Сабор је донио одлуку да бачки владика помилује двојицу неправедно кажњених свештеника.
Као закључак треба рећи сљедеће: кад већ епископ г. Иринеј помиње „црквеносудску праксу“ онда би било поштено и коректно да је погледао каква је била црквеносудска пракса у Црквеном суду епархије бачке прије његовог избора за епископа бачког, односно да ли је Црквени суд Епархије бачке икада прије њега донио пресуду којом је свештеника казнио казнама које нису прописане Уставом СПЦ или Правилима и поступком за црквене судове – као што је то он чинио у оба случаја.
Управо се епископу Иринеју, кад већ наводи црквеносудску праксу, може приговорити да је Црквени суд епархије бачке под његовим предсједништвом као надлежног архијереја оваквим пресудама грубо нарушио црквеносудску праксу тог Суда.
Да овдје не говоримо о чињеници да Свети Архијерејски Синод никада није одлучивао по пресудама Великог црквеног суда, односно онако како је то у својој молби тражио епископ Иринеј. Јер када је црквеноиринејска пракса у питању, правда је оно што се Иринеју ћефне.
Умјесто да поступи по закону и спроведе у дјело двијее правоснажне и извршне пресуде Великог црквеног суда, бачки владика се одлучио на један марифетлук. Обратио се самоме себи, то јест Светом архијерејском синоду (за неупућене: то је његово трајно обиталиште) са молбом за „за поништење пресудâ Великог црквеног суда бр. 200/17 и 201/17 од 4. маја 2017. године и оснажење пресудâ Црквеног суда Епархије бачке бр. 83 и бр. 84 од 13. маја 2016. године или за враћање наведених пресуда Великом црквеном суду на поновно разматрање“.
КАД ГОД СМИСЛИШ КАКВО ЗЛО, А ТИ СЕ СИНОДУ ОБРАТИ
Обраћајући се Синоду, бачки владика није изјавио да ли је поступио по двије правоснажне и извршне пресуде Великог црквеног суда. Затим, он се Светом Архијерејском Синоду обратио као „ванредној судској власти у првој инстанци“. У овим ријечима се открива сва тајна Буловићевог дјеловања протеклих деценија.
Наравно, Синод уопште није ванредна судска власт за пријеступе свештеника, ђакона и вјерника ни у првој, а ни у било којој инстанци. Које су надлежности Синода показује одредба из чл. 70 тач. 35 Устава СПЦ. Свети Архијерејски Синод није надлежан да суди свештеницима по другостепеним пресудама, тј. пресудама Великог црквеног суда, које су, сходно чл. 87 Правила и поступка за црквене судове СПЦ, коначне и извршне.
Позвавши се на погрешну уставну одредбу која се у предметним стварима не може примијенити, бачки је покушао да чланове Великог црквеног суда обмане и преотме им случај.
У њему својственом маниру нападâ ад хоминем, у жељи да, чак и на противправан начин коме је прибјегао, поништи двије непоништиве пресуде ВЦС, бачки владика је толико посрнуо да је те пресуде упоредио „једино са хашким пресудама и са хашком правдом“. Ето како се у врху СПЦ обрачунава бачки владика са онима који не поступају по његовој личној жељи, замисли и очекивању. Можете ли замислити како онда пролазе његови директно потчињени свештеници?!
Чланови ВЦС суда су изразили чуђење да је епископ г. Иринеј као угледни богослов у свом „осврту“ на одлуке ВЦС искључиво користио средњошколски уџбеник Бранка Цисаржа ”Црквено право II” (Београд, 1973.г.). Овај самозвани експерт (који је недавно изјвио да прописе СПЦ има у малом прсту), није имао сазнање да поменути средњошколски уџбеник (на који се више пута позивао) садржи тумачење Поступка за црквене судове СПЦ из 1933. године, који се од 1961. године не примењује у Српској Православној Цркви. Дакле, епископ Иринеј се у свом „осврту“ позвао на акт који не важи у Српској Цркви већ више од пола века. Треба ли набрајати даље!?
СУД, ТО САМ ЈА
На овај начин, епископ г. Иринеј се, мимо свих канонских и других прописа Цркве, ставио изнад Великог црквеног суда са амбицијом да ненадлежно суди ВЦС, а посебно својој браћи епископима, као и да игнорише обавезујуће пресуде ВЦС у ова два случаја.
Међутим, ВЦС се поставио достојанствено и ауторитативно: није дозволио да се правоснажне, коначне и извршне пресуде Великог црквеног суда пониште и подсјетио је надлежног епископа бачког г. Иринеја да пресуде ВЦС изврши као своју једину обавезу.
Вук Бачановић
Нећемо никада престати нашу борбу нити повити главу пред нашим непријатељима Немцима, који користе извесне заблуделе синове српског народа као што су недићевци и љотићевци.
Д М