15-02-2020, 09:16 PM
Једна од најмрачнијих личности тог периода, синоним за смрт, био је управо Владо Шегрт.
Овај земљорадник из Аранђелова код Требиња, у свирепости није много заостајао, а можда је и превазилазио, свог "духовног оца" Саву Ковачевића - Мизару. У КПЈ од ране младости, завидан према српском домаћину и противник државног поретка, са размишљањима данашњих аутошовиниста, једва је дочекао пораз војске и Априлском рату и анархију која је услиједила након њега.
Одмах се повезао са локалним комунистима ради организовања деструктивних активности. Наравно, није им падало на памет да бране Србе од усташа, маја и јуна 41.; већ се као и сви остали комунисти прикључује устанку након напада Њемачке на СССР.
Али опет, инфилтрирано са циљем освајања превласти и успостављања партизанске власти.
Познат по свирепости и окрутности - Шегрт није презао ни од кога, убијао је сваког ко му се не свиди, ко није за њих, али и оне који су били у партизанима, имали углед и нису мислили као он и Сава (били би послати да "наградно погину", са леђа).
Нећу описивати злочине, заиста би ми требало доста да пишем - а остаће забиљежено да је побио Србе који су преживјели усташке јаме и да се захвалио мајору Бошку Тодоровићу, кад је послао чету да га убије и тиме му се реванширао што му је мјесец дана раније спасио живот, када га је пустио од четника попа Радојице Перишића.
На Гачане и Невесињце остао је киван, јер су, када је народ прозрео њихове крваве намјере и јуна 42' натјерао их да се у расулу избављају из Херцеговине. Отуда мржња према Невесињу и прилика да се као "ослободилац" лијепо реваншира старим познаницима.
Наравно, за "народни рад" услиједила су заслуге, као прекаљени члан партије, Владо је муњевито напредовао преко крвавих јама и лешева, стекао чин партизанског генерал-мајора и послије рата засјео у министарску фотељу. Био градоначелник Требиња и алфа и омега у Херцеговини.
Пред крај живота, скренуо је с памети, да ли за казну од Бога, или Бог и таквим људима да шансу да их наведе на покајање - заиста не знам. Али какав је био, говори чињеница да ни породица нема баш лијепо мишљење о њему и то да су у требињском парку непознати починиоци склонили његову бисту исти дан кад је стављена (његову и Драгице Правице, остале су, пак, остале).
О његовој свирепости свједочи много извора и много књига о ДСР у Херцеговини, међу осталима и књига пуковника, а бившег партизана, др. Сава Скока - "Крваво коло херцеговачко".
Наравно, на викепедији нећете моћи да прочитате ништа од наведеног, јер тамо о њему стоји све у суперлативу, као уосталом, и већини другова и другарица Владовог калибра.
Овај земљорадник из Аранђелова код Требиња, у свирепости није много заостајао, а можда је и превазилазио, свог "духовног оца" Саву Ковачевића - Мизару. У КПЈ од ране младости, завидан према српском домаћину и противник државног поретка, са размишљањима данашњих аутошовиниста, једва је дочекао пораз војске и Априлском рату и анархију која је услиједила након њега.
Одмах се повезао са локалним комунистима ради организовања деструктивних активности. Наравно, није им падало на памет да бране Србе од усташа, маја и јуна 41.; већ се као и сви остали комунисти прикључује устанку након напада Њемачке на СССР.
Али опет, инфилтрирано са циљем освајања превласти и успостављања партизанске власти.
Познат по свирепости и окрутности - Шегрт није презао ни од кога, убијао је сваког ко му се не свиди, ко није за њих, али и оне који су били у партизанима, имали углед и нису мислили као он и Сава (били би послати да "наградно погину", са леђа).
Нећу описивати злочине, заиста би ми требало доста да пишем - а остаће забиљежено да је побио Србе који су преживјели усташке јаме и да се захвалио мајору Бошку Тодоровићу, кад је послао чету да га убије и тиме му се реванширао што му је мјесец дана раније спасио живот, када га је пустио од четника попа Радојице Перишића.
На Гачане и Невесињце остао је киван, јер су, када је народ прозрео њихове крваве намјере и јуна 42' натјерао их да се у расулу избављају из Херцеговине. Отуда мржња према Невесињу и прилика да се као "ослободилац" лијепо реваншира старим познаницима.
Наравно, за "народни рад" услиједила су заслуге, као прекаљени члан партије, Владо је муњевито напредовао преко крвавих јама и лешева, стекао чин партизанског генерал-мајора и послије рата засјео у министарску фотељу. Био градоначелник Требиња и алфа и омега у Херцеговини.
Пред крај живота, скренуо је с памети, да ли за казну од Бога, или Бог и таквим људима да шансу да их наведе на покајање - заиста не знам. Али какав је био, говори чињеница да ни породица нема баш лијепо мишљење о њему и то да су у требињском парку непознати починиоци склонили његову бисту исти дан кад је стављена (његову и Драгице Правице, остале су, пак, остале).
О његовој свирепости свједочи много извора и много књига о ДСР у Херцеговини, међу осталима и књига пуковника, а бившег партизана, др. Сава Скока - "Крваво коло херцеговачко".
Наравно, на викепедији нећете моћи да прочитате ништа од наведеног, јер тамо о њему стоји све у суперлативу, као уосталом, и већини другова и другарица Владовог калибра.