13-02-2014, 01:59 AM
МЕША СЕЛИМОВИЋ О БОСАНСКИМ МУСЛИМАНИМА
"Најзамршенији људи на свијету. Ни са ким историја није направила такву шалу као са нама. До јуче смо били оно што данас хоћемо да заборавимо. Али нисмо постали ни нешто друго. Стали смо на пола пута, забезекнути. Не можемо више никуд. Отргнути смо, а нисмо прихваћени. Као рукавац што га је бујица одвојила од мајке ријеке, и нема више ни тока ни ушћа, сувише мален да буде језеро, сувише велик да га земља упије.
С нејасним осјећањем стида због поријекла, и кривице због отпадништва, нећемо да гледамо уназад, а немамо куд да гледамо у напријед, зато задржавамо вријеме, у страху од ма каквог ријешења. Презиру нас и браћа и дошљаци, а ми се бранимо поносом и мрзњом. Хтјели смо да се сачувамо а тако смо се изгубили, да више не знамо ни шта смо. Несрећа је што смо завољели ову своју мртвају и нећемо из ње. А све се плаћа па и ова љубав."
..............................................................
Везир босански Веџид - Махмед - паша пише владици црногорском Петру Петровићу Његошу 1839. год., а " књигу " заврши овако: Ја сам написао једну турску, а једну српску, обе су једнаке. Друго ништа. Да си ми здрав. У Травнику овога месеца года 1838." Други пут завршује му " књигу ". " Како ја вас милујем казаће вам ваш Радован, и за вашу драгост ову вам књигу пишем, која, желим, да вас у лијепом здрављу наиде. Једна српски, а једна турски, - обе су једнаке. И да сте ми здраво. У Травнику, по турски мјесеца Шевала 4. 1838." Године 1389. завршује писмо овако: " Друго ништа него ова два писма, једно турски, а друго словено - српски желим да вас наиде у лијепом здрављу. У Травнику по турску Зилџиде мисеца на 30. года 1839."
"Најзамршенији људи на свијету. Ни са ким историја није направила такву шалу као са нама. До јуче смо били оно што данас хоћемо да заборавимо. Али нисмо постали ни нешто друго. Стали смо на пола пута, забезекнути. Не можемо више никуд. Отргнути смо, а нисмо прихваћени. Као рукавац што га је бујица одвојила од мајке ријеке, и нема више ни тока ни ушћа, сувише мален да буде језеро, сувише велик да га земља упије.
С нејасним осјећањем стида због поријекла, и кривице због отпадништва, нећемо да гледамо уназад, а немамо куд да гледамо у напријед, зато задржавамо вријеме, у страху од ма каквог ријешења. Презиру нас и браћа и дошљаци, а ми се бранимо поносом и мрзњом. Хтјели смо да се сачувамо а тако смо се изгубили, да више не знамо ни шта смо. Несрећа је што смо завољели ову своју мртвају и нећемо из ње. А све се плаћа па и ова љубав."
..............................................................
Везир босански Веџид - Махмед - паша пише владици црногорском Петру Петровићу Његошу 1839. год., а " књигу " заврши овако: Ја сам написао једну турску, а једну српску, обе су једнаке. Друго ништа. Да си ми здрав. У Травнику овога месеца года 1838." Други пут завршује му " књигу ". " Како ја вас милујем казаће вам ваш Радован, и за вашу драгост ову вам књигу пишем, која, желим, да вас у лијепом здрављу наиде. Једна српски, а једна турски, - обе су једнаке. И да сте ми здраво. У Травнику, по турски мјесеца Шевала 4. 1838." Године 1389. завршује писмо овако: " Друго ништа него ова два писма, једно турски, а друго словено - српски желим да вас наиде у лијепом здрављу. У Травнику по турску Зилџиде мисеца на 30. года 1839."