[ЈВуО-КГ]

Краљевина Србија је у пролеће 1914. године заузимала површину од 98.938 квадратних километара. Обухватала је територију данашње западне, источне и централне Србије, Косово, Метохију, Македонију, Рашку. Укупан број становника у то време био је око 4,7 милиона.


Све до 1913. године Краљевина Србија је била подељена у пет дивизијских војних области: Моравска са седиштем у Нишу, Дринска са седиштем у Ваљеву, Шумадијска са седиштем у Крагујевцу, Дунавска са седиштем у Београду и Тимочка са седиштем у Зајечару. Након проширења после Балканских ратова организовано је још пет дивизијских области у Јужној Србији: Ибарска, Косовска, Вардарска, Брегалничка и Битољска (Манастирска), међутим њихово формирање је било у повоју. Током рата донекле успешно формиране су Брегалничка и Вардарска дивизија и неке јединице Битољске дивизијске области.

Свака дивизијска областа се делила на три окружне пуковске команде, а оне на четири батаљонска среза. Дивизијска област је имала статус корпуса и регрутовала је две пешадијске дивизије (првог и другог позива), три пешадијска пука трећег позива, један ескадрон коњице, који је имао статус чете трећег позива и одређени број позадинских јединица ранга батаљона и ескадрона трећег позива.

Пешадијске дивизије

Пешадијска дивизија првог позива је имала између 20 и 25 хиљада људи, од чега је било око 450 официра. У свом саставу је имала четири пешадијска пука првог позива, један коњички пук (3 – 5 ескадрона, један ескадрон око 130 људи), један пук пољске артиљерије (6 – 9 батерија са по четири топа), један инжињеријски полубатаљон од две инжињеријске чете и телеграфско одељење, колонску комору (муницијска комора са покретном артиљеријском радионицом, профијантска колона са пекарском, месарском и занатском четом, инжењеријска алатна колона, мостови трен, санитетска колона, марвени депо, војна пошта), болничке чете са дивизијским превијалиштем и четири пољске болнице (у сваком пуку по једна) и једном марвеном болницом. Свеукупно гледано, поред датог броја људи, дивизија је у свом саставу имала и преко 5 хиљада коња, по хиљаду и по волова и кола, 20 митраљеза, више од 30 топова, преко 20 хиљада пушака и карабина.

Војници у српској војсци су распоређивани у састав јединица према „позивима“ којима су припадали у зависности од година старости. Постојала су 4 позива у које су разврстани сви мушкарци, војни обвезници:

–Први позив – старости од 21. до 31. године – активна војска;

– Други позив – старости од 32. до 37. године;

– Трећи позив – старости од 38. до 45. године;

–Последња одбрана – старости од 18. до 20. и од 46. до 55. године.

Први и други позив били су организовани у Народну војску и они су чинили оперативни састав српске војске, док су трећи позив и последња одбрана употребљавани за гарнизонске и стражарске дужности.

Пешадијска дивизија II позива је имала три пешадијска пука II позива, коњички пук (два ескадрона), један дивизион пољске артиљерије (3-6 батерија) и дивизијске службе које су биле мање у односу на оне у дивизијама I позива. Бројно стање дивизија другог позива износило је око 15 хиљада људи.

Пешадијски пукови

Пешадијски пукови регрутовани су такође према територијлном принципу у оквиру дивизијске области којој су припадали, тако да су се у јединицама налазили људи из истог краја. Практично су то били комшије, рођаци, пријатељи. У саставу једног пешадијског пука налазила су се 4 батаљона јачине преко 1100 људи, а сваки батаљон је имао по 4 чете, које су се састојале од по 4 вода, а сваки вод од по 4 десетине. Поред тога у сваком пуку је било по једно митраљеско одељење од 4 митраљеза. Пешадијски пук првог позива бројао је око 4 и по хиљаде људи.

Моравска дивизијска област-Пешадијски пукови првог позива

-1. пешадијски пук-Милош Велики-Врање
-2. пешадијски пук-Књаз Михаило (Гвоздени пук)-Прокупље
-3. пешадијски пук-Пирот
-16. пешадијски пук-Цар Николај II Романов-Ниш

Дринска дивизијска област-Пешадијски пукови првог позива

-4. пешадијски пук-Стеван Немања-Ужице
-5. пешадијски пук-Краљ Милан-Ваљево
-6. пешадијски пук-Престолонаследник Александар-Шабац
-17. пешадијски пук-Ваљево

Дунавска дивизијска област-Пешадијски пукови првог позива

-7. пешадијски пук-Краљ Петар-Београд
-8. пешадијски пук-Књаз Александар-Пожаревац
-9. пешадијски пук-Краљ Никола I-Пожаревац
-18. пешадијски пук-Краљевић Ђорђе-Београд

Шумадијска дивизијска област-Пешадијски пукови првог позива

-10. пешадијски пук-Таковски-Чачак
-11. пешадијски пук-Карађорђе-Крагујевац
-12. пешадијски пук-Цар Лазар-Крушевац
-19. пешадијски пук-Крагујевац

Тимочка дивизијска област-Пешадијски пукови првог позива

-13. пешадијски пук-Хајдук Вељко-Неготин
-14. пешадијски пук-Књажевац
-15. пешадијски пук-Стеван Синђелић-Зајечар
-20. пешадијски пук-Зајечар

Пукови првог и другог позива били су у саставу оперативне војске распоређени у дивизије првог и другог позива, док су пукови трећег позива били самостални или у саставу дивизија другог позива. Поред ових пукова првог, другог и трећег позива, српска војска мобилисала је и шест прекобројних пукова, који су сви били првог позива. Први и Други прекобројни пукови били су из Моравске дивизијске области, Трећи је био из Дринске, Четврти из Дунавске, Пети из Шумадијске, а Шести из Тимочке дивизијске области. На почетку рата ови пукови су били распоређени тако што су 1., 2., 5 и 6. прекобројни пук формирали Комбиновану дивизију првог позива, а 3. и 4. прекобројни пук били су у резерви Врховне команде, да би касније 3. прекобројни пук био прикључен Дринској дивизији првог позива, а 4. прекобројни пук Дунавској дивизији другог позива.



Извор за слику:otadzbinapamti.rs

Такође, постојало је и двадесет кадровских пукова попуњених регрутима на обуци, добрим делом из тзв. нових области, тј. територија које је Србија ослободила у Балканским ратовима. У овим пуковима пред почетак рата налазило се око 50 хиљада регрута. Многи од ових пукова су после мобилизације распоређени у састав припадајућих дивизија и борили су се као и борци осталих позива (сетимо се 10. кадровског пука, чијим је 2. батаљоном командовао легендарни мајор Драгутин Гавриловић). Ови пукови су били мањег бројног стања од стандардних пешадијских пукова I, II и III позива.

Српска војска је поред ових пукова имала и пук краљеве гарде (два коњичка ескадрона), граничарске јединице, за обезбеђење границе према Бугарској и Албанији и жандармерију (5 батаљона).

На почетку рата сви пукови су били распоређени у дивизије и веће одреде на следећи начин:

-Моравска дивизија I позива-1., 2., 3. и 16. пешадијски пук I позива
-Дринска дивизија I позива-5., 6., 17. пешадијски пук I позива и 3. прекобројни пешадијски пук I позива
-Дунавска дивизија I позива-7., 8., 18. пешадијски пук I позива и 4. прекобројни пешадијски пук I позива
-Шумадијска дивизија I позива-10., 11., 12. и 19. пешадијски пук I позива
-Тимочка дивизија I позива-13., 14., 15. и 20. пешадијски пук I позива
-Комбинована дивизија-1., 2., 5. и 6. прекобројни пешадијски пук I позива
-Моравска дивизија II позива-1., 2. и 3. пешадијски пук II позива
-Дринска дивизија II позива-5. и 6. пешадијски пук II позива, 6. пешадијски пук III позива са прекобројним батаљоном и 1 батаљон 5. пешадијског пука III позива
-Дунавска дивизија II позива (Браничевски одред)-7., 8. и 9. пешадијски пук II позива, 9. пешадијски пук I позива, 8. и 9. пешадијски пук III позива
-Шумадијска дивизија II позива-10., 11. и 12. пешадијски пук II позива
-Тимочка дивизија II позива-13., 14. и 15. пешадијски пук II позива
-Обреновачки одред-7. пешадијски пук II позива и 2 батаљона 5. пешадијског пука III позива
-Ужичка бригада-4. пешадијски пук II позива и 4. пешадијски пук III позива
-Одред код Мокре Горе-4 пешадијски пук I позива
-Лимски одред-4. и 5. кадровски пук, батаљон и по 4. пеш. пука III позива