23-02-2014, 07:47 PM
Ево шта каже Мајкл Лиз (Силовање Србије) о Киблу, Дикину, "каирском меморандуму" с почетка 1943.. и Хинслију.
Безбедност СОЕ у то време је била лакрдија. Како бих се ја иначе увукао, захваљујући једном рзговору ? Међутим ,ова организација, као и њој слична - СИС , такође позната као МИ6 , имала је одежду „строго поверљиво“ . Њени меморандуми и извештаји су били ограничени на највише војне и политичке нивое , и , као што се то дешава у таквим околностима , они су попримили аутентичност јеванђеља, тако да се „безбедност“ није доводила у питање.
Постојала је обавезна мистичност о свим тајним организацијама која је омогућавала да се скоро све може говорити или урадити без одговорности , а приписивање атрибута "тајни извори" –дозвољавало је да се многи тенденциозни и и политички девијантни подавци могу убацити у обавештајне извештаје и у машинерију која је доносила одлуке.Ту су биле не само одане совјетске кртице као злогласни Ким Филби - у то време утицајан члан СИС – а и лево оријентисани агенти слабијег положаја у друштвеној хијерархији, већ и они који би се могли назвати аматерима левог прогресивног политичког спектра. Ипак, чак и данас већину " тајних извора " из ратних меморандума , који доносе догматске тврдње без доказа, историчари наводе као „чињенице".
Један пример ове мистерије „строго поверљиво“ који је створио неоспорну историјску „чињеницу“ јесте прича да је Кибл тајно дешифровао немачке сигнале који су открили велики значај снажне партизанске активности против сила осовине и четничку сарадњу са Немцима. Кибл је сигурно примио неке сигнале, али се нигде не могу наћи прецизне појединости шта су они садржали или како се дошло до таквих закључака. Не знамо да ли су ухваћени неки други сигнали који би доказивали супротно, нити постоји на изглед прихватљиво објашњење како је Кибл могао доћи до овако поверљиве листе за овакве дешифроване сигнале. Чак ни до данашњег дана (књига је писана крајем осамдесетих прошлог века, моја прим) оригинални сигнали не стоје на располагању а нама се просто саопштавају закључци и неоспорне чињенице. Током година те „чињенице“ се понављају и уграђују у историју, постајући тако прихваћене као јеванђеље. „Докази“ ових прислушкивања били су одлучујући аргумент који је користила пропартизанска фракција у Каиру, јануара 1943. По Давидсону тој е био најважнији фактор у разговорима Дикина са Черчилом. Пажљиво проучавање овог сегмента историје показаће да се, где год се појави празнина у здравој логици, ова мутна „прислушкивања“ користе као чврст аргумент.
Давидсонова књига открива оно што је довело до Черчилове драматичне промене у политици према Југославији када је пролазио кроз Каиро у јануару 1943. Давидсон нам саопштава да се појављује „неколико чињеница“. Он констатује да јеДикин,Давидсонов потчињени у Југословенској секцији, био Черчилов лични пријатељ, да је знао све о прислушкивањима и да је био наклоњен партизанима. Давидсон каже да је расправљао са Дикином: „Човек не може да нареди млађем од себе да оде код премијера прескачући све рангове, али не постоји ни један закон који би забрањивао да се двојица пријатеља сретну, нити постоји граница, ако је један од њих случајно председник владе, о чему би њих двојица могли разговарати“.Давидсон даље објашњава да је после другарског сусрета са Дикином, Черчил послао по генерала Кибла који је премијеру уручио један документ, који је, према његовим речима, „довитљиво срочен“.
-(О њему сам писао раније, па се нећу враћати на садржај меморандума..)
Како наводи Давидсон, сам документ који се у Британском архиву појављује под ознаком ФО 37579, није био узбуњујући. Но, ствар није у томе, то уопште није био циљ ове шараде!
Изгледало је да се документ заснива само н а жељи да се подстакне интервенција председника владе да би се добио толико жељени авион. Готово сигурно је то био Кеблов мотив. Али, по мом мишљењу, за главне партизанске симпатизере у каиру, за комунисту Клагмана... он је представљао овлашћење да се контактира са Титовим партизанимаа под маском помагања „других снага отпора у Хрватској и Словенији“ осим Михаиловића у Србији Тананијег, али исто тако великог значаја било је ппоновно успостављање сарадње између Дикина и Черчила – мимо шефова правих канала.
Пре свега, овај састанак је одиста показао Черчилову намеру да преузме надзор над југословенским досијеом.
(стр 22 - 28)
.. Када смо стигли у Бари (лета '44, моја прим) открили смо да карте у штабу СОЕ приказују подручја којима смо пролазили и где смо боравили као подручја која партизани чврсто држе у својим рукама. То је био графички приказ дезинформација у СОЕ.Овде морам да се запитам: да ли су карте које су биле припремљене из „најтајнијих извора“ и за које се тврди да су биле одлучујуће у убеђивању черчила да одобри контакте са Титовим партизанима приликом каирских састанака почетком 1943, могле бити тако погрешне као што се јасно видело на нетачним картама у Барију јуна 1944? Карте МО4 (каирски СОЕ) биле су одлучујуће једном другом приликом: критичног састанка 10 децембра 1943 у соби председника владе на којем је он успешно напустио михаиловића. Постоји меморандум који открива многе ствари (PREM 3/510/10 5) а који је черчилу упутио његов саветник за обавештајне послове Дезмонд Мортон, датиран 2 децембра. Он гласи:
СОЕ Каиро је доставио за вас промерак СТРОГО ПОВЕРЉИВЕ КАРТЕ која показује распоред партизанских и Михаиловићевих снага.. Ова карта показује њихов положај боље од оне коју током дана примате у Лондону. По лондонској верзији Немци држе највећи део земље док се партизани скривају у неприступачним деловима. Оперативна каирска карта која се, током дана исправља великим бројем телеграма који стижу са бојишта, показује готово обрнуту позицију. Немци држе главне комуникације, али је већи део земље у рукама партизана. Каирска карта такође показује да Михаиловић држи врло мале делове. (стр 76-77)
Са историјске тачке гледишта оперативни дневник сигнала у Државном архиву је чисто злато,сигнали саопштавају истину о ономе што се догодило и објашњавају многе ствари. Прихваћена мудрост, не може изобличавати оперативни дневник. Извештаји, процене, меморандуми могли су да се пишу ретроспективно, сигнали нису. Они показују шта се стварно догађало. Британски официр за везу би написао сигнал, а шифровао би га његов подофицир заједно са њим. Није било начина на који би се могло догодити да се ови сигнали суштински промене. Слично томе, оперативни дневник и географски положај мисија у тренутку предаје сигнала не могу се фалсификовати. Они доказују да су карте које су биле припремљене у Каиру децембра 1943 – тврдило се према оперативним извештајима – фалсификоване. Нема начина да који прихваћена мудрост може оборити чињенице које проистичу из оперативног дневника. МОгу да лажу МО4. (стр 242)
Ф.Х. Хинсли, сада сер Хари, признати је ауторитет британске обавештајне службе из другог св. Рата. Он говори о извештајима који критикују Михаиловића, а које је слао „капетан Робертсон“. Хинсли очито нема разумевања за то да је „капетан Роберсон“ – право име Драги или Бранко Радивојевић, био комунистички шпијун кога је контролисао Клагман а у Михаиловићев штаб га послао МО4 да шпијунира Михаиловића и британског официра за везу, капетана Хадсона..Можда је МО4 предочио Робертсонове извештаје Черчилу. (стр 127)
..Немци су упркос кампањи да четнике осликају као пријатеље, сматрали Михаиловића свачим пре него пријатељем и сарадником. Били смо кљукани тврдњама о ухваћеним сигналима за које се претпоставља да су подржавали партизанску ствар, али за њих нисмо добили никакве детаље.. Сер Хари Хинсли наводи да у августу 1943: „Енигма није нимало сумњала, барем на највишем нивоу, да су Немци намерни да униште Михаиловића“ (стр 129)
Безбедност СОЕ у то време је била лакрдија. Како бих се ја иначе увукао, захваљујући једном рзговору ? Међутим ,ова организација, као и њој слична - СИС , такође позната као МИ6 , имала је одежду „строго поверљиво“ . Њени меморандуми и извештаји су били ограничени на највише војне и политичке нивое , и , као што се то дешава у таквим околностима , они су попримили аутентичност јеванђеља, тако да се „безбедност“ није доводила у питање.
Постојала је обавезна мистичност о свим тајним организацијама која је омогућавала да се скоро све може говорити или урадити без одговорности , а приписивање атрибута "тајни извори" –дозвољавало је да се многи тенденциозни и и политички девијантни подавци могу убацити у обавештајне извештаје и у машинерију која је доносила одлуке.Ту су биле не само одане совјетске кртице као злогласни Ким Филби - у то време утицајан члан СИС – а и лево оријентисани агенти слабијег положаја у друштвеној хијерархији, већ и они који би се могли назвати аматерима левог прогресивног политичког спектра. Ипак, чак и данас већину " тајних извора " из ратних меморандума , који доносе догматске тврдње без доказа, историчари наводе као „чињенице".
Један пример ове мистерије „строго поверљиво“ који је створио неоспорну историјску „чињеницу“ јесте прича да је Кибл тајно дешифровао немачке сигнале који су открили велики значај снажне партизанске активности против сила осовине и четничку сарадњу са Немцима. Кибл је сигурно примио неке сигнале, али се нигде не могу наћи прецизне појединости шта су они садржали или како се дошло до таквих закључака. Не знамо да ли су ухваћени неки други сигнали који би доказивали супротно, нити постоји на изглед прихватљиво објашњење како је Кибл могао доћи до овако поверљиве листе за овакве дешифроване сигнале. Чак ни до данашњег дана (књига је писана крајем осамдесетих прошлог века, моја прим) оригинални сигнали не стоје на располагању а нама се просто саопштавају закључци и неоспорне чињенице. Током година те „чињенице“ се понављају и уграђују у историју, постајући тако прихваћене као јеванђеље. „Докази“ ових прислушкивања били су одлучујући аргумент који је користила пропартизанска фракција у Каиру, јануара 1943. По Давидсону тој е био најважнији фактор у разговорима Дикина са Черчилом. Пажљиво проучавање овог сегмента историје показаће да се, где год се појави празнина у здравој логици, ова мутна „прислушкивања“ користе као чврст аргумент.
Давидсонова књига открива оно што је довело до Черчилове драматичне промене у политици према Југославији када је пролазио кроз Каиро у јануару 1943. Давидсон нам саопштава да се појављује „неколико чињеница“. Он констатује да јеДикин,Давидсонов потчињени у Југословенској секцији, био Черчилов лични пријатељ, да је знао све о прислушкивањима и да је био наклоњен партизанима. Давидсон каже да је расправљао са Дикином: „Човек не може да нареди млађем од себе да оде код премијера прескачући све рангове, али не постоји ни један закон који би забрањивао да се двојица пријатеља сретну, нити постоји граница, ако је један од њих случајно председник владе, о чему би њих двојица могли разговарати“.Давидсон даље објашњава да је после другарског сусрета са Дикином, Черчил послао по генерала Кибла који је премијеру уручио један документ, који је, према његовим речима, „довитљиво срочен“.
-(О њему сам писао раније, па се нећу враћати на садржај меморандума..)
Како наводи Давидсон, сам документ који се у Британском архиву појављује под ознаком ФО 37579, није био узбуњујући. Но, ствар није у томе, то уопште није био циљ ове шараде!
Изгледало је да се документ заснива само н а жељи да се подстакне интервенција председника владе да би се добио толико жељени авион. Готово сигурно је то био Кеблов мотив. Али, по мом мишљењу, за главне партизанске симпатизере у каиру, за комунисту Клагмана... он је представљао овлашћење да се контактира са Титовим партизанимаа под маском помагања „других снага отпора у Хрватској и Словенији“ осим Михаиловића у Србији Тананијег, али исто тако великог значаја било је ппоновно успостављање сарадње између Дикина и Черчила – мимо шефова правих канала.
Пре свега, овај састанак је одиста показао Черчилову намеру да преузме надзор над југословенским досијеом.
(стр 22 - 28)
.. Када смо стигли у Бари (лета '44, моја прим) открили смо да карте у штабу СОЕ приказују подручја којима смо пролазили и где смо боравили као подручја која партизани чврсто држе у својим рукама. То је био графички приказ дезинформација у СОЕ.Овде морам да се запитам: да ли су карте које су биле припремљене из „најтајнијих извора“ и за које се тврди да су биле одлучујуће у убеђивању черчила да одобри контакте са Титовим партизанима приликом каирских састанака почетком 1943, могле бити тако погрешне као што се јасно видело на нетачним картама у Барију јуна 1944? Карте МО4 (каирски СОЕ) биле су одлучујуће једном другом приликом: критичног састанка 10 децембра 1943 у соби председника владе на којем је он успешно напустио михаиловића. Постоји меморандум који открива многе ствари (PREM 3/510/10 5) а који је черчилу упутио његов саветник за обавештајне послове Дезмонд Мортон, датиран 2 децембра. Он гласи:
СОЕ Каиро је доставио за вас промерак СТРОГО ПОВЕРЉИВЕ КАРТЕ која показује распоред партизанских и Михаиловићевих снага.. Ова карта показује њихов положај боље од оне коју током дана примате у Лондону. По лондонској верзији Немци држе највећи део земље док се партизани скривају у неприступачним деловима. Оперативна каирска карта која се, током дана исправља великим бројем телеграма који стижу са бојишта, показује готово обрнуту позицију. Немци држе главне комуникације, али је већи део земље у рукама партизана. Каирска карта такође показује да Михаиловић држи врло мале делове. (стр 76-77)
Са историјске тачке гледишта оперативни дневник сигнала у Државном архиву је чисто злато,сигнали саопштавају истину о ономе што се догодило и објашњавају многе ствари. Прихваћена мудрост, не може изобличавати оперативни дневник. Извештаји, процене, меморандуми могли су да се пишу ретроспективно, сигнали нису. Они показују шта се стварно догађало. Британски официр за везу би написао сигнал, а шифровао би га његов подофицир заједно са њим. Није било начина на који би се могло догодити да се ови сигнали суштински промене. Слично томе, оперативни дневник и географски положај мисија у тренутку предаје сигнала не могу се фалсификовати. Они доказују да су карте које су биле припремљене у Каиру децембра 1943 – тврдило се према оперативним извештајима – фалсификоване. Нема начина да који прихваћена мудрост може оборити чињенице које проистичу из оперативног дневника. МОгу да лажу МО4. (стр 242)
Ф.Х. Хинсли, сада сер Хари, признати је ауторитет британске обавештајне службе из другог св. Рата. Он говори о извештајима који критикују Михаиловића, а које је слао „капетан Робертсон“. Хинсли очито нема разумевања за то да је „капетан Роберсон“ – право име Драги или Бранко Радивојевић, био комунистички шпијун кога је контролисао Клагман а у Михаиловићев штаб га послао МО4 да шпијунира Михаиловића и британског официра за везу, капетана Хадсона..Можда је МО4 предочио Робертсонове извештаје Черчилу. (стр 127)
..Немци су упркос кампањи да четнике осликају као пријатеље, сматрали Михаиловића свачим пре него пријатељем и сарадником. Били смо кљукани тврдњама о ухваћеним сигналима за које се претпоставља да су подржавали партизанску ствар, али за њих нисмо добили никакве детаље.. Сер Хари Хинсли наводи да у августу 1943: „Енигма није нимало сумњала, барем на највишем нивоу, да су Немци намерни да униште Михаиловића“ (стр 129)