09-01-2020, 05:54 PM
Да се вратимо мало уназад,односно на 1885. годину и српско бугарски рат који ће имати кључну улогу у развитку и развоју свести код српских официра у надолазећем периоду.
-2. новембра српске трупе продрле су у непријатељско земљиште негде за 5, негде за 7, негде за 10 km. Отпор су давали махом одељења „ополченаца”, добровољаца, и жандарма. Код српских трупа осећала се лабавост у вршењу наредба и потпуна оскудица у ратног одушевљења. Већ првога дана, иако се праве борбе нигде није било, муниција се трошила немилице. Код команданата опажала се несигурност. Они нису имали добру карту бугарског земљишта. Из непознавање терена команданти су се кретали бојажљиво.
-3. новембра Дунавска дивизија допрла је до Драгоманског теснаца, и отерала непријатеља с најјачег положаја на левој страни теснаца; услед тога непријатељ је напустио, преко ноћи, и остале положаје. Бугари су бранили теснац с малом снагом, и њихов циљ није био да одбију српску војску, него да јој успоре наступање. Моравска дивизија зауставила се код Трна, који није могла заузети. Шумадијска на путу Пирот-Трн, код села Врапче, разбила је јачи бугарски одред од 1200 људи. Овај први озбиљнији судар с непријатељем оглашен је одмах за велику победу.
-4. новембра пред српском војском лежао је отворен пут све до Сливнице. Код тог положаја, иза кога се само на неколико километара налази Софија, вршено је прикупљање бугарске војске. Дунавска и Дринска дивизија с коњичком бригадом стигле су пред Сливницу. Дунавска дивизија заузела је висове Три Уши, који су господарили десним крилом Сливничког положаја. Шумадијској дивизији требало је дан марша до Сливнице. Моравска дивизија, која је 4. новембра ушла у напуштени Трн и почела покрет ка Брезнику, била је два дана марша од Сливнице.
-5. новембра Дунавска и Дринска дивизија с Коњичком бригадом, које су се налазиле код Сливнице, нису мислиле ништа да чине, јер напад на Сливницу био је одређен за сутрадан, док не буду стигле Шумадијска и Моравска дивизија. Тада је Дунавска дивизија с коњицом требало да удари на бугарско десно крило, а све остале три дивизије на бугарско лево крило. Петога новембра Срби су, и без Моравске и Шумадијске дивизије, били јачи од Бугара. Докле су се Срби спремали за борбу шестога, Бугари су је почели петога. Они су напали на лево крило дунавске дивизије и на Коњичку бригаду, која је била уз њу. Да би олакшала положај свог левог крила, Дунавска дивизија уводила је батаљон за батаљоном у борбу. Бугарски напад није попуштао. Онда се ставила у покрет Дринска дивизија и ударила на центар сливничког положаја. Борба се водила све до мрака с великим утрошком пушчане и топовске муниције. Губици су били знатни и на српској и на бугарској страни. Код Срба је избачено из строја око 1200 људи; код Бугара око 600.
-6. новембра стигла је на Сливницу Шумадијска дивизија, али не и Моравска. Моравску дивизију задржала су два бугарска батаљона; она их је разбила, али због борбе с њима није стигла 6-ога на Сливницу. Бугарима су непрестано пристизала појачања. Због недоласка моравске дивизије, српски напад на Сливницу одложен је опет за 24 часа. У врховној команди и у Дунавској дивизији плашили су се да Бугари не заобиђу лево крило и не упуте се у Цариброд. Дунавска дивизија имала је да обезбеђује одступницу; један део своје снаге одвојила је на чување Драгоманског теснаца, и тиме свој положај према Сливници тако ослабила да су Бугари без муке заузели Мека Црева. Дринска дивизија сама је бранила положај; у тој одбрани изгубила је око сто људи, а цео један пук је остао без муниције. Српска артиљерија се поново показала слабија од бугарске. Краљ Милан 6-ога новембра није долазио на позиције. У Цариборду, где је боравила врховна команда, чуло се да су Бугари заобишли лево крило и да надиру ка Цариброду. Краљ Милан је стога одлучио селидбу врховне команде из Цариброда у Пирот. Заједно с краљем отишао је у Пирот и његов начелник штаба пуковник Јован Петровић. Дивизијари су остављени сами себи, свако је радио по својој памети, без обзира на друге.
-7. новембра, изјутра, српске и бугарске снаге биле су углавном једнаке. Све српске дивизије биле су на Сливници. Борбу су почели Бугари, који су већ у 7 сати напали Дунавску дивизију. Она се налазила на левом крилу и држала положај Три Уши. Око пола четири по подне, Бугари су завладали тим положајем и потиснули Дунавску дивизију на Драгомански теснац. За време њиховог напада на Три Уши, коњичка бригада је вршила извиђање у позадини. Дринска дивизија пошла је у помоћ Дунавској, али доцкан, и слабом снагом. Ипак, захваљујући том њеном покрету, притисак бугарски на дунавску дивизију попустио је, и Дунавска, уместо да буде разбијена, повукла се у реду ка Драгоманском теснацу. Дринска дивизија, која је имала је да издржи снажан напада из бугарског центра, остала је у борби до самога мрака. Моравска, која је стигла на Сливницу око 10 изјутра, ступила је одмах у борбу. Докле су Бугари гледали да потисну српско лево крило, Моравска је гледала да разбије бугарско лево крило. Али Моравска дивизија, пошто је део своје снаге одвојила за обезбеђење позадине, имала је бројну јачину једнога пука а не једне дивизије. Њој је била потребна помоћ Шумадијске дивизије, која је била постављена између ње и Дринске. Шумадијска дивизија није јој притекла у помоћ на време ни с довољном снагом. Између Моравске и Шумадијске дивизије није било праве везе у раду. Због тога Моравска дивизија није разбила бугарско лево крило, него га је само мало потисла. Заузети и на десном крилу, где су били нападачи, и на левом крилу, где су били нападнути, Бугари су јако ослабили свој центар. Шумадијска дивизија хтела се користити тиме да пробије бугарски центар. Ни овде њена радња није била довољно брза и енергична, и зато је према бугарском центру постигнут само делимичан успех. Изузимајући Дунавску дивизију, која се стала повлачити око пола 4 по подне, остале дивизије издржале су у борби све до мрака. Битка од 7. новембра била је најкрвавија у целом рату. Српска страна имала је избачених из строја 2200 људи, бугарска 1800. Сав успех Бугара састојао се у томе што су потисли српско лево крило и заузели Три Уши; на свим другим тачкама Срби су или одржали или мало потисли Бугаре. Али, пошто се Дунавска дивизија била повукла на Драгомаснки теснац, ни остале дивизије могле остати на својем месту. Врховна команда наредила је још те вечери опште повлачење са Сливнице. Седмога новембра завршена је тродневна битка код Сливнице српским неуспехом.
-10. новембра, када им је снага нарасла на 40.000 људи, Бугари наново улазе у борбу. Они ударају прво на Дринску дивизују, и одмах је потискују. То потискивање врло је негативно утицало на краља Милана. Истог тог дана, увече, одржан је ратни савет у Цариброду на којем се већина команданата сложила с краљем Миланом да српска војска није више у стању ни за напад ни за одбрану. Стога је одлучено да се војска повуче на границу и ту спреми за крајњу борбу.
-12. новембра Бугари заузимају Нешков Вис који је владао Пиротском котлином. На Нешков Вис српска војска поставила је један пук, али без артиљерије. Када су Бугари насрнули на тај пук, четири дивизије, прикупљене на граници, оставиле су га да се сам брани. Нешков Вис је пао, али његова одбрана упамћена је као најлепши пример личног јунаштва који је српска војска дала у бугарском рату. Пошто се посада већ повукла, капетан Катанић остао је сам са својим батаљоном да се и даље бори. Рањен са пет места од куршума и од бајонета, он се гушао с бугарским војницима који су хтели отети српску пуковску заставу. Савладан је и заробљен, али застава је спашена.
-13. новембра стигле су остале бугарске трупе. Бугара је било између 50 и 60.000; Срба око 20.000. Скоро три пута слабији од Бугара, Срби су имали да бране целокупност свог земљишта. Осетила се оскудица пешадијске муниције.
-14. новембра бугарска војска прелази границу. Наишла је само на српске предстраже, које су имале наредбу да се повлаче ако би непријатељ наступао. Улазак у Пирот бранио је само један батаљон и две батерије. Српска војска одбијала је нападе два и по сата. Бугари су продрли у Пирот тек пошто је пао мрак. Неколико минута касније по заузећу бачен је у ваздух барутни магацин. Бугарска војска, ушавши у Пирот, изложила се ватри с бока и у леђа. Она се није могла одржати у том положају и Срби су је 15. новембра пре подне успели избацити из Пирота.
-15. новембра уместо да наново ударе на изгубљени Пирот, Бугари су почели напад на висове који су владали Пиротом. Борба се водила готово цео дан. Бројно надмоћни, Бугари су потисли српску војску с висова и Пирот је опет био њихов. Иако није разбијена, српска војска постала је неспособна за даље ратовање. Оскудица пешадијске муниције осећала се јако; свим командантима је наређено да штеде метке. У Пиротској бици, Срби су имали 1258 људских губитака, Бугари 1112.Пиротском битком завршен је српско-бугарски рат.
Извор за хронологију рата:sr.wikipedia.org
Емпатија је једна од највећих врлина српског народа коју комунизам није успео да уништи. Јесте само делимично.Међутим, данас су по медијима присутни људи који нас позивају на мржњу према свима.Добрица Ћосић,калемар из Дренове је умро,али су његове шизофреничарске мисли остале да живе у главама многих који са мало памети располажу.Најбољи пример је једно свињоглаво створење из западне Славоније које је на овом форму проглашавано за мјастољубитеља.И то не тако давно.Да не политизујем тему,нама Србима ће бити боље кад најглупље и најподмуклије међу нама одбацимо на маргину друштва где им је и место.
-2. новембра српске трупе продрле су у непријатељско земљиште негде за 5, негде за 7, негде за 10 km. Отпор су давали махом одељења „ополченаца”, добровољаца, и жандарма. Код српских трупа осећала се лабавост у вршењу наредба и потпуна оскудица у ратног одушевљења. Већ првога дана, иако се праве борбе нигде није било, муниција се трошила немилице. Код команданата опажала се несигурност. Они нису имали добру карту бугарског земљишта. Из непознавање терена команданти су се кретали бојажљиво.
-3. новембра Дунавска дивизија допрла је до Драгоманског теснаца, и отерала непријатеља с најјачег положаја на левој страни теснаца; услед тога непријатељ је напустио, преко ноћи, и остале положаје. Бугари су бранили теснац с малом снагом, и њихов циљ није био да одбију српску војску, него да јој успоре наступање. Моравска дивизија зауставила се код Трна, који није могла заузети. Шумадијска на путу Пирот-Трн, код села Врапче, разбила је јачи бугарски одред од 1200 људи. Овај први озбиљнији судар с непријатељем оглашен је одмах за велику победу.
-4. новембра пред српском војском лежао је отворен пут све до Сливнице. Код тог положаја, иза кога се само на неколико километара налази Софија, вршено је прикупљање бугарске војске. Дунавска и Дринска дивизија с коњичком бригадом стигле су пред Сливницу. Дунавска дивизија заузела је висове Три Уши, који су господарили десним крилом Сливничког положаја. Шумадијској дивизији требало је дан марша до Сливнице. Моравска дивизија, која је 4. новембра ушла у напуштени Трн и почела покрет ка Брезнику, била је два дана марша од Сливнице.
-5. новембра Дунавска и Дринска дивизија с Коњичком бригадом, које су се налазиле код Сливнице, нису мислиле ништа да чине, јер напад на Сливницу био је одређен за сутрадан, док не буду стигле Шумадијска и Моравска дивизија. Тада је Дунавска дивизија с коњицом требало да удари на бугарско десно крило, а све остале три дивизије на бугарско лево крило. Петога новембра Срби су, и без Моравске и Шумадијске дивизије, били јачи од Бугара. Докле су се Срби спремали за борбу шестога, Бугари су је почели петога. Они су напали на лево крило дунавске дивизије и на Коњичку бригаду, која је била уз њу. Да би олакшала положај свог левог крила, Дунавска дивизија уводила је батаљон за батаљоном у борбу. Бугарски напад није попуштао. Онда се ставила у покрет Дринска дивизија и ударила на центар сливничког положаја. Борба се водила све до мрака с великим утрошком пушчане и топовске муниције. Губици су били знатни и на српској и на бугарској страни. Код Срба је избачено из строја око 1200 људи; код Бугара око 600.
-6. новембра стигла је на Сливницу Шумадијска дивизија, али не и Моравска. Моравску дивизију задржала су два бугарска батаљона; она их је разбила, али због борбе с њима није стигла 6-ога на Сливницу. Бугарима су непрестано пристизала појачања. Због недоласка моравске дивизије, српски напад на Сливницу одложен је опет за 24 часа. У врховној команди и у Дунавској дивизији плашили су се да Бугари не заобиђу лево крило и не упуте се у Цариброд. Дунавска дивизија имала је да обезбеђује одступницу; један део своје снаге одвојила је на чување Драгоманског теснаца, и тиме свој положај према Сливници тако ослабила да су Бугари без муке заузели Мека Црева. Дринска дивизија сама је бранила положај; у тој одбрани изгубила је око сто људи, а цео један пук је остао без муниције. Српска артиљерија се поново показала слабија од бугарске. Краљ Милан 6-ога новембра није долазио на позиције. У Цариборду, где је боравила врховна команда, чуло се да су Бугари заобишли лево крило и да надиру ка Цариброду. Краљ Милан је стога одлучио селидбу врховне команде из Цариброда у Пирот. Заједно с краљем отишао је у Пирот и његов начелник штаба пуковник Јован Петровић. Дивизијари су остављени сами себи, свако је радио по својој памети, без обзира на друге.
-7. новембра, изјутра, српске и бугарске снаге биле су углавном једнаке. Све српске дивизије биле су на Сливници. Борбу су почели Бугари, који су већ у 7 сати напали Дунавску дивизију. Она се налазила на левом крилу и држала положај Три Уши. Око пола четири по подне, Бугари су завладали тим положајем и потиснули Дунавску дивизију на Драгомански теснац. За време њиховог напада на Три Уши, коњичка бригада је вршила извиђање у позадини. Дринска дивизија пошла је у помоћ Дунавској, али доцкан, и слабом снагом. Ипак, захваљујући том њеном покрету, притисак бугарски на дунавску дивизију попустио је, и Дунавска, уместо да буде разбијена, повукла се у реду ка Драгоманском теснацу. Дринска дивизија, која је имала је да издржи снажан напада из бугарског центра, остала је у борби до самога мрака. Моравска, која је стигла на Сливницу око 10 изјутра, ступила је одмах у борбу. Докле су Бугари гледали да потисну српско лево крило, Моравска је гледала да разбије бугарско лево крило. Али Моравска дивизија, пошто је део своје снаге одвојила за обезбеђење позадине, имала је бројну јачину једнога пука а не једне дивизије. Њој је била потребна помоћ Шумадијске дивизије, која је била постављена између ње и Дринске. Шумадијска дивизија није јој притекла у помоћ на време ни с довољном снагом. Између Моравске и Шумадијске дивизије није било праве везе у раду. Због тога Моравска дивизија није разбила бугарско лево крило, него га је само мало потисла. Заузети и на десном крилу, где су били нападачи, и на левом крилу, где су били нападнути, Бугари су јако ослабили свој центар. Шумадијска дивизија хтела се користити тиме да пробије бугарски центар. Ни овде њена радња није била довољно брза и енергична, и зато је према бугарском центру постигнут само делимичан успех. Изузимајући Дунавску дивизију, која се стала повлачити око пола 4 по подне, остале дивизије издржале су у борби све до мрака. Битка од 7. новембра била је најкрвавија у целом рату. Српска страна имала је избачених из строја 2200 људи, бугарска 1800. Сав успех Бугара састојао се у томе што су потисли српско лево крило и заузели Три Уши; на свим другим тачкама Срби су или одржали или мало потисли Бугаре. Али, пошто се Дунавска дивизија била повукла на Драгомаснки теснац, ни остале дивизије могле остати на својем месту. Врховна команда наредила је још те вечери опште повлачење са Сливнице. Седмога новембра завршена је тродневна битка код Сливнице српским неуспехом.
-10. новембра, када им је снага нарасла на 40.000 људи, Бугари наново улазе у борбу. Они ударају прво на Дринску дивизују, и одмах је потискују. То потискивање врло је негативно утицало на краља Милана. Истог тог дана, увече, одржан је ратни савет у Цариброду на којем се већина команданата сложила с краљем Миланом да српска војска није више у стању ни за напад ни за одбрану. Стога је одлучено да се војска повуче на границу и ту спреми за крајњу борбу.
-12. новембра Бугари заузимају Нешков Вис који је владао Пиротском котлином. На Нешков Вис српска војска поставила је један пук, али без артиљерије. Када су Бугари насрнули на тај пук, четири дивизије, прикупљене на граници, оставиле су га да се сам брани. Нешков Вис је пао, али његова одбрана упамћена је као најлепши пример личног јунаштва који је српска војска дала у бугарском рату. Пошто се посада већ повукла, капетан Катанић остао је сам са својим батаљоном да се и даље бори. Рањен са пет места од куршума и од бајонета, он се гушао с бугарским војницима који су хтели отети српску пуковску заставу. Савладан је и заробљен, али застава је спашена.
-13. новембра стигле су остале бугарске трупе. Бугара је било између 50 и 60.000; Срба око 20.000. Скоро три пута слабији од Бугара, Срби су имали да бране целокупност свог земљишта. Осетила се оскудица пешадијске муниције.
-14. новембра бугарска војска прелази границу. Наишла је само на српске предстраже, које су имале наредбу да се повлаче ако би непријатељ наступао. Улазак у Пирот бранио је само један батаљон и две батерије. Српска војска одбијала је нападе два и по сата. Бугари су продрли у Пирот тек пошто је пао мрак. Неколико минута касније по заузећу бачен је у ваздух барутни магацин. Бугарска војска, ушавши у Пирот, изложила се ватри с бока и у леђа. Она се није могла одржати у том положају и Срби су је 15. новембра пре подне успели избацити из Пирота.
-15. новембра уместо да наново ударе на изгубљени Пирот, Бугари су почели напад на висове који су владали Пиротом. Борба се водила готово цео дан. Бројно надмоћни, Бугари су потисли српску војску с висова и Пирот је опет био њихов. Иако није разбијена, српска војска постала је неспособна за даље ратовање. Оскудица пешадијске муниције осећала се јако; свим командантима је наређено да штеде метке. У Пиротској бици, Срби су имали 1258 људских губитака, Бугари 1112.Пиротском битком завршен је српско-бугарски рат.
Цитат:Током рата је војна команда Србије прекинула ратовање на један дан да би међународни Црвени крст прошао преко Србије до бугарских положаја и збринуо рањенике. Данас, у холу зграде Међународног Црвеног крста, у Женеви, стоји табла са натписом: „Буди тако хуман, као што је била хумана Србија 1885. године”
Извор за хронологију рата:sr.wikipedia.org
Емпатија је једна од највећих врлина српског народа коју комунизам није успео да уништи. Јесте само делимично.Међутим, данас су по медијима присутни људи који нас позивају на мржњу према свима.Добрица Ћосић,калемар из Дренове је умро,али су његове шизофреничарске мисли остале да живе у главама многих који са мало памети располажу.Најбољи пример је једно свињоглаво створење из западне Славоније које је на овом форму проглашавано за мјастољубитеља.И то не тако давно.Да не политизујем тему,нама Србима ће бити боље кад најглупље и најподмуклије међу нама одбацимо на маргину друштва где им је и место.