[Александар Динчић]

Ђуришић је имао само један циљ: по сваку цену и не бирајући средства сачекати расплет дешавања и онда се на време пребацити преко Албаније у Грчку (у случају лошег исхода). Односно, уколико исход буде позитиван – све се заборавља.
Као историчар мислим да је таква Ђуришићева политика, након повратка из заробљеништва, и са видним ослонцем на осовински и квислиншки фактор ради очувања војних снага, била најреалнија у околностима када се све ломило на штету националних снага. Друга је ствар што се, испоставиће се, исувише оклевало (хоће ли или неће бити искрцавања), па се на крају све окренуло у нешто потпуно непредвиђено. Ту се Ђуришић напросто изгубио.

За америчку кривицу се не слажем са Бенитом. То је теза коју заступа Коста Павловић а која је врло "климава". Британци су водили главну реч на Балкану, а нарочито у Југославији, Бугарској, Албанији и Грчкој. И у Великом рату и у Другом светском рату. С тим што су у првом рату користили Русију, а у другом СССР. Конкретно, они су спречили Американце да се из Турске искрцају у Бугарску и тако прекину турско ценкање са Осовином и савезничком коалицијом (повредом неутралности и стављањем пред свршени чин). Бојали су се да ће онда Грци и Југославовени, како би "наплатили" своје жртве,тражити бугарске територије.