01-04-2020, 01:30 AM
.
КАКО СУ НАС ЛАГАЛИ, БОРБА ПРОТИВ КОРОНАВИРУСА ОПАСНИЈА ЈЕ ОД САМЕ БОЛЕСТИ
Готово два месеца било је потребно да једнолична и једноумна стратегија експертних влада широм Европе постане упитна. Чини се да је бука ратних поклича у борби против невидљивог виралног непријатеља уплашила део разумних људи, који су, стога, чекали зрелије вриеме да се коначно јаве и проговоре о промашају века. Звучи готово несхватљиво да су све предузете мере, тестирања, самоизолације, полицијски карантини, те гушења привреде и друштвеног живота , заправо, узалудна. Према мишљењу упућених појединаца, сасвим је могуће да је наметнута контрола и инхибиција државе непотребна и штетна здравствена политика.
ПАНДЕМИЈА ПАНИКЕ И НЕЗНАЊА
Све су учесталији иступи врхунских научника који епидемију узроковану коронавирусом COVID-19 сматрају надуваним балоном, пандемијом панике, а предузете мере ad-hoc кризних штабова виде као аутодеструкцију државе и колективно самоубиство. Тако, на пример, Џон Ионаидис, професор медицине, јавног здравља и статистике на познатим универзитету Станфорд и Туфтс, подсећа да се већина данашњих одлука за спречавање епидемије доноси без разумевања, без увида у податке и без научног оправдања: „Ниједна земља нема поуздане податке о присутности вируса у репрезентативном насумичном узорку опште популације. Због ограничених података и увида, процене о смртности и броју инфицираних су бесмислене. То значи да не знамо с коликом погрешком меримо заражене – је ли то фактор 3 или 300?“
НАУЧНИ ДЕБАКЛ
Он сматра да су службени подаци о морталитету од 3,4 посто, произведени у просторијама Светске здравствене организације, створили хорор и панику, иако је та бројка сасвим неуверљива: „Пацијенти који се тестирају на коронавирус већином су они с тежим симптомима и лошим клиничким исходом. Та погрешка у селекцији испитаника биће с временом све већа.“ Иоанидис тврди да морталитет нове вирозе износи између 0,05 и 1 посто, што одговара просечном сезонском грипу, па каже: „С таквом стопом смртности, самоизолација свиета с потенцијално огромним друштвеним и финансијским последицама је потпуно ирационална. То је као кад слона нападне мачка. Фрустрирани слон, желећи да избегне мачку, случајно се стрмоглави низ литицу и погине“.
Станфордски експерт врло је критичан према репресивним мерама социјалне дистанце и самоизолације, јер није познато колико дуго таква блокада може да траје без тешких оштећења економије, друштва и менталног здравља: „Могуће су непредвидљиве еволуцијске реакције, финансијске кризе, политички немири, свађе међу људима, ратови и распад друштвеног ткива“. Његов темељни приговор је тај што се здравствене мере и политичке одлуке не доносе на темељу података и чињеница, па такав сценариј назива научним фијаском.
"ЛЕК НЕ СМЕ БИТИ ОПАСНИЈИ ОД БОЛЕСТИ"
С Иоанидисом се слаже Давид Катз, амерички лекар и оснивач Истраживачког центра превенције на елитном Универзитету Јејл. Аутор је познате изјаве, објављене недавно у Њујорк Тајмс-у, да је „борба против коронавируса опаснија од саме болести“. Он се противи ратној реторици медицинског естаблишмента, објави тоталног рата против вируса, те полицијским упадима у свакодневницу: „Забринут сам због последица на социјални живот и јавно здравље, које ће изазвати потпуно укидање нормалног живота – затварање школа и приватног сектора , забрана окупљања. Последице могу бити дуготрајне и кобне, много теже него што је здравствена цена вирозе.“
Према Катзу, једина разумна самоизолација односи се на старије људе и хроничне болеснике, који су у овој епидемији лоцирани као угрожена скупина. Сви остали који су присиљени на самоизолацију, колатерална су жртва непотребног, неселективног и неефикасног приступа превенцији. Катзово забрињавајуће питање је једноставно – који су то критерији за прекид репресивних мера: „Када ће бити сигурно да се деца врате у школу? Када ће бити сигурно посетити болеснике у болници? Постоје многи могући одговори, али највероватнији је – ми то не знамо.“ Наметнуте мере Катз назива произвољнима, паничним процедурама које нису научно утемељене.
ПРЕВИШЕ МЕДИЦИНЕ
О претераним реакцијама европских влада и о јавноздравственој политици која се проводи без научног оправдања, говори Петер Гоцше, дански професор медицине и оснивач врло важне „Cochrane“ колаборације: „Да Кинези нису увели опсежна тестирања коронавируса, ми бисмо живели без рестрикција и не бисмо превише бринули о појави смртних случајева, које виђамо сваке зиме. Овако имамо панику и мантру која гласи – држимо размак“. Гоцше сматра да је основни проблем тај да нико неће бити одговоран за предузимање оваквих драконских мера: „Управо би супротно било када би власти чиниле премало. Стога политичари и радници у јавном здравству чине много више него што је потребно.“ То је заправо лукав маневар и непобедива позиција управника кризом. Када вирус попусти, без обзира када и без обзира на предузете мере, све похвале ће ићи на рачун оних који су увели строги режим. Таква ситуација Гоцшеа подсећа на причу о тигру и рогу: „Зашто дуваш у рог?“ „Да преплашим тигра!“ „Па нема овде тигрова!“ „Ето, видиш!“
ГЛАСОВИ РАЗУМА ПРОТИВ ПАРАЛИЗЕ ДРУШТВА
Против бесмислене парализе друштва недавно су се огласили Мајкл Остерхолм, амерички професор инфектологије на универзитету у Минесоти, Франк Улрих Монтгомери, немачки радиолог, председник немачког медицинског удружења и председавајући Светског медицинског удружења (WМА), Петро Варназа, швајцарски професор инфектологије из клиничке болнице у Ст. Галлену, Јорам Лас, израелски лекар и бивши министар здравства у Израелу, Џоел Кетнер, канадски професор јавног здравства на универзитету Манитоба и бивши директор Међународног центра за инфективне болести… Сухарит Бакхди немачки професор вирологије на унивезитету Јохан Гутенберг у Маинцу, те представник Института за медицинску микробиологију и хигијену, назвао је пандемију обичном хистеријом, а његов је интервју одмах постао виралан.
Примера има много више, а овај је избор довољан као упозорење да постоји друкчија интерпретација приче о пандемији. С временом трајања неподношљиве репресије, број академских и политичких противника карантина биће све већи.
НАУЧНИЦИ - ЛЕШИНАРИ
Приказана размишљања можда нису коначна истина, али она показују да разумне расправе о пандемији све донедавно – није било. Западна се цивилизација, у егоцентричном страху суочавања са смрћу, драговољно препустила монополу и монологу медицинско-политичког естаблишмента. Кризни штабови, попут централних комитета, постали су власници истине и свих решења. Како би стекла утисак стручности, експертна влада се окружила дворским научницима. У многим европским државама, па тако и код нас, појављују се научници сателити који заједно с властодршцима ударају у ратне бубњеве, саветују, прете, упозоравају, објашњавају, плаше и очекују, попут лешинара, својих пет минута након пораза вируса.
Срећом, постоји и друга оптика, други људи, друго мишљење. Важно је да се чује научна мањина, јер наука не трпи демократију. Игнорисати или исмејавати мишљење врхунских научника врста је стручне и моралне неписмености. Такав став открива страх и немир због преиспитивања догми, или, пак, скрива идеолошке и финансијске интересе. Стога је важно да предузете мере и политике јавног здравља изгубе титулу неупитног, како би вирална лакрдија што краће трајала.
Валерије Врчек, редовни професор у трајном звању и председник Завода за органску хемију на Фармацеутско-биохемијском факултету у Загребу
Извор: Телескоп.хр
.
КАКО СУ НАС ЛАГАЛИ, БОРБА ПРОТИВ КОРОНАВИРУСА ОПАСНИЈА ЈЕ ОД САМЕ БОЛЕСТИ
Готово два месеца било је потребно да једнолична и једноумна стратегија експертних влада широм Европе постане упитна. Чини се да је бука ратних поклича у борби против невидљивог виралног непријатеља уплашила део разумних људи, који су, стога, чекали зрелије вриеме да се коначно јаве и проговоре о промашају века. Звучи готово несхватљиво да су све предузете мере, тестирања, самоизолације, полицијски карантини, те гушења привреде и друштвеног живота , заправо, узалудна. Према мишљењу упућених појединаца, сасвим је могуће да је наметнута контрола и инхибиција државе непотребна и штетна здравствена политика.
ПАНДЕМИЈА ПАНИКЕ И НЕЗНАЊА
Све су учесталији иступи врхунских научника који епидемију узроковану коронавирусом COVID-19 сматрају надуваним балоном, пандемијом панике, а предузете мере ad-hoc кризних штабова виде као аутодеструкцију државе и колективно самоубиство. Тако, на пример, Џон Ионаидис, професор медицине, јавног здравља и статистике на познатим универзитету Станфорд и Туфтс, подсећа да се већина данашњих одлука за спречавање епидемије доноси без разумевања, без увида у податке и без научног оправдања: „Ниједна земља нема поуздане податке о присутности вируса у репрезентативном насумичном узорку опште популације. Због ограничених података и увида, процене о смртности и броју инфицираних су бесмислене. То значи да не знамо с коликом погрешком меримо заражене – је ли то фактор 3 или 300?“
НАУЧНИ ДЕБАКЛ
Он сматра да су службени подаци о морталитету од 3,4 посто, произведени у просторијама Светске здравствене организације, створили хорор и панику, иако је та бројка сасвим неуверљива: „Пацијенти који се тестирају на коронавирус већином су они с тежим симптомима и лошим клиничким исходом. Та погрешка у селекцији испитаника биће с временом све већа.“ Иоанидис тврди да морталитет нове вирозе износи између 0,05 и 1 посто, што одговара просечном сезонском грипу, па каже: „С таквом стопом смртности, самоизолација свиета с потенцијално огромним друштвеним и финансијским последицама је потпуно ирационална. То је као кад слона нападне мачка. Фрустрирани слон, желећи да избегне мачку, случајно се стрмоглави низ литицу и погине“.
Станфордски експерт врло је критичан према репресивним мерама социјалне дистанце и самоизолације, јер није познато колико дуго таква блокада може да траје без тешких оштећења економије, друштва и менталног здравља: „Могуће су непредвидљиве еволуцијске реакције, финансијске кризе, политички немири, свађе међу људима, ратови и распад друштвеног ткива“. Његов темељни приговор је тај што се здравствене мере и политичке одлуке не доносе на темељу података и чињеница, па такав сценариј назива научним фијаском.
"ЛЕК НЕ СМЕ БИТИ ОПАСНИЈИ ОД БОЛЕСТИ"
С Иоанидисом се слаже Давид Катз, амерички лекар и оснивач Истраживачког центра превенције на елитном Универзитету Јејл. Аутор је познате изјаве, објављене недавно у Њујорк Тајмс-у, да је „борба против коронавируса опаснија од саме болести“. Он се противи ратној реторици медицинског естаблишмента, објави тоталног рата против вируса, те полицијским упадима у свакодневницу: „Забринут сам због последица на социјални живот и јавно здравље, које ће изазвати потпуно укидање нормалног живота – затварање школа и приватног сектора , забрана окупљања. Последице могу бити дуготрајне и кобне, много теже него што је здравствена цена вирозе.“
Према Катзу, једина разумна самоизолација односи се на старије људе и хроничне болеснике, који су у овој епидемији лоцирани као угрожена скупина. Сви остали који су присиљени на самоизолацију, колатерална су жртва непотребног, неселективног и неефикасног приступа превенцији. Катзово забрињавајуће питање је једноставно – који су то критерији за прекид репресивних мера: „Када ће бити сигурно да се деца врате у школу? Када ће бити сигурно посетити болеснике у болници? Постоје многи могући одговори, али највероватнији је – ми то не знамо.“ Наметнуте мере Катз назива произвољнима, паничним процедурама које нису научно утемељене.
ПРЕВИШЕ МЕДИЦИНЕ
О претераним реакцијама европских влада и о јавноздравственој политици која се проводи без научног оправдања, говори Петер Гоцше, дански професор медицине и оснивач врло важне „Cochrane“ колаборације: „Да Кинези нису увели опсежна тестирања коронавируса, ми бисмо живели без рестрикција и не бисмо превише бринули о појави смртних случајева, које виђамо сваке зиме. Овако имамо панику и мантру која гласи – држимо размак“. Гоцше сматра да је основни проблем тај да нико неће бити одговоран за предузимање оваквих драконских мера: „Управо би супротно било када би власти чиниле премало. Стога политичари и радници у јавном здравству чине много више него што је потребно.“ То је заправо лукав маневар и непобедива позиција управника кризом. Када вирус попусти, без обзира када и без обзира на предузете мере, све похвале ће ићи на рачун оних који су увели строги режим. Таква ситуација Гоцшеа подсећа на причу о тигру и рогу: „Зашто дуваш у рог?“ „Да преплашим тигра!“ „Па нема овде тигрова!“ „Ето, видиш!“
ГЛАСОВИ РАЗУМА ПРОТИВ ПАРАЛИЗЕ ДРУШТВА
Против бесмислене парализе друштва недавно су се огласили Мајкл Остерхолм, амерички професор инфектологије на универзитету у Минесоти, Франк Улрих Монтгомери, немачки радиолог, председник немачког медицинског удружења и председавајући Светског медицинског удружења (WМА), Петро Варназа, швајцарски професор инфектологије из клиничке болнице у Ст. Галлену, Јорам Лас, израелски лекар и бивши министар здравства у Израелу, Џоел Кетнер, канадски професор јавног здравства на универзитету Манитоба и бивши директор Међународног центра за инфективне болести… Сухарит Бакхди немачки професор вирологије на унивезитету Јохан Гутенберг у Маинцу, те представник Института за медицинску микробиологију и хигијену, назвао је пандемију обичном хистеријом, а његов је интервју одмах постао виралан.
Примера има много више, а овај је избор довољан као упозорење да постоји друкчија интерпретација приче о пандемији. С временом трајања неподношљиве репресије, број академских и политичких противника карантина биће све већи.
НАУЧНИЦИ - ЛЕШИНАРИ
Приказана размишљања можда нису коначна истина, али она показују да разумне расправе о пандемији све донедавно – није било. Западна се цивилизација, у егоцентричном страху суочавања са смрћу, драговољно препустила монополу и монологу медицинско-политичког естаблишмента. Кризни штабови, попут централних комитета, постали су власници истине и свих решења. Како би стекла утисак стручности, експертна влада се окружила дворским научницима. У многим европским државама, па тако и код нас, појављују се научници сателити који заједно с властодршцима ударају у ратне бубњеве, саветују, прете, упозоравају, објашњавају, плаше и очекују, попут лешинара, својих пет минута након пораза вируса.
Срећом, постоји и друга оптика, други људи, друго мишљење. Важно је да се чује научна мањина, јер наука не трпи демократију. Игнорисати или исмејавати мишљење врхунских научника врста је стручне и моралне неписмености. Такав став открива страх и немир због преиспитивања догми, или, пак, скрива идеолошке и финансијске интересе. Стога је важно да предузете мере и политике јавног здравља изгубе титулу неупитног, како би вирална лакрдија што краће трајала.
Валерије Врчек, редовни професор у трајном звању и председник Завода за органску хемију на Фармацеутско-биохемијском факултету у Загребу
Извор: Телескоп.хр
.
Нећемо никада престати нашу борбу нити повити главу пред нашим непријатељима Немцима, који користе извесне заблуделе синове српског народа као што су недићевци и љотићевци.
Д М