04-03-2020, 10:44 PM
.
РУСИЈА НЕ СМЕ БИТИ САУЧЕСНИК У ИЗДАЈИ КОСОВА
Један од водећих руских експерата за Балкан, уредник спољнополитичке редакције руске државне новинске агенције Регнум, Владимир Зотов, у најновијем ауторском тексту за овај портал, бавио се питањем улоге Русије у решавању косовског питања. Преносимо неке делове његовог текста.
Александар Вучић најавио је да ће Србији ускоро бити постављен ултиматум о Косову, који је назвао “Ахтисари плус плус”. Председник Србије је рекао да, наравно, не зна садржај будућих предлога западних партнера, али је изразио уверење да ће се притисак на Београд да призна независност Косова повећати, пише Зотов за “Регнум” и наставља:
Вучић је у свом карактеристичном контрадикторном маниру описао могућу иницијативу САД и ЕУ као “нешто што нећемо моћи да прихватимо, али нећемо смети ни да одбијемо”.
Српска јавност се узнемирила. Од тренутка када је Вучић позвао грађане да започну “унутрашњи дијалог о Косову” 2017, она стално очекује скору издају у виду признавања независности јужне српске покрајине. Вреди напоменути да Вучић од тада непрестано даје изјаве о будућем статусу Косова, чија је суштина да Запад и косовски сепаратисти Србији свесно постављају неприхватљиве услове, и да Србија ту ништа не може да уради и некако промени ситуацију. Српски лидер изненађујуће редовно потенцира управо тај моменат – немоћ сопствене државе пред вољом великих светских играча. За представнике савремене руске политичке културе такве изјаве звуче прилично чудно: овде у Русији смо толико навикли да увек покушавамо да сваки пораз, уступак или грешку представимо као сјајну победу, да нам је таква искреност на граници мазохизма и помало необична.
С једне стране, Вучић већ две године користи тај наратив, али Београд од тада није предузео никакве стварне кораке ка признавању Косова. С друге стране, постоји сваки разлог да се верује да ће “партнери” пре или касније притиснути тренутно економски и политички слаб српски режим. На овај или онај начин, Србија је у потпуно непријателјском окружењу, скоро све њене комшије су или већ чланице НАТО-а или ће му приступити у догледној будућности. Вероватноћа да ће Београд макар престати да се противи приступању Косова међународним организацијама, укључујући у УН, што ће у суштини бити облик признавања сепаратистичке творевине, прилично је велика. У том контексту, један од пресудних фактора је позиција Русије.
Потребно је схватити да ће став Москве о косовском питању у сваком случају бити пресудан не само за њену будућу политику у региону, већ и за вековне односе Русије и Руса са Србијом и српским народом. Конкретно, Млађан Ђорђевић је писао да би Русија могла да спречи могућу издају српских власти, које су се, по његовом мишљењу, озбилјно припремиле за предају своје јужне покрајине. Међутим, овде је, нажалост, могућ и други исход, који ће без претеривања имати катастрофалне последице по интересе Москве у региону.
Треба подсетити да у Србији већ више од годину дана трају протести против политике Вучића и његовог режима. Сада је њихова бројност почела да опада и престали су да буду толико видлјиви као раније, посебно у контексту догађаја у Црној Гори, али нису потпуно престали. Главне теме које брину демонстранте су корупција и захтеви за фер изборима. Неки руски стручњаци и медији готово су одмах назвали оно шта се дешавало следећим “Мајданом”, скрећући пажњу на то да значајан део вођа протеста чине представници бивше власти, који су сматрани „прозападним“.
Очигледно да је званична Москва подржала ово гледиште пошто је српској опозицији убрзо почела да одбија гостопримство у руској амбасади и канцеларијама у Кремљу, као да је затворила очи пред чињеницом да међу демонстрантима има више него доволјно искрених присталица приближавања Русији. Штавише, у погледу Косова међу њима постоји потпуни консензус без обзира на њихову политичку оријентацију – супротставлјање далјем одвајању покрајине од матице, којег се безусловно подржавају и „западњаци“ и „русофили“. Међутим, Русија је више пута демонстрирала да признаје само једну снагу у Србији – тренутни режим. Конкретно, врата руске амбасаде су затворена не само за активисте опозиционог “Савеза за Србију”, већ и за представнике косовских Срба – пре свега зато што не подржавају политичку линију званичног Београда, схватајући да би било какав нови “компромис о Косову” на њих имао најдиректнији утицај.
О томе да Руска Федерација увек ради само са властима страних држава, традиционално игноришући друштво и опозицију, написано је на стотине текстова. Русија не уме да раздвоји тежње неке власти и стварне националне интересе ове или оне државе. Оно што се дешава између Русије и Србије болно подсећа на причу са Белорусијом, у којој Москва све чипове ставља на једног јединог партнера, Александра Лукашенка, истовремено брзо губећи своје присталице међу становништвом. Као резултат тога, Лукашенко, који годинама ентузијастично троши руске бесплатне ресурсе, временом се претворио у озбиљну претњу.
А до чега таква линија може довести јасно је не само на белоруском, већ и на српском примеру.
Вучић јавности редовно ставлја до знања да ужива пуну подршку Москве – и то не без основа. Истовремено, за већину српских родољуба Русија остаје једина нада за очување Србије у њеним тренутним границама. Лако је замислити њихову реакцију, ако се уместо тога изненада покаже да је Русија дала легитимитет коначној предаји Косова, што ће сви делови српског друштва схватити као безусловну националну издају.
А ствар се неће завршити једноставном осудом. Ако званични Београд некако легализује независни статус јужне српске покрајине, протести чија бројност опада нагло ће експлодирати са новом енергијом. Тек тада ће у очима демонстраната, међу којима тренутно има прилично тврдих присталица Русије, она постати саучесник у државном злочину – нарочито ако се њен представник заиста придружи разговорима о Косову, што је недавно најавио шеф руске дипломатске мисије у Србији Александар Боцан-Харченко. Само учешће Русије у преговорима је потпуно позитивна чињеница, српској страни се може и треба помоћи. Међутим, треба јој помоћи у очувању Косова, а не у његовом признавању.
Ако Вучићева власт падне, режим који га буде наследио неће сматрати нужним да сачува чак и номиналну лјубазност у односима са Москвом. Али чак и ако се актуелна власт одржи, Русија ће морати да се на дуги низ година, ако не и заувек, опрости од било каквог утицаја на српско друштво. Режим који губи популарност, а који је уз активну подршку Русије признао косовску независност, је најболји могући поклон за западне партнере који се може замислити. Режими долазе и одлазе, али односи међу народима остају. А какви ће ови односи бити, данас најдиректније зависи од представника власти Руске Федерације.
Стога би једина добра одлука била да се не следи слепо политика званичног Београда изједначавањем интереса Александра Вучића са интересима целог српског друштва.
Политикон
.
РУСИЈА НЕ СМЕ БИТИ САУЧЕСНИК У ИЗДАЈИ КОСОВА
Један од водећих руских експерата за Балкан, уредник спољнополитичке редакције руске државне новинске агенције Регнум, Владимир Зотов, у најновијем ауторском тексту за овај портал, бавио се питањем улоге Русије у решавању косовског питања. Преносимо неке делове његовог текста.
Александар Вучић најавио је да ће Србији ускоро бити постављен ултиматум о Косову, који је назвао “Ахтисари плус плус”. Председник Србије је рекао да, наравно, не зна садржај будућих предлога западних партнера, али је изразио уверење да ће се притисак на Београд да призна независност Косова повећати, пише Зотов за “Регнум” и наставља:
Вучић је у свом карактеристичном контрадикторном маниру описао могућу иницијативу САД и ЕУ као “нешто што нећемо моћи да прихватимо, али нећемо смети ни да одбијемо”.
Српска јавност се узнемирила. Од тренутка када је Вучић позвао грађане да започну “унутрашњи дијалог о Косову” 2017, она стално очекује скору издају у виду признавања независности јужне српске покрајине. Вреди напоменути да Вучић од тада непрестано даје изјаве о будућем статусу Косова, чија је суштина да Запад и косовски сепаратисти Србији свесно постављају неприхватљиве услове, и да Србија ту ништа не може да уради и некако промени ситуацију. Српски лидер изненађујуће редовно потенцира управо тај моменат – немоћ сопствене државе пред вољом великих светских играча. За представнике савремене руске политичке културе такве изјаве звуче прилично чудно: овде у Русији смо толико навикли да увек покушавамо да сваки пораз, уступак или грешку представимо као сјајну победу, да нам је таква искреност на граници мазохизма и помало необична.
С једне стране, Вучић већ две године користи тај наратив, али Београд од тада није предузео никакве стварне кораке ка признавању Косова. С друге стране, постоји сваки разлог да се верује да ће “партнери” пре или касније притиснути тренутно економски и политички слаб српски режим. На овај или онај начин, Србија је у потпуно непријателјском окружењу, скоро све њене комшије су или већ чланице НАТО-а или ће му приступити у догледној будућности. Вероватноћа да ће Београд макар престати да се противи приступању Косова међународним организацијама, укључујући у УН, што ће у суштини бити облик признавања сепаратистичке творевине, прилично је велика. У том контексту, један од пресудних фактора је позиција Русије.
Потребно је схватити да ће став Москве о косовском питању у сваком случају бити пресудан не само за њену будућу политику у региону, већ и за вековне односе Русије и Руса са Србијом и српским народом. Конкретно, Млађан Ђорђевић је писао да би Русија могла да спречи могућу издају српских власти, које су се, по његовом мишљењу, озбилјно припремиле за предају своје јужне покрајине. Међутим, овде је, нажалост, могућ и други исход, који ће без претеривања имати катастрофалне последице по интересе Москве у региону.
Треба подсетити да у Србији већ више од годину дана трају протести против политике Вучића и његовог режима. Сада је њихова бројност почела да опада и престали су да буду толико видлјиви као раније, посебно у контексту догађаја у Црној Гори, али нису потпуно престали. Главне теме које брину демонстранте су корупција и захтеви за фер изборима. Неки руски стручњаци и медији готово су одмах назвали оно шта се дешавало следећим “Мајданом”, скрећући пажњу на то да значајан део вођа протеста чине представници бивше власти, који су сматрани „прозападним“.
Очигледно да је званична Москва подржала ово гледиште пошто је српској опозицији убрзо почела да одбија гостопримство у руској амбасади и канцеларијама у Кремљу, као да је затворила очи пред чињеницом да међу демонстрантима има више него доволјно искрених присталица приближавања Русији. Штавише, у погледу Косова међу њима постоји потпуни консензус без обзира на њихову политичку оријентацију – супротставлјање далјем одвајању покрајине од матице, којег се безусловно подржавају и „западњаци“ и „русофили“. Међутим, Русија је више пута демонстрирала да признаје само једну снагу у Србији – тренутни режим. Конкретно, врата руске амбасаде су затворена не само за активисте опозиционог “Савеза за Србију”, већ и за представнике косовских Срба – пре свега зато што не подржавају политичку линију званичног Београда, схватајући да би било какав нови “компромис о Косову” на њих имао најдиректнији утицај.
О томе да Руска Федерација увек ради само са властима страних држава, традиционално игноришући друштво и опозицију, написано је на стотине текстова. Русија не уме да раздвоји тежње неке власти и стварне националне интересе ове или оне државе. Оно што се дешава између Русије и Србије болно подсећа на причу са Белорусијом, у којој Москва све чипове ставља на једног јединог партнера, Александра Лукашенка, истовремено брзо губећи своје присталице међу становништвом. Као резултат тога, Лукашенко, који годинама ентузијастично троши руске бесплатне ресурсе, временом се претворио у озбиљну претњу.
А до чега таква линија може довести јасно је не само на белоруском, већ и на српском примеру.
Вучић јавности редовно ставлја до знања да ужива пуну подршку Москве – и то не без основа. Истовремено, за већину српских родољуба Русија остаје једина нада за очување Србије у њеним тренутним границама. Лако је замислити њихову реакцију, ако се уместо тога изненада покаже да је Русија дала легитимитет коначној предаји Косова, што ће сви делови српског друштва схватити као безусловну националну издају.
А ствар се неће завршити једноставном осудом. Ако званични Београд некако легализује независни статус јужне српске покрајине, протести чија бројност опада нагло ће експлодирати са новом енергијом. Тек тада ће у очима демонстраната, међу којима тренутно има прилично тврдих присталица Русије, она постати саучесник у државном злочину – нарочито ако се њен представник заиста придружи разговорима о Косову, што је недавно најавио шеф руске дипломатске мисије у Србији Александар Боцан-Харченко. Само учешће Русије у преговорима је потпуно позитивна чињеница, српској страни се може и треба помоћи. Међутим, треба јој помоћи у очувању Косова, а не у његовом признавању.
Ако Вучићева власт падне, режим који га буде наследио неће сматрати нужним да сачува чак и номиналну лјубазност у односима са Москвом. Али чак и ако се актуелна власт одржи, Русија ће морати да се на дуги низ година, ако не и заувек, опрости од било каквог утицаја на српско друштво. Режим који губи популарност, а који је уз активну подршку Русије признао косовску независност, је најболји могући поклон за западне партнере који се може замислити. Режими долазе и одлазе, али односи међу народима остају. А какви ће ови односи бити, данас најдиректније зависи од представника власти Руске Федерације.
Стога би једина добра одлука била да се не следи слепо политика званичног Београда изједначавањем интереса Александра Вучића са интересима целог српског друштва.
Политикон
.
Нећемо никада престати нашу борбу нити повити главу пред нашим непријатељима Немцима, који користе извесне заблуделе синове српског народа као што су недићевци и љотићевци.
Д М